МИШИЈИ ДАНИ - СЕЧКОВСКЕ ЗАДУШНИЦЕ

22, 23, 24, 25. И 26. сечко/фебруар

   Према нашим народним обичајима, прве суботе иза девет уторака после Божића почињу Мишји дани. У народу је овај дан познат као „мишја субота“. Пошто је наш стари, родноверни, Божић 22.12. то значи да ове 7522. или 2014. године Мишји дани почињу задушницама 22. сечка (фебруара), а завршавају 26. растурњаком. Данас је сећање на овај празник остало најсвежије у тзв. влашким крајевима, међутим, некада се овај обичај обележавао, највероватније, широм целог словенског простора. По старим веровањима Словена, али и других европских народа, мишеви могу представљати душе предака. Код Словена, рецимо, Бадње вече је гозба у част душама покојника. Чеси за Бадње вече дају мишевима мрве са стола, такође, бацају мишевима грашак у четири угла собе, јер верују да им се у облику миша јавља неки предак. Познато је да се по старим веровањимау угловима соба радо задржавају душе предака. Слично веровање имамо и у Србији када домаћин за Бадње вече баца орахе у углове. Миш је повезан не само са душама предака/мртвих него и са душама живих, па и са душама разних „демона“. Тако код словенских народа постоји веровање да душа може изаћи из тела једино кроз уста. Зато не треба заспати жедан јер душа може да изађе из тела и потражи воду. 

Једна прича каже да су шумом ишла три друга па су од дугог хода ожеднели. Двојица наставе да траже извор, а један остаде да одспава. Када су се вратили, из уста оног што је остао изађе један бели миш, па оде до извора да попије воду, а онда се врати кроз уста у тело.
   Ово веровање је вероватно постојало код свих словенских народа. Код нас вампир излази из гроба у облику миша, у миша се претвара и када га јуре и сваки пут када покушава да се извуче из неприлике. У нашем народу има један обичај када се дете загрцне нечим и хоће да се удави говоре му : миш, миш, миш! Тај узвик првобитно је био магичан и имао је за циљ да задржи душу да не изађе из тела.
Када прихватимо чињеницу да у мишу може да обитава човечија душа, лакше ћемо схватити неке народне обичаје и празнике, као што су: мишја субота, мишји дани, митровданске и михољданске задушнице. Мишја субота обележавала се и у Босни и веровало се да тога дана „не ваља о пртенани радити јер ће миш изјести конопље“. На исти дан било је забрањено и предење:
„Чува мајка свога јединка, сина. Од ујемка и од урежника. И од жице деветог уторка“.

   Осим ових Мишјих дана имамо Мишје дане и у месецу шумопаду (октобру). Мишји дани су у вези са култом предака и посвећени су душама умрлих. Субота или „безимени дан“ је по правилу задушни дан и почетак овог обичаја који је трајао пет дана. Мишје дане најбоље је описао етнолог Веселин Чајкановић у књизи „О магији и религији“:
   „...После оного што смо рекли о мишу као о сеновитој животињи јасно је да је празник мишева исто што и празник душа. О томе празнику у далекој прошлости чинио се култ мишевима у којима су инкарниране душе предака и покојника уопште, онако исто као што се у другим приликама приносила жртва душама предака које су замишљане у облику птица или у облику разних дивљих или питомих животиња...“
   „...Мишји празник у српском паганизму трајао је, као што се види из хомољског обичаја, пет дана од којих је, као што се сме закључити из тетевенског обичаја, последњи дан био „растурњак“.
Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у мишевима) су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају.

ТРИГЛАВОВ ДАН

19. сечко/фебруар

   Триглав, врховни бог града Шћећина (Штетина) био је обожаван претежно међу балтичким и полапским Словенима. Међутим, трагове његовог култа можемо наћи и у Померанији, Русији, као и на територији бивше Југославије (планина Триглав у Словенији). Наш стари троглави бог имао је своје храмове у Шћећину, Волину, Бранибору и Аркони, а остаци храма, за који се претпоставља да је Триглавов, нађени су и у Скрадину, месту које се налази северно од Шибеника.
   Триглавова животиња био је црни коњ. Гатање се у Триглавовом храму вршило на сличан начин као гатање у храму Световида: црни коњ био би пуштен да прође између девет копаља, а од исхода гатања зависило је какве ће потезе повући племенски старешина и његов народ. Коњ би пролазио три пута у оба смера, а ратни поход би се предузимао само у случају да коњ не дотакне копља при проласку. Триглавовог коња нико није смео да јаше и један жрец посебно се брунуо само о њему.
Храм који је саграђен у близини Волина налазио се на највишој планини у окружењу, а по старом словенском обичају био је саграђен од дрвета. Поред храма био је засађен храст а у самом храму налазио се Триглавов кумир. Кип Триглава који се налазио у овом храму имао је на себи мараму, прошивену златом, која му је прекривала очи и уста. Шћећински храм посвећен Триглаву такође се налазио на планини. Њега је подигао пољски кнез Болеслав, а храм је био зналачки украшен сценама из живота које су по мишљењу многих посетилаца деловале изузетно реалистично. У средини храма налазило се дрво храста, које је је за Словене одувек било свето, због чега се храм вероватно градио око већ израслог дрвета.
   Хроничар Херборд описује Триглавово светилиште:
„Храм је био подигнут изненађујућом брижношћу и одржавао је велику уметност, зидови су му били украшени споља и изнутра скулптурама људи, птица и животиња, који су изгледали као да су живи, а боје на спољним зидовима нису оштетиле не кише ни снег.“
   Триглавово светилиште У Шћећину порушили су хришћански мисионари, а позлаћене и посребрене главе овог божанства послате су папи у Рим као доказ да је хришћанство наметнуто балтичким Словенима.

   Светилиште у Волину такође је срушено, о томе нам сведочи хроничар Ебо:
   "И како је Отон био разорио храмове и уништио кипове боговске, они однеше ван ове области један златан кип Триглава, који бејаше њихов главни бог. Повере га на чување једној удовици, која живљаше у једном сеоцету, где се ово драгоцено благо тешко могаше пронаћи. Удовица увије идола у хаљине, изврти рупу у стаблу једнога врло дебелога дрвета, и ту сакри ову светињу тако, да се није могла ни видети ни дотаћи. Оставила је само један мали отвор, кроз који „незнабошци“ могаху принети жртву и понуде. И нико к њему не прилазаше, осим онај који приноси жртву. Отон дозна за овога идола. Побојао се, да после његовог одласка он допринесе, да се народ још неучвршћен у хришћанској вери врати паганизму; те потражи начина да га се лукавством дочепа. Да су незнабожачки свештеници случајно дознали за његову намеру, можда би били сакрили свој паладијум у какво још неприступније место. Ову деликатну мисију повери епископ неком свом другу Херману. То беше вешт човек, који разумеваше и урођенички језик. Он му нареди, да се преобуче у словенско рухо, па да оде к удовици, као да жели Триглаву принети жртву. Херман послуша. Исприча удовици, да је недавно избегао једну страховиту буру, захваљујући једино Триглавовој заштити, и зато хоће да му принесе жртву. Удовица му покаже свето дрво и рупу, где може ставити своје понуде, препоручујући му да ником не казује то место, ако мисли на свој живот. Он уђе и једну тајанствену ограду, баци кроз онај отвор један сребрни новац, тако да се могао чути и његов звек, те да се верује, да је заиста принео жртву; по томе га опет извуче. Па да би показао све своје презрење према Триглаву, он уместо жртве, бици му један велики испљувак. Затим прегледа свуда, не би ли могао дићи идола. Али он беше тако добро и стаблу затворен, да га беше немогућно извадити. Гледајући око себе, опази Триглавово седло обешено о ограду. Било је врло старо и потпуно неупотребљиво. Диже га и сакри, па га после однесе као доказ оних парога које је учинио, да се дочепа идола."

