понедељак, 23. март 2015.


"ВЕСНИН ДАН"

Скуп Старославаца, Београд, Кошутњак, 21. дерикожа (март) 7523. (2015.)















Аутор фотографија Борис Мирков






понедељак, 9. март 2015.



„ПОД КАПОМ НЕБЕСКОМ“

„У мог брата сура капа,
напулана, навезена,
нит се знаде пулам броја,
нит се знаде капи кроја“
(небо и звезде)
- народна пословица -

Капа означава главу, казује друштвени положај особе. Она је „старија“ од главе. Капа у облику круне чини краља краљем. Различите капе носе генерал и обичан војник. Капа је симбол главе, „капа носи главу“ каже наш народ. Капа је обавештење о друштвеном идентитету онога који је носи. Капа може бити и магична, моћ се губи губитком капе. Капа, као амајлија, брани од урока.


Словенска божанства, на великом броју сачуваних представа, носе капе. Словенска светилишта, места где су наши преци славили богове, називала су се „капишта“. Верује се да су и старословенски свештеници - жреци такође су носили капе. Један жрец имао је капу на глави, јер капу има и његов бог. Према историјским изворима, жрец је код словенских племена из данашње Бугарске имао посебан назив - колобар (множ. колобри). Назив је забележен неколико пута, у различитим документима, са личним именом жреца. Такође је забележено да су носили специфичне капе које су називане „колубарке“. Бугари су их сматрали „звездобројачима“ и „чуварима космичког поретка“.


Примањем хришћанства, уместо бога са капом добијамо „ђавола“ са капом. У складу са новим црквеним правилима промењена је и већина народних веровања:
 ђаво носи капу у којој се налази његова моћ; ко се домогне капе „демона“ тај ће од њега добити новца колико пожели само да му је врати;
црвена капа је атрибут демона рудника; итд.
Нека од старих сећања на богове са капама ипак су сачувана. Једна здравица каже:
Бог, који дели добра дела: неком шаком, а неком капом, а теби шаком, капом, врећом и срећом!
Задржало се и веровање да „највише божанство у загробном свету има на глави капу, док су друга божанства гологлава“.
 Капа је карактеристичан атрибут света мртвих. Раније
, када у Србији умре мушкарац, обавезно је био сахрањен са капом.
Срби граничари су обавезно стављали мртвацу црвену капу на главу, а Левчани црвени фес. У Срему мртвац се сахрањивао с капом на глави, да у загробном свету не би био гологлав. По веровању, ко стави мртвачку капу на главу, не може је скинути. Чим самртник издахне, мушкарци поскидају капе и иду гологлави до његове сахране. У Србији се носила изврнута капа као знак жалости. Касније се као знак жалости опшивала црна трака око капе.


Код Срба капа је дуго имала велики значај. Кум, приликом обреда стрижбе, одсеца детету прамен косе (што је жртва божанству дела тела), и дарује му капу. Тиме је дете примљено у заједницу и препоручено божјем старању.
У народном заклињању капа је имала нарочиту улогу. Марко Краљевић се клео:
„Скинух капу, метнух на кољено, па се кунем капи на кољену..."
У неким приликама капа замењује човека. Болесникова капа слала се црногорском владици, да над њом чита молитву за оздрављење болесника. Тамо људи пију здравице за здравље капа (глава) „црковнијех". Замену главе капом потврђује и народно казивање: „Ко греје капу на огњу, заболеће га глава". У динарским крајевима, када млада први пут уђе у младожењину кућу, подметне јој се да седне на капе мушке деце, да би рађала мушку децу.

 Капа је у једном друштву прецизно дефинисана, материјалом од кога је начињена, обликом и начином израде. Зато у народу каже: „не може свака капа на свачију главу“ или . До скора се, у Србији, према облику капе, могло да знати ко је из Шумадије, ко је из Лике, ко је Црногорац, ко је из јужне Србије.

За Србе је и данас капа истовремено симбол неба, јер је свет све оно шта се налази „под капом небеском“.
Литература:
Бајић, А. Календар предака. Београд: Пешић и синови, 2011.
Кулишић, Ш. Пантелић, Н. Петровић, П.Ж. Српски митолошки речник. Београд: Нолит, 1970.
Раденковић, С. Толстој, С.М. Словенска митологија - енциклопедијски речник. Београд: Zepter world book, 2001.


недеља, 1. март 2015.

ПРВО РОДНОВЕРНО ВЕНЧАЊЕ У СРБИЈИ

Прво родноверно венчање у Србији одржано је на јесењу равнодневницу - Радгостов дан 7522. (2014.) године. Пред родним боговима и најмилијим сведоцима, Весна и Андреј ступили су у свету заједницу. 

"...Да наc буде више 

од капи кише
зрна пшенице
коледарских варница
и жирева храстових..."

Слава! Слава! Слава!
Упознајте Старославце - удружење родноверних Србије - видео.
https://www.youtube.com/watch?v=tRKg0EdIm2o