Липа је код Срба и Словена уопште, била свето дрво и данас се покаткад мисли да је липа света и да ју је греота посећи. Липини гајеви и поједини примерци морали су бити центар извесног култа: око старих цркава и џамија налазе се и данас липа, или их је, према локалној традицији, било пре мање или више година; цркве и џамије можда су у појединим случајевима замениле свете липе, као што је нпр. код извора у Цернику (Славонија) била некада, прастара липа (најстарија југословенска липа!), па је доцније ту стављен крст. И данас се за време пољске процесије застаје код по какве угледне липе и чита јеванђеље. Поједине свете липе спомињу се често, нпр. Хаџи липа у Бањалуци, липа код села „Липника“ (околина Бихаћа), липа код Требича (Славонија). Име „Требич“ постало је свакако од треба = жртва и указивало би можда на култ липи. Занимљиво је да је у близини липничке липе био манастир и да је томе манастиру поклонио ага земље „колико је хватао липин хлад“ (а то је, с обзиром на дужину сенке при заласку и изласку сунца,било доста).
О липи уопште и о појединим липама причају се легенде. Поред свете липе у Бањалуци био је поточић. Један побожан човек, који је ту близу становао, уочи свог поласка на ћабу опере у њему руке, и кад их је обрисао, остави пешкир на липу, али после заборави да га узме. Када је стигао на ћабу, види одједном ту ону исту липу, и на њој свој пешкир. Он пешкир обележи, и када се после вратио у Бањалуку, оде ка липи и ту нађе онај обележени пешкир. По том чуду прозове се она липа Хаџи(јина).
Под том истом липом родила је нека девојка дете. Деси се чудо: липа се одмакне три метра у страну, а на месту где се дете родило избије извор бистре воде, са кога су после муслимани узимали авдес.
У Малом Врпољу на Градини има једна света липа, под којом се нико не сме одмарати ни спавати, нити се сме близу ње настанити. Неки човек откине грану, па му побесни коњ; а кад је грану вратио, коњ му оздрави.
Култ липе је од давних времена у декаденцији, вероватно је да је та декаденција отпочела још пред крај паганизма. Данас липа нема у нашим крајевима много; међутим, велики број топографских имена по њој, много већи но поосталим дрветима, доказује да их је пре морало бити много више, и да је свакако поштовање према њој било јаче.
О високом религијском значају липе сведочи и чињеница да се од ње изводи „живо огањ“, који се употребљује за обнављање ватре, за лустрацију људи и стоке, и за лек од многих болести.
Словенци верују да у липу не удара гром. Обратно, Срби кажу да под липом не треба спавати нити се од кише заклањати, „јер у њу радо гром пуца“. Липа је корисна и као апотропајон: њеним гранчицама ките се врата и прозори о Ђурђеву дану и Тројичину дану.
Липа је и „срећно дрво“ и стари српски идоли, по свој прилици прављени су по превасходству од липовог дрвета („липов бог“ и „држиш се како липов бог“ код Словенаца, такође и српски израз „крстови липови“ - не треба заборавити да су крстови код Срба заменили старе богове). Да је липа „срећно дрво“ види се из обичаја да сватови, кад дођу, барјаке најрадије остављају па липи (док друга дрвета, нпр. багрен и дуд, избегавају).
Липа је играла извесну улогу и у домаћем култу. У Херцеговини се, кажу, некада венчање састојало у томе што су момак и девојка, у недељу пре зоре, долазили у богомољу са два сведока, па би обишли три пута око богомоље, и за то би време један сведок држао више њих липову гранчицу и говорио: „Као што ви обилазите богомољу,онако и вас свако зло обилазило!“
Чињеница да се липа радо сади по гробљу доказ је да се она сматра и као сеновито дрво. У скаски Дедаловог типа, о подизању Ферхадове џамије у Бањалуци, начинио је Раде неимар себи и друговима крила од липове грађе.
У народној медицини има липа угледно место. Живим огњем из липе лечи сенарочито стока, а луди се лече живим огњем из глоговине; пепелом иза живог огња лече се красте и перућина. Угљеном од липе лечи се жива рана, мана срца; пије се у води код болести стомака; посипају се њиме ноге кад се много зноје. Кађење болесника често се врши на липовом жару; од жара липе лечи се кашаљ, промуклост и главобоља. Чај од липе, лесковог и врбовог корена даје се жени која нема довољно млека. Нарочито је добар за лек липин цвет убран у Међудневице. Болесни код сушице треба да иду четрдесет дана ујутру под липом, па ће оздравити.
„Речник српских народних веровања о биљкама“ Веселин Чајкановић
