РУСАЛИЈЕ - РУСАЛКЕ - РУСАЛНА НЕДЕЉА

13-20. цветња/маја

Русалки. Константин Егорович Маковский 1879

Верује се да су русалке водене виле - лепе дугокосе девојке које играју по пропланцима овенчане цветним венцима. У недељи после хришћанског празника Духова оне излазе из воде, ходају по пољу или се пењу на дрвеће. Празник русалки – Русалије један је од наших најстаријих претхришћанких забележених празника. Димитрије Хоматин, охридски архиеписком у периоду од 1217. до 1236. године, записао је:
„...Пошто у њиховом крају влада древни обичај који се зове Русалије, у седмици после Педесетнице сакупљају се млади, да обилазе села у том крају и да некаквим шалама,плесовима, скакањем и позоришним опсценостима измамљују за себе дарове од становника...“
Из текста видимо да се празник Русалија славио у недељи после Педесетице, односно свете Тројице – Духова. И данас се недеља после Духова назива Русална недеља и то у готово свим словенским земљама. У разним нашим крајевима имамо обичаје русалки, ладарица, краљица, негде и љеља, девојака које иду и певају по селу при том спомињући словенска божанства Љеља, Љељу и Ладу.
Међутим, празник Русалије који спомиње охридски архиепископ био је другачији. И ту имамо поворке али не девојака него маскираних мушкараца који су носили штапове. Празник се завршавао општенародним весељем, а често пијанствима и тучама. Познато је и да су игране игре при којим су учесници падали у транс како би магијским обредима помогли болеснима да оздраве. Празник нас несумњиво подсећа на покладне празнике које имамо у коледару (децембру) и дерикожи (марту). Занимљиви су били и обичаји у Македонији где су у време „некрштених дана“ (коложег - јануар) младићи у групама, русалије, обилазили све домове. При посети су ћутали, нису се крстили нити су поздрављали људе при сусрету. Спавали су у кући код домаћина, бавили су се врачањем, а за њихов долазак сматрало се да повољно утиче на здравље укућана.

Сам назив празника веома подсећа и на врсту цвећа - руже (русалије-ружалије?). Занимљива је сличност у називу наших Русалија и старолатинског празника Rosalia или Rosaria (који има везе са староседелачким етрурским становништвом). Празник Rosalia се светковао у време цветања ружа и био је посвећен култу предака. На тај дан спомињани су превремено умрли млади људи и стављани су цветни венци на њихове гробове. Знамо да дивље руже цветају у цветњу (мају) у време наших Русалија које, ако упоредимо са покладама, исто припадају култу предака. Можемо се запитати: да ли се радило о неком старом, широм Европе слављеном празнику, који између осталог, повезује староседеоце Балкана са староседеоцима данашње Италије?
Готово да нема начина да тачно и у потпуности реконструшемо све старе празнике. У нашој народној традицији данас немамо обичаје маскираних мушкараца у овом периоду, међутим, трагове таквог празника можемо наћи у обичају „ладарица“ или „краљица“ када се девојке маскирају у мушкарце (стављају лажне бркове, мушке шешире, облаче мушка одела, носе мачеве итд). У новије време маскирања су више шаљиве природе док се верује да су раније била обредна, да су обезбеђивала здравље и заштиту девојака и младих жена као и њиховог будућег потомства.

Постоји повезаност овог празника са вилама русалкама. Тешко је са сигурношћу рећи у каквој су вези водене виле са покладним празником маскираних мушкараца. О русалкама као воденим вилама сведоче наше народне песме:

„Виле момче послушале,

И слегоше са планине,

Кад је било у пол ноћи,

У то страшно глуво доба,

Русалке се разиграше,

Из воде ми испливаше,

На брегу ми коло воде,

Срашно коло љућег смеја,

Све зелене и све модре,

Зелен власе разпустиле.

Виле мотре постарије,

Које деву позанеле,

Позанеле умориле,

Уморише најстарије,

Устрелише постарије“ 

(из књиге „Митологија Срба“ Сретена Петровића)

Трагови обичаја посвећених вилама русалкама остали су сачувани не само код јужнословенских народа него код готово свих осталих Словена (Руса, Белоруса, Украјинаца, Пољака и Словака). У јужноруским пределима, на Русалну недељу, постојао је обред „испраћаја русалке“. Девојке су између себе бирале „русалку“, стављале јој венце од цвећа, понекад је китиле зеленилом, затим би је касно увече одводиле до реке, шуме или гробља, скидале јој венце и бацале их у воду, ватру или на гробље. После тога су бежале са места „испраћаја“ да их „русалка“ не стигне и не науди им. 
Према Словенској митологији - енциклопедијском речнику „одговарајући сценарио протеривања русалки представља део ритуално насталих веровања, која су посведочена код Источних Словена, о сезонском појављивању на земљи душа неудатих девојака или деце на први дан Русалне недеље, и њиховом повратку на онај свет последњег дана те недеље.“ Овде можемо видети одређену сличност са латинским празником током кога су спомињани прерано преминули млади људи на чије гробове су остављани венци.

