КОЛЕДАРСКИ ДАНИ

15-21. коледара/децембра

   Коледарски дани се дан-данас обележавају (у доста измењеном облику) у многим крајевима Србије али и у другим словенским земљама. Празник је почињао обавезно пре Божића у време задушних дана и у вези је са култом предака, а по неким изворима и са богом Коледом. Наш стари, претхришћански Божић слављен је први дан после зимске краткодневнице. Коледарски дани завршавани су на Бадње вече, односно, на Коледов дан. Тога дана Коледо умире тј. умире стара година, а Божићем (младим богом - Сварожићем) почиње нова:

„Кољед давно прјеминуо,

Млади Бого освануо,

Ој Божићу Сварожићу,

Свако добро освануло...“

Песме и обичаји укупног народа српског, 1869.год.

   Коледа или коледари је у народу обичај по којем је група маскираних младића и млађих ожењених људи обилазила сваку кућу у селу и певала коледске песме, изводећи при томе и разне магијске радње, све са жељом да се утиче на здравље укућана и да се дочара обиље и напредак куће. Колеђани или коледари су заузврат добијали поклоне у храни од сваке куће. Број коледара се никад није знао јер је постојало веровање да ако неко преброји присутне младиће неко из групе ће те године умрети. Код западних Срба обичај се давно изгубио, тако да су и подаци о њему веома ретки. Забележен је код Срба у Босни, где су коледавци (коледаре, коледарице, вјешалице) у групама обилазили одређени заселак. Пошто отпевају песму, улазе у кућу, траже разне намирнице, а децу плаше да ће их вешати о вериге (отуда и назив вјешалице). Постојале су разне коледарске песме, које су се разликовале у зависности од краја. Певане су углавном у осмерцу:

„Колеђани коло граде.

Коледо! Коледо!

Шта ћемо им даривати?

Весело! Весело!

Тораљицу, бокарицу.

Коледо! Коледо!

И два овна виторога.

Весело! Весело!

Једну козу лежакињу.

Коледо! Коледо!

И ђевојку уходницу.

Весело! Весело!“

   Обичај је боље познат у источној и јужној Србији. Учесници су искључиво мушкарци. Коледари носе маске и прерушавају се у животиње (вука, медведа, лисицу, јарца, овна...), гараве лица, лупају у звона и клепетуше правећи велику буку, певају и скупљају дарове од мештана. Зашто су се маскирали појасниће нам Српски митолошки речник:
„Маска је магијски реквизит у народним обредима, помоћу ње маскирани треба да се ослободи своје личности и добије магијску моћ у прогањању злих духова и демона који пакосте људима у времену када сунце побеђује сурову зиму. Маскиране поворке настале су због прастарих веровања да се божанства јављају људима у мистичном људском или животињском облику. Маска је у употреби код многих примитивних народа, а код Срба се одржала као рудимент прастарих култова, сада у забавној улози.“

Етнографски музеј

   Обичај се доста мењао и губио од свог изворног облика, у 19. веку је већ био измењен, а данас је готово изгубљен и заборављен. Ево како је Милош С. Милојевић описао коледарске обичаје у 19. веку:
„У свима крајевима србским на Туцин дан, а увече Бадњег дана, ишла је од пре момчад као и данас што у млогим местима чини и певала Коледа или његове песме. Најмