КУПАЛО - ЛЕТЊА ДУГОВНЕВНИЦА

21. трешњара/јуна

Ершов Олег Александрович - Иван Купала

Купало је један од четири најбитнија словенска празника у току године. Ове године празник је 21. трешњара (јуна). Слави се увек више дана. Maлo je oстaлo сaчувaних пoдaтaкa o Купaлу, зaпaмћeнo је дa сe вeoмa вaжaн прaзник слaвиo у врeмe лeтњe дугoднeвницe. Кaсниje, у периоду разних црквених забрана, кaдa je Купaлo зaмeњeн свeтим Joвaнoм (Ивaњдaн) и дaтум празновања пoмeрeн нeкoликo дaнa касније, сaм прaзник дoстa губи нa вaжнoсти. Oсим ритуaлнoг купaњa, нa Купaлов дан пaљeнe су и свeтe вaтрe на врховима брда кoje су стaри Слoвeни ритуaлнo прeскaкaли рaди прoчишћeњa. Осим прескакања ватре људи су газили по врућем пепелу „да ноге не боле“. Taкoђe, игрajу сe и кoлa oкo вaтрe, a чoбaни пaлe „лилe“ oд коре брезе или дивље трешње, зaтим oбилaзe тoрoвe дa би oтeрaли злe силe, пa сe пeњу нa брдa и нaстaвљajу дa игрajу рaзнe обредне игрe oкo вaтрe дo дубoкo у нoћ. Купало је најважнији празник посвећен Сунцу у ово доба године. Тог дана плету се венци кружног облика са приказаним зрацима од гранчица који симболишу Сунце. Венци се плету од ивањског цвећа (лат. Galum verum) које је жуте боје као и Сунце. Постоји леп словенски обичај када девојке пуштају низ воду венчиће и замишљају жеље, углавном везане за удају. По народном веровању, Сунце на овај дан три пута заигра на небу.

Битна је и ноћ пре дугодневнице (Купала) када су паљене ватре на раскрсницама, око кућа или на врховима брда. У Попову, у Херцеговини, уочи празника палиле су се смрекове гранчице и слама по брдима, па су уз песму и врисак прескакане ватре. У шумадијском пределу Гружи девојке су одлазиле ноћу уочи празника на врхове брда, ложиле живу ватру с венцима од „ивањског биља“ на главама, играле у колу око ватре уз обредну песму: „Ој, у гори огањ гори, око огња коло игра," итд. Ватре су палиле кресањем огњила о кремен па је од тога и настао назив празника „Кресник“ који је доста уобичајен у јужнословенским крајевима. Девојке су пазиле на повијање пламена и дима са огња и по њему гатале о суши и киши. После појаве сунца, девојке су се разилазиле и свака је носила по угарак, којим су кадиле кућне просторије против болести.

Различита су веровања о настанку назива овог празника. Постоје мишљења да су Купало и Коледо словенска божанства - два брата. Купало и Коледо деле годину на два једнака дела. На летњу дугодневницу Купало умире, а сутрадан се рађа Коледо. Коледо умире на дан зимске краткодневнице да би се сутрадан поново родио Купало и наставио окретање сунчевог годишњег кола. Смена владавине ова два бога траје вечно. Успомену на Купала имамо у неким ивањданским обичајима, док је сећање на Коледово рођење делимично остало у петровданским народним обичајима. У народној песми из 19. века, Купало (Иван) даје цвеће Коледу (Петру) да га овај сачува до Купаловог новог рођења, односно до Божића. Цвеће симболично представља Сунце о којем ће се Коледо старати до своје смрти:

„Ивањско цвеће Петрањско,

Ивањско цвеће рујано,

Петрањско цвеће плаветно!

Иван га бере те бере,

Петар га плете те плете.

Иван га бере те бере,

Даје га брату до себе

Свом млађем брату Коледу.

Дајући брата мољаше:

„Ај мио брате Коледо!

Ево ти цветак мој дајем

Чувај га дивни Коледо.

Чувај га па га сачувај

До мога чудна ређења

До твога страшна умрења

Умрења брата Коледа

Старијег брата Божића,

Синова старог Сварога."

Петар ми цветак примаше,

Петар ми венце вијаше.

Па вели брату Купалу:

Ој мио брате Купало.