Представе о спољашњем изгледу русалки су различите: у неким местима оне се замишљају као младе и лепе девојке, наге или у белој одећи; као покојнице сахрањене у свадбеном руху (с венцима, велом на глави); у другим се описују као страшне, ружне, космате жене, чупаве као вештице, с несразмерно великим грудима које пребацују преко рамена. 

Да би избегли сусрет с русалком и да им оне не би наудиле, људи су током Русалне недеље поштовали многобројне забране: 
нису радили у пољу и врту, нису кречили зидове и пећ (да русалкама не би прснуло у очи), избегавали су послове у вези с предењем, ткањем и шивењем (да не зашију русалку или да се оне не умрсе у конац), нису одлазили по дрва у шуму (да не довезу у кућу русалку) итд.
По црквеном календару Русална недеља долази после Свете Тројице – Духова који је покретан празник и може бити у цветњу и у трешњару. Ако се присетимо приче о ружама и русалијама, јасно је да је празник некада био месеца цветња (маја) и време када цветају прве руже. Првог уторка после Мокошиног дана почиње Русална недеља. Уторак, као почетак Русалија, усвојили смо од источнословенских народа који сматрају да се тога дана појављују русалке.

Русалне дане славе готово све родноверне заједнице само се време слављења разликује.

Литература:

Витез, З. Краљице: између сеоских дјевојачких опхода и фолклорне позорнице, Загреб: 2006.
Кулишић, Ш. Пантелић, Н. Петровић, П.Ж. Српски митолошки речник. Београд: Нолит, 1970.
Леже, Л. Словенска митологија. Београд: Графос, 1984.
Петровић, С. Митологија Срба, Београд: 1997.
Поповић, А.В. Један византијски запис о обичају Русалија код Словена. Београд: САНУ, Зборник радова Византолошког института, 2006.
Раденковић, С. Толстој, С.М. Словенска митологија - енциклопедијски речник. Београд: Zepter world book, 2001.

МОКОШ ПРОЛЕЋНА - ДАН ЗЕМЉЕ

10. цветањ/мај

Максим Кулешов

У Несторовој хроници „Повест минулих лета“ спомиње се кип богиње Мокош који је подигао кнез Владимир на брду изнад Кијева. Мокош је била једино женско божанство кијевског пантеона. Уз кип Мокоши на истом брду налазили су се кипови: Перуна, Хорса, Дажбога (Дајбога), Стрибога и Симаргла. 

Празник богиње Мокош је дан када посебно поштујемо земљу. На тај дан земљу не треба копати, а није добро ни забадати нож или неки други предмет у њу. Родноверни из источнословеснких земаља тога дана обично одлазе у природу, на поља, леже на земљи и ослушкују је. Такође, на овај дан лоше је чупати траву јер се верује да се тако Мокоши чупа коса.
Мокош је богиња плодности, заштитница жена и женских послова. Не можемо са сигурношћу рећи како је изгледала богиња Мокош. Углавном је представљана као висока жена, бујних груди и расплетене косе. По подацима северноруске етнографије представљана је и као жена велике главе и дугих руку. 
Као и богиња Жива, Мокош помаже породиљама, штити децу али и помаже женама да одрже добар брак. Предење је област која је нераскидиво везана за ову богињу. Код балтичких народа постојао је култ богиње сличне Мокоши па у литванском и данас „makstyti“ значи - плести. Многи обичаји везани су за Мокош као заштитницу преља. Жене су некад бацала кудељу у воду, називале су је "мокрица" и то је представљало жртву Мокоши. Верује се да је назив богиње изведен из речи „мокро“. Мокош се повезује и са земљом, поготово са мокром, влажном, земљом. Непосредна наследница лика Мокоши, након прихватања хришћанства, постала je Петка Параскева. Петку je у украјинским ритуалима из 19. века представља жена распуштене косе, коју су водили по селима. Петки су приносили жртву, бацајући у бунар кудељу. У српској обредности за Мокош, божанску прељу која испреда животну нит и одређује судбину, осим празника св. Петке, могу се везати празници Женски и Кокошији Божић, који су повезани са забраном предења и других женских радова.
Празник богиње Мокош славимо и на јесен као један од битнијих родноверних празника. Уз Јарилов дан, јесењи празник богиње Мокош чини „главе године“, односно, дели годину на два једнака шестомесечна периода.