   Као што смо могли да видимо у нашем народном календару постојали су празници посвећени троглавом божанству – коњанику. Узевши у обзир Тодорову среду и среду као трећи дан у недељи повезан са бројем 3 и троглавим божанством, а знајући да су 3 и 9 Триглавови бројеви, празник овог бога је могао да буде баш тога дана. О певезаности броја 3 са Триглавом остао нам је сачуван један народни обичај, у коме учествује деца и млади и који се одржавао до 19. века:
   „...Обиђу девет пута око села, а негде се разделе па обилазе око једног сокака, а негде сви заједно око села, и ако могу трипут мало даље од села, које рачунају као дасу обишли цео атар свог села. Овај атар или мало већи простор од села обилазе не девет него трипут и опет се враћају одакле су и пошли. Ту одиграју трипут, а негде и сад први пут по девет пута и одпевају горње и идуће песме, па се разлазе кућама.“
   Једна од песама које су певали је и ова:

„Слини вељи Триглаву!

Триглаву!

Вишњи боже свесилни!

Свесилни!

Погледај нас нејачке!

Нејачке!

Твоје створе слабачке!

Слабачке!

Ми смо деца грешна ти!

Грешна ти!

Кад умеремо узми нас!

Узми нас!

Слаби мали нејачки!

Нејачки!

Удржи нас боже наш!

Боже наш!

Боже богов великих!

Великих!

Спаси наске и живи!

И живи!

Дуго млого година!

Година!

Кад умеремо узми нас!

Узми нас!

Твојим светлим палатам!

Палатам!

   Данас (19.2.) завршавају се Светковине коња - Коњски дани, Триглав је повезан са коњима, можда је чак коњ један од његових облика.
   Триглава можемо упоредити и са Тројаном. Доласком хришћанства успомена на Триглава није могла бити тако лако заборављена па вероватно, под притиском цркве, демонизован и табуиран постаје Тројан (имамо Тројана као цара и Тројана као троглаво биће које прождире људе, животиње и рибе). Већ смо писали у тексту о Коњским данима да: трачки коњаник, Тројан, ведски Тримурти и наш Триглав највероватније представљају једно исто, прастаро божанство. Из народне песме, коју је записао М.С.Милојевић, можемо закључити да је Триглав заиста старо божанство:

„Ми слависмо прослависмо,

Прослависмо величасмо.

Величасмо силна Бога!

Силна Бога великога.

Држитеља створитеља!

Створитеља рушитеља!

Бога нашег највећега.

Највећега Пра Пра Бога!

Који нас је сатворио.

Сатворио и одрж'о.

Коме ћемо и отићи.“

   Још један разлог имамо зашто је Триглавов празник у време хладних зимских дана. Постоји занимљив природни феномен познат под називом parhelion или sundogs у енглеском говорном подручју. Овај

феномен јавља се искључиво на севером делу Земљине полулопте. У време веома хладних дана, сунчеви зраци преламају се о кристале леда у ваздуху што резултира чудесним метеоролошким феноменом појављивања три Сунца.

   „Претпостављамо да је овај атмосферски феномен праидеја о тројности сунчевог бога у многим религијама, праузор политеистичког тројства, које је код Словена познато као Триглав.“
Александра Бајић/Календар предака

   По неким ауторима (Јанковић, Ебон, Хербор и др.) Триглавове главе симболизују владавину овог бога над три света: небеским (светом богова), земаљским (светом живих) и подземним (светом мртвих). Осим тога Триглав управља прошлим, садашњим и будућим временом, као и рађањем, живљењем и умирањем. Сличан концепт постоји и у другим митолошким системима: нордијски Один има три лика која су повезана са три сфере, као и ведски Тримурти.
   Уз помоћ наших народних песама откривамо која су то три божија лика. Триглав је: створитељ, држитељ и рушитељ. Он ствара, помаже рађање, клијање, одржава људе у животу, одржава стабилним цео природни поредак, али и руши, убија и уништава. Слично као ведски Тримурти који има три облика (Брама – створитељ, Вишну – држитељ, Шива – рушитељ).

„...Нашем силном Триглав бору

Те гледала што нам чини

Што нам чини заповеда.

Шта чињаше наш господар,

Наш господар Триглав вељи,

Наш Створитељ и Држитељ

И велики Уморитељ?“

Милош С. Милојевић/Песме и обичај укупног народа српског

   Триглава смо овде описали као хтонско божанство - рушитеља и владара Нава, међутим, по ауторима које смо навели, Триглав управља и Јавом и Правом. По томе би Триглав, као створитељ био и соларно божанство. Међутим, подела на Прав, Јав и Нав је веома дискутабилна због контраверзне Велесове књиге у којој се о томе говори. Све ово су само претпоставке аутора на које се позивамо, постоје различита мишљења, па ће Триглавов начин испољавања моћи, ипак, остати непознат још неко време.