Старији брате Иване,

Примам ти цветак и живот 
До мога страшног умрења

И нашег брата ређена

Рођења младог Божића

Сина нам старог Сварога.“

Милош С.Милојевић/Песме и обичаји укупног народа српског

Ову песму као и компликован однос Купало-Коледо-Божић (Сварожић) покушао је да објасни др Сретен Петровић:
„Колед и Купало се, у овом контексту, заједно са Божићем посматрају као три структурно иста елемента, три годишња лика,генетско-развојне трансформације самога Сварога, док се остали богови (...) фиксирају за одређене месеце у години, над којим, годишњим добима, имају суверену власт. Но не и надгодишњом "целином".
Сретен Петровић/Српска митологија

Ако погледамо Велесову књигу (чија аутентичност није доказана), налазимо краћи текст о богу Купалу: 
„И Купало нам поручује да морамо бити војска чистих тела и душа. И тако полазимо стопама његовим који је заштитиник наш у праведној борби“.

Највише записа и обичаја о Купалу има код Источних Словена. У хроници руског кнеза Владимира, насталој око средине 17. века,пише: 
„Пето божанство било је Купало, кога су (Руси) имали за бога летине, приносили му жртве у почетку жетве." 
Тако се и данас ради у Русији уочи Ивањдана. Увече се скупе младићи и девојке, праве венце од разног цвећа, стављају их на главе или опасују око појаса, затим запале ватру, певају спомињући Купала. Купалом се назива и девојка коју изберу међу собом, завежу јој очи, па она дели свеже или увенуле венце девојкама што играју око ње. 
У Србији се раније готово обавезно купало на Ивањдан у рекама, да би се опрале болести и свако зло те их река однела, у њу су се бацали ивањско биље и венци. Ивањска (купалска) вода има магијску снагу телесног освежавања и лечења, па се зато на Ивањдан купају људи и животиње. 
Словенски систем духовних вредности не може бити у потпуности схваћен ако се у обзир не узме значај који су Словени приписивали духовном и телесном прочишћењу. Зато Купала можемо, пре свега, сматрати симболом словенске тежње, не само ка телесној, него и ка духовној и моралној чистоти.

https://www.facebook.com/media/set/?set=a.801608263196291.1073741858.226486260708497&type=3 

СВЕТОВИД - ВИД - ВИДОВДАН

15. трешњар/јун

Широм словенског простора Световид је био слављен као један од најзначајнијих богова и остао је у живом сећању до данашњих дана. Посебно је поштован у Аркони на острву Рујан али и у нашим крајевима Световид заузима веома значајно место. Световид је у нашем народу познатији као Вид или Бели Вид, а касније примањем хришћанства и као Свети Вид. Сећање на Вида остало је умногобројним народним песмама које су временом христијанизоване али воде порекло из старих времена.

Световид је био врховно божанство Рујанаца и заштитник града Арконе. Хроничари описују Световидов кип као застрашујућу, огромну, представу божанства које је имало четири главе. Две Световидове главе биле су напред а две позади при чему је свака глава гледала у свом правцу, због чега је деловало као да Световид гледа на све четири стране света. У руци је држао лук, док је поред њега била типична ратничка опрема: узде, седло и мач. Постоје многа тумачења имена овог божанства, нама најприхватљивије је да се ради о богу који све види и зна, посматра цео свет, па и оно шта је било и шта ће бити. Световиду је такође припадао и бели коњ који је био у власништву храма, а о овом коњу бринуо се искључиво свештеник (жрец). Световидов бели коњ служио је и за предвиђање исхода битке тако што пред њега био поређан ред копаља кроз које је требао да прође. Уколико би коњ закорачио десном ногом сматрало се да ће исход битке бити победа, а ако би закорачио левом - пораз. Рујани су увек поштовали предвиђања јер су сматрали да је то манифестација Световидове воље.

Како се у нашем народу обележавао Видовдан записао је Саватије М.Грбић у 19. веку:
"Уочи Видова дана иду жене и девојке по ливадама, па наберу доста видовданске траве. Ту траву метну у воду, у каквом суду, да преноћи, па се у јутру умивају. То раде да чељад преко године не би болеле очи. На Видовдан у јутру, рано пре Сунца, излазе људи у поље и гледају, коју ће планину Сунце прво огрејати. Коју прво огреје, на њој ће добро родити сви усеви. Овога дана обичај је, да жене и девојке све нове ствари, које су преко године израђене: поњаве, ћилиме, јастуке, сукње, убраде итд. изнесу у двориште и на конопцу обесе, да их види Видовдан и Сунце. То раде да их мољци и миши не би појели по сандуцима."

Девојке и жене беру биљку видовчицу (видац, видић, видовка) потапају је у воду, гатају помоћу ње, а вода у којој су стајале потопљене биљке служи за испирање очију, поправља вид и лечи очне болести. Вече пре Видовдана неудате девојке стављале су видовчицу под јастук и веровале су да ће младић кога виде у сну бити онај за кога ће се удати.

Народни песник оставио нам је податак да је Бој на Косову био на Видовдан. На Мраморном стубу, који је подигао деспот Стефан Лазаревић око 1402. пише када је била битка:

"...И си васа речена савршише се ва лето 6897, 

нидикто 12, месеца јунија 15. дан, ва вторник, 

час же сушту или 6. или седмому, 

не веде, Бог вест" 

Видовдан обележавамо 15.6. у славу погинулима на Косову у одбрани српства, словенства и уопште целе Европе од најезде Турака.
Саксо Граматик, историчар који је највероватније био очевидац покрштавања балтичких Словена, записао је да се Светивидов празник у Аркони славио када се сабере сва летина. Сабирање летине нам говори да је жетва већ завршена, а у време нашег Видовдана она није ни почела. Битно је напоменути да је слављење Видовдана новијег порекла (19. век). Световидов дан вероватно нема много заједничког са овим датумом али су временом постали повезани због Косовског боја и мишљења смо да би требали тада да га обележавамо у знак сећања на погинуле. Уздајући се у помоћ Вида - бога рата, наши преци су се упустили у битку са вишеструко бројнијим непријатељем наневши му огромне губитке.
Према неким мишљењима Световидов дан је на нашим просторима могао бити и на летњу дугодневницу - најдужи дан у години. Међутим, нема довољно доказа за ову тврдњу.

Примањем хришћанства наши стари празници бивају замењени новим, а одређивање датума слављења преузима црква. Званичан календар цркве је јулијански који је 45. године пре нове ере направио грчки астроном Сосиген на иницијативу Јулија Цезара. Осим што календар нема никакве везе са хришћанством, при том је и веома непрецизан – касни 11 минута 14.75 секунди за астрономском годином, па је питање зашто га СПЦ још увек примењује.
Шта то тачно значи за родноверне празнике? Ако је неки наш стари празник замењен хришћанским, а време празновања је остало исто, то време се данас пореметило због непрецизности јулијанског календара. 1582. године када је један део хришћанске цркве почео са коришћењем грегоријанског календара, разлика између тог и јулијанског износила је 10 дана. Данас је та разлика 13 дана и иде ка 14. Да се тада обележавао Видовдан он би био 25.6. по новом календару. Непрецизан јулијански календар све више удаљава наше народне празнике, сачуване делимично у хришћанству, од правог датума слављења. То конкретно значи да ће, за неко одређено време, црква обележавати Видовдан 29.6. Због тога при одређивању датума празника користимо тренутно најсавршенији - Миланковићев календар (тачније Трпковић-Миланковићев или новојулијански) јер је тачнији и ближи нашим старим празницима.

О начину обележавања Видовдана имамо још записа. Један од њих налазимо у књизи Милоша С. Милојевића "Песме и обичаји укупног народа српског" из 1869. године:
"Као год што бива у вече Ђурђевдана са оружјем итд. тако на Видовдан или 15. јунија бива са свим оделом. Тај дан се све, па и најмањи дроњак, износи да се нагреје Сунца и да се промаје на ветру. Ако се то не учини онда ће бити зло за то одело. Цео тај дан Срби су као убијени. Истина, не раде ништа на њега, осим што жене ишчисте и изнесу из сандука сво одело итд; но они нити иду један код другог нити се часте и празнују као у остале свеце. Ово је ваљда због Косовске битке ако није ту умешан какв други узрок. У вече Видовог дана иду момчад, а негде девојке обилазећи њиве и усеве певају:

"Иде Виде да обиде,

све усеве и плодове.

Што је никло и поникло,

што је никло, нек је никло,

нек је никло и нек расте,

а што није нек не ниче,

нек не ниче и не расте."

Треба размислити и о празнику Спасовдану који може бити на неки начин у вези са Световидом. Паљење ватре на врховима брда говори нам о неком моћнијем божанству, заштитник је житних поља исто као Световид, постоје спасовдански обичаји у којима одређену улогу има бели коњ као што је имао Световидов бели коњ код Рујанаца. Тешко је тврдити да је Спасовдан некада био празник посвећен Виду, можда ће временом овај празник бити боље објашњен.

15.6. Видовдан славе родноверне заједнице:
„Об’єднання Рідновірів України“ и др.

https://www.youtube.com/watch?v=ZT7WscMdjys