Постоје претпоставке да је Мокош женски пандан бога Перуна. Код полапских Словена називи суседних локалитета носили су називе божанстава које данас повезујемо са Перуном и Мокоши. Храст је познат као Перуново дрво, а липа се сматра за дрво богиње Мокош. Код „живе ватре“, паљене трењем дрвета о дрво, коришћени су храст (мушки принцип) и липа (женски принцип). Код Срба и свих Словена липа је била свето дрво. Високе и разгранате липе традиционално су расле поред манастира, поготову оних старијих. У нашим крајевима цркве и џамије су у појединим случајевима подизане на местима где су биле свете липе или читави гајеви. У време пре примања хришћанства, под тим липама некада су одржавана суђења, слављени су празници, становништво се окупљало због сваког битнијег догађаја. Касније, под липама су се заустављале поворке с крстовима за време обиласка њива и усева, ту су приређиване трпезе, итд.

Богиња обилази куће и надгледа преље, добре и вредне награђује, док лење кажњава. Поштована је и код Западних Словена судећи по топонимима (Мокошкин врх и др.). Код Словенаца постоји прича о чаробници Мокошки што је директно повезано са богињом Мокош и вероватно неком много старијом причом. Веровање у Мокош је било толико јако да се одржало доста дуго после примања хришћанства. Много векова после слома наше старе вере, забележено је да су хришћански свештеници питали девојке које исповедају да ли су се молиле Мокоши. Сматра се такође да Мокош има функцију сличну суђеницама (суђаје, рођенице, рожанице). Будући да је везана за вретено и преслицу, претпоставља се да се Мокошина делатност протеже и на неком вишем, космичком, плану као делатност богиње која одређује људску судбину и сече кратке или дуге нити човековог живота. Са богињом Мокош повезује се овца (због вуне) али и пчела (бела пчела - најстарији женски предак Словена), а сматра се да су липа, лан и конопља Мокошине биљке.
10.5. Мокошин дан славе родноверне заједнице:
„Союз славянских общин славянской родной веры“ и др.

*На слици десно је Мокош онако како ју је замислила словеначка уметница А. Гуфер. Пошта Словеније издала је 2008. године марку са представом богиње Мокош. Поред овога, издат је и коверат који се састоји од омотнице са тематском представом – преслице којом Мокоша тка, жигом са истом представом и поменутом марком.

Литература:
Кулишић, Ш. Пантелић, Н. Петровић, П.Ж. Српски митолошки речник. Београд: Нолит, 1970.
Леже, Л. Словенска митологија. Београд: Графос, 1984.
Ловмјањски, Х. Религија Словена. Београд: Словограф, 1996.
Раденковић, С. Толстој, С.М. Словенска митологија - енциклопедијски речник. Београд: Zepter world book, 2001.
Срејовић, Д. Цермановић-Кузмановић А. Лексикон религије и митова древне Европе. Београд: Савремена администрација, 1992.
Чајкановић, В. Речник српских народних веровања о биљкама. Београд: Српска књижевна задруга, 1985.

СЛОМ СЛОВЕНСКЕ ВЕРЕ И ПРИХВАТАЊЕ ХРИШЋАНСТВА

СЛОМ СЛОВЕНСКЕ ВЕРЕ И ПРИХВАТАЊЕ ХРИШЋАНСТВА


Приликом покрштавања Словена хришћански мисионари служили су се различитим методама како би натерали народ да прихвати нову религију. Методе су се често мењале, оне успешне ширене су даље и усвајали су их остали мисионари којима до тад нису биле познате или су ширили хришћанство на непопуларан начин.
Први мисионари, долазећи код полапских Словена, следили су јеванђеље по Луки и истицали добровољно сиромаштво. Били су поцепани и прашњави, просили су по улицама словенских градова изазивајућу чуђење и сажаљење локалног становништва. Гордим и поносним Словенима просјаци као изасланици богова нису могли представљати узор, нити је неко хтео да следи религију просјака и слуга. Видевши да таква метода нема много успеха мисионари се одлучују за потпуно другачији приступ.
Одржавани су многи мисионарски зборови на којима је расправљано о учинку и начину даљег ширења хришћанства. На узнимском збору размотрено је становиште које су бранили староверци - да је хришћански бог најгори и најслабији бог, а слуге које проповедају његову веру да су неотесане, да просе и живе у беди.
Поучене таквим искуством следеће хришћанске мисије заборављају приче о сиромаштву и одлучују се за другачију тактику. Добро опремљени храном и богатом одећом, мисионари хвале раскошан живот и благостање, а староверце дарују скупим поклонима. На тај начин штите мисију од сажаљења, подсмеха и омаловажавања, у очима народа мисонари изгледају достојанственије, самим тим бог кога представљају изгледа моћнији и ближи старим словенским боговима.
Традиционално мишљење словенског друштва одликовало се слободним колективним стваралаштвом у области вере, поштовањем природних појава и јасним односима између тих појава, богова и људи. Сваку религију, нову или стару Словени су сматрали за истиниту. То не значи да су прихватали богове странаца, једноставно, остављали су избор другима да верују у шта хоће, супротстављајући своје богове туђим и верујући да су словенски богови моћнији од свих осталих. Словени нису оспоравали бога хришћанима јер су сматрали да бог који је исповедан у многим државама није могао бити непостојећи.
Нова метода хришћанских мисионара која је врло брзо уродила плодом постаје подстрек за нове планове. Методе деловања брзо су се шириле по Европи због добре међусобне комуникације мисионара тада још увек јединствене хришћанске цркве.
Следећа фаза деловања била је стварање презира према старој вери. Наметан је осећај инфериорности староверних у односу на нововерце. Поготово се та разлика истицала између староверних кнежева и оних који су прихватили хришћанску религију. У то време кружила је прича о хришћанском владару који је за трпезу звао робове нововерце, наређујући да се на двору износе лошија јела за велможе који се нису одрекли старе вере. Слична је прича где владар храни хришћане за столом док поданици староверци добијају храну на поду. Видевши успешност ове тактике, мисионари је брзо шире по свим словенским земљама широм Европе, па имамо сличне примере понашања кнежева из панонске области, данашње Пољске, Моравске итд.
Временом се губи знак једнакости између хришћанских и староверних владара, где ови други постају све чешће понижавани и извргивани руглу. Међутим, и поред тога многи не пристају да прихвате нову веру. Један од њих је и словенски владар Само. Дагоберт, владар франачког уједињеног краљевства, примајући хришћанство наставља ратове са словенским староверним племенима које предводи Само. Словени су пљачакали франачке градове и трговце, а франачкој војсци често су наносили поразе. Да би прекунуо те нападе Дагоберт шаље свог посланика Сихариуса на преговоре са Самом. Само предлаже склапање пријатељства али Сихариус одбија речима: „хришћанима и слугама божјим не приличи да пријатељују са псима“. Само одговара претњом да ће божји пси растргнути божје слуге. Велика битка одиграва се код, данас непознатог, Вогатисбурга и Дагобертове три војске бивају потучене до ногу, а Само упада дубоко у франачку територију.
Стотинама година хришћански мисонари смишљали су планове како да Словенима наметну нову веру. Изнова и изнова покушавајући, учећи на грешкама својих претходника на крају су успели. Слом старе вере у великом броју случајева значио је и пропаст разједињених словенских племена која су полако нестајала, претапајући се у околне народе са којима су се граничили. Лукавом политиком хришћанских мисионара стара словенска вера је постала ругло у односу на хришћанску религију, па по инерцији и Словени постају инфериорни у односу на народе који су раније примили хришћанство. Ако је срамота бити Словен, асимилација, поготово она праћена огњем и мачем, не треба да чуди.
Прави крах словенске вере почео је када су словенски кнежеви и владари почели да прихватају хришћанство не желећи да буду ни по чему гори од хришћанских владара. Истим методама којима је њима наметано хришћанство, они га намећу свом народу. По принципу омаловажавања староверних поданика и уздизања нововераца уз разне претње и забране народних обичаја, хришћанство почиње да се шири. Привилегије, наследне титуле и признања од стране других хришћанских држава постају довољан разлог за лако одрицање од старе вере и примање хришћанства код словенског новонасталог племства. Покрштавање је преобраћеним кнежевима отварало тако значајан пут за средњовековну политику - женидбене везе у оквиру хришћанских племићких породица. Много је таквих примера: византијска кнегиња Ана удала се за руског кнеза Владимира тек када је овај на њен наговор прихватио хришћанство; за пољског Мјешка Првог удала се хришћанка Добрава - ћерка бохемијског кнеза Болеслава; Готшалк, кнез староверних Ободрита (Бодрића), примањем хришћанства жени данску кнегињу Сигриду; итд.
Последња етапа мисије - практично усађивање елемената хришћанске религије народу - трајала је вековима. Развијала се неравномерно, у зависности од географског положаја положаја и класне припадности, да би крајем 12. века постигла одлучујуће резултате готово у свим словенским земљама, остваривши у потпуности хришћанска начела међу велможама, витезовима и градским елементима, а исто тако продревши прилично дубоко у редове сеоског становништва. Хроничар Ебо из 12. века наводи да је на једном саветовању мисионара констатовано да су скоро сви народи „упрегнути у хришћански јарам“, а да онима који буду одуговлачили са тим „прети небеска казна“. 13. век може се сматрати периодом када је хришћанство прихваћемо у свим словенским земљама.

ЖИВИН ДАН

1. цветањ/мај

Максим Кулешов

  1. цветањ (мај) је дан посвећен великој богињи живота - Живи. Уз Мокош, Жива је једно од највећих словенских женских божанстава. Хелмолд у својој Словенској хроници (почетак 12. века) спомиње Живу (Siva) као богињу Полабљана која даје богатство. Историчар Длугош (1415-1480) у Пољској налази трагове божанства живота под именом Zywie. Жива је некада била веома поштована код полапских Словена и код других западнословенских племена, а вероватно и на нашем поднебљу. О постојању богиње Живе код нас сведоче нам песме из 19. века које је записао М.С.Милојевић у књизи „Песме и обичаји укупног народа српског“.

„Сива Жива сива силна,

Сива силна голубице! 

да куда си путовала? 

Одговара Сива Жива 

Сива силна голубица...“

   Веома је тешко реконструисати изглед и особине богиње Живе. Постоји велики број описа ове богиње који, у недостатку извора, могу бити само пука нагађања. Ми ћемо навести неке од најчешћих. По тим описима, Жива је богиња повезана са богатством кроз добре приносе, са свим земаљским плодностима и животом уопште. Један је од облика богиње мајке као и већина женских божанстава. Тумачећи наше народне песме Живу можемо повезати са путовањима као богињу која штити путнике.
Момир Јанковић у свом „Буквару словенске духовности“ представљана Живу као веома лепу девојку косе боје злата, бујних груди. Претпоставља се да је у неким словенским пределима Жива била врховно божанство. Као симболи плодности, посвећени су јој петао, жито и винова лоза. У нашим народним песмама Жива, као што смо могли да видимо, повезивана је са сивом голубицом, што би могао бити и један од њених облика. Према веровању Живина светилишта су била окружена шумом, а сами зидови обрасли су виновом лозом. По Момиру Јанковићу, на одређеним местима у околини светилишта Живи у част се гатало и таква места су називана "гаталички брегови" или „гаталово“. Да је ово божанство повезано са гатањем и преношењем „порука“ богова намењеним људима, можемо видети из наставка песме М.С.Милојевића:

„Летила сам Господару 

Нашем силном Триглав бору

Те гледала што нам чини 

Што нам чини заповеда." 

Шта чињаше наш господар, 

Наш господар Тригљав вељи...“

   Пошто је Жива богиња живота и плодности, њени жреци носили су на главама животињске рогове, за које се верује да су били симбол плодности, не само у словенском свету него и на подручју целе старе Европе. Жива је, такође, заштитница деце. Од потомства су зависили живот и опстанак целе заједнице, па је логично било бригу о деци поверити богињи живота. 
   Код источнословенских родноверних постоји једно прилично дискутабилно веровање везано за Живин дан, односно ноћ која му претходи. 30.4.-1.5. је „тајанствена ноћ“ када су врата Нава (свет мртвих) отворена према Јаву (свет живих, садашњост). У току те ноћи веома су активне зле силе. То је Велесова ноћ и траје до првих петлова који најављују празник богиње Живе и почетак новог, лепшег, периода. Појмове „јав“, „прав“ и „нав“ налазимо у Велесовој књизи чија аутентичност још увек није доказана.

Художник Ольга Нагорная
*Жива*

1.5. Живин дан славе родноверне заједнице:

„Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Союз славянских общин славянской родной веры“ и др.