   Триглавовим даном завршавају се Коњски дани, па је Триглавов празник уједно и растурњак. Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у коњима) су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају.

СВЕТКОВИНЕ КОЊА - КОЊСКИ ДАНИ

15, 16, 17, 18. и 19. сечко/фебруар

   Коњски дан је у хришћанству познат као Тодорова субота, Коњски велигдан или Тодорови коњи. Празник нема никаве везе са свецем за којег га је везала црква (великомученик Теодор Тирон), па чак се ни не слави на тај дан, већ у суботу прве недеље поста. Нормално, стари празник чије трагове видимо у Тодоровој суботи није имао никакве везе са ускршњим постом. Пост може почети у сечку (фебруару) или дерикожи (марту). Могуће је повезати ову светковину са Велесовим периодом пошто су коњи (поготово хроми) хтонска бића у вези са подземним светом. Не смемо заборавити ни суботу као задушни дан.

   

 
   „Тога дана, они који имају коње, месе колач за здравље коња. Колач се меси округао, а на средини пробушен, тако да би га човек могао натаћи на руку. Тога дана ваља да се коњи јашу или прежу. Обично се искупе повише коњаника, сваки коњаник ваља да натакне на леву руку онај колач и тако са колачом мало пројаше коња. Пошто се коњ мало пројаше, изломи се онај колач и даде се мало и коњу, да од њега поједе."
Саватије М.Грбић/Српски народни обичаји из среза бољевачког

   В.Чајкановић је тврдио се коњи јављају као атрибут оних светаца који су заменили нашег бога мртвих. Познато је да је у Триглавовом храму у Шћећину (Штетину) чуван црни коњ. Хроничари Ебo, Хербoрд и мoнах из Прифлингера нас извештавају да су Триглаву били пoсвећени црни коњи, пoмoћу кoјих се гаталo и прoрицала будућнoст. Погледајмо шта кажу неки аутори о коњима у словенској старој вери и повезаности са богом Триглавом:

   „За хтоничну природу словенског Триглава говори не само његова очевидна сродност са Хермесом, Одином и галским Меркуром, већ и чињеница да је он бог коњаник. Коњ је и код Словена, као и код Германа и Грка, животиња која стоји у вези са доњим светом, а коњаник у митском језику и симболици значи или мртвачког бога или демона, или самог мртваца"
Лудолф Малтен

   „У коње се претварају грешне душе, вјештице, мора и вукодлак, по чему се види да је коњ примарно био носилац душа покојника. Изразитог хтонског демона представља црни коњ који помаже приликом откривања и копања скривеног блага, као и црни коњ који помаже приликом откривања вампира. Вјеровање да црни коњ никада неће нагазити на гроб у којем је вампир јасно открива његову хтонску природу..."
Шпиро Кулишић/Религија старих Словена у светлу нових истраживања

   У вези са овим празником је и прича о „трачком коњанику“. Право име се не зна, назив ''трачки коњаник'' дали су научници изучавајући пронађене споменике (плоче захвалнице) на којима је представљен коњаник. Постоје бројни нађени споменици, а неки од њих овог коњаника представљају са три главе. Плоче су пронађене у Банату, источној Србији, источној Македонији, западној Румунији и западној Бугарској. Коњаник има огртач, штит и копље, око њега су пас, лав и змија, дрво живота и рог обиља, симболи који указују да би то могло бити и божанство плодности. Верује се да се ноћ пред Тодорову суботу појављују невидљиви јахачи, или коњи без јахача, које предводи коњаник, који има огртач. Те ноћи је забрањено, нарочито девојкама, да излазе из куће, да им на челу неби остао белег од копита, ако их коњ удари.

   „Према доступним археолошким налазима а и неким писаним изворима, коњ је у протословенских племена представљао изразито хтонско биће. На неким етрурским споменицима, где је приказан пут у подземни свет, значајну улогу има коњ, који обично и носи покојника."
Сретен Петровић/Систем српске митологије

   У разним старим записима можемо видети да је коњ код наших предака спаљиван заједно са власником после његове смрти. То је још један податак који повезује коње са „оном светом“ овај пут као пратиоце умрлих:

   "Племе које споменусмо, што се назива Сернин (Сербин), спаљује се у огњу, када им умре вођа и спаљују своје јахаће коње. Њихов поступак је подобан поступању Индуса."
Ал Бекри

   "Племе које споменусмо под именом Сарбин (највероватније Србин), спаљује се на огњу, када им умре владар (кнез) или старешина (жупан); они спаљују и његовог јахаћег коња. Они имају обичај, сличан обичајима Индуса.“
Масуди/Златни лугови

   Из овога видимо да је коњ повезан са старим, протословенским племенима, па се намеће питање на који начин су повезани троглави трачки коњаник и бог Триглав и да ли постоји могућност да се ради о истом божанству из доба када су тзв. индоевропски народи живели у заједничкој прапостојбини?

   Склони смо веровању да се иза празника Тодорова субота крије стари словенски претхришћански празник посвећен коњима али и богу Триглаву. Трачки коњаник, митски Тројан, Тримурти и Триглав највероватније представљају једно исто, индоевропско, божанство које, због удаљености и раздвојености грана једног истог народа и касније доласком хришћанства, добија мало другачије називе и особине.

   Ако узмемо у обзир да је цео сечко (фебруар), као и готово цела зима, у знаку света мртвих, можемо довести овај празник у везу са Велесовим периодом и одредити датум у односу на Велесов дан. Такође, почетак поста може бити у ово време и дешава се да Тодорова субота и по хришћанском календару буде баш на данашњи дан. Дани посвећени животињама су били вишедневни, како сматра В.Чајкановић, а у прилог томе је и постојање још једног "коњског дана" - Тодорове среде. Можемо бити прилично сигурни да је некада постојао вишедневни празник посвећен коњима (исто као и празници посвећени мишевима, змијама, псима, вуковима итд.), односно, празник посвећен душама умрлих које се налазе у коњима. У овом месецу имамо још један празник посвећем умрлима - задушнице (Мишје дане) које су покретне и падају у суботу деветог уторка после родноверног Божића. То значи да би дани посвећени коњима морали да буду између Мишјих дана и Велесовог празника. Једни период за празник је субота после Велесовог дан. Празник посвећен коњима траје пет дана (као и већина сличних празника) и завршава се у среду чиме се спајају два празника о којима имамо записе: Тодорова субота и Тодорова среда.

ВЕЛЕСОВ ДАН

11. сечко/фебруар

Максим Кулешов 

   Велес је бог мудрости, магије, поезије, заштитник је стоке, бог обиља - стада и усева, а такође и владар подземног света. Да је Велес нашим прецима био један од најзначајних и најпоштованијих богова можемо видети у старим хроникама где пише да су се Словени зарицали и клели на поштовање договореног Перуном и Велесом. Несторова хроника каже: 
„Заклињаху се оружјем и Перуном богом својим и Волосом скотијим богом и утврдише мир 907. године.”
У споразумима са Грцима, Велес je доведен у везу са златом јер је бог обиља (богатства), а Перун, бог који се стално спомиње уз њега, са оружјем јер је бог рата.
Слово о Игоровом походу (рус. Слово о полку Игореве) је руско епско дело које описује поход новгородског кнеза Игора Свјатославича против Половаца (Кумана) у пролеће 1185. године. У деловима епа има неколико стихова који се односе на стару словенску веру. У одломку „Помрачење“ спомиње се бог Велес:

„...О Бојане, старог доба пјевче, 

да маши се танахна гудала 

и затреси златне струне редом, 

запјевај нам кано славуљ с гране 

ил' ка муња прос'јецај облаке, 

опјевај нам славу Игорову, 

де се вини Тројанову зиду, 

па нам причај пророчкијем гласом: 

„Н'јесу оно тице соколови 

те прел'јећу свуд широка поља, 

већ је оно јато плашивица 

те побјеже Дону великому

(ками б'једни да побјећи могу!).“

Велес-бога унуче преславни, 

и још реци: „Добри коњи вриште 

близу Суле, а звонови јече 

у Кијеву богохранилници, 

трубе трубе с Новгорода стара, 

барјаци се вију у Путивљу...“

   То што се Бојан у „Слову о Игоровом походу" назива„Велесовим унуком" могло би одражавати древну везу култа Велеса с обредним песмама и поезијом уопште.
„Велесову књигу ову посвећујемо богу нашем који нам је утичиште и снага“ - Велесова књига, Д-1
По богу Велесу названа је и контраверзна Велесова књига. Велесова књига је скупина записа на брезовим дашчицама писана посебним писмом тзв. влесовицом, у периоду 8. и 9. века. Сматра се да су је писали руски жреци који кроз њу описују прошлост, живот и веру Руса. Њена аутентичност није доказана.

   Веза Велеса с земљорадничким култовима види се у словенском обичају да се божанству на поклон оставља непожњевено неколико стабљика жита. У многим словенским крајевима остао је сачуван обичај Велесове или „божије браде“ када се први (или последњи) сноп жита након откоса увеже и стави у врх амбара или се чува у кући. Зрна из овог снопа се користе као прва у сетви наредне године, али и за прављење брашна од којег се касније меси посебан хлеб, а код Срба се од тог брашна месио славски колач. 

   Велес као бог животиња и шума био је представљан и својим другим обликом - медведом. Медвед је код Словена представљао шумског цара који се бринуо о животињама, шумским плодовима, као и о шуми самој.
11.2. Велесов дан славе родноверне заједнице:
„Родовое огнище родной православной веры“, „Союз славянских общин славянской родной веры“, „Об`єднання Рідновірів України“, „Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“ и др.

ГРОМНИЦА - СРЕТЕЊЕ

2. сечко/фебруар

   Громница или Сретење је родноверни празник који се слави у готово свим словенским земљама. По Миланковићем или новојулијанском календару празник је данас - 2.сечка (фебруара). На овај дан срећу се зима и лето, па одатле и народни назив Сретење. Претпоставља се да је празник у вези са богом Перуном, а негде га називају и Перун Зимски. 

   Громница је један од ретких дана у току зиме када може да се догоди олуја, да се чује грмљавина и виде муње. Према неким веровањима то је дан када се сусрећу зима и лето (Велес и Перун). Такође, то је дан када Весна (пролеће) почиње своју битку са Мораном (зима).
   Остали су сачувани разни народни обичаји везани за овај празник.
Нека од веровања су да се на овај дан може предвидети какво нас време чека:
медвед (мечка) се буди из зимског сна и излази из јазбине. Ако је сунчано време и ако медвед види своју сенку, враћа се назад јер ће зима потрајати још шест недеља. Ако не види сенку значи да је крај зиме и креће у шуму по храну.
Слично је и код осталих Словена:
ако се на Громницу снег топи - треба додати још дрва за ватру, ако се не топи - зима је готова; ако камен мрзне на Громницу - зима је готова; ако пада киша на овај дан - падаће снег на пролеће, ако пада снег - пролеће ће бити кишовито; ако је на Громницу сунчано - зима ће трајати још шест недеља;
На овај дан девојке пазе каквог ће мушкарца прво срести. Ако сретне прво црномањастог - за таквог ће се удати, а ако сретне плавог - онда за таквог. Исто тако, ако сретне здравог, богатог, сиромашног или болесног - такав ће јој бити будући супруг.
   Некада је у свим словенским земљама постојао обичај прављења свећа посебно за овај празник, а у неким земљама је обичај опстао до данашњег дана. Те свеће називају се “громнице“ или “громовите свеће“ и верује се да су моћно средство народне магије. Паљење ових свећа преусмерава муње и громове и на тај начин штити куће и читава насеља. Исто тако када су велике суше паљење свећа громница призваће грмљавину и кишу.

   Громница је, вероватно, у вези са празником који је неколико дана раније и познат је у народу као Верижњаци или Верижица (Петрове часне вериге) и постоји могућност да се некада, пре примања хришћанства, радило о једном истом празнику. Верижњаци су били велики празник који се такође славио „због грома“. Постојало је веровање да ће онај ко носи одело шивено на овај дан погинути од удара муње.

2.2. Громницу или Сретење славе родноверне заједнице:
„Rodná cesta“, „Союз славянских общин славянской родной веры“, „Об`єднання Рідновірів України“, „Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“ и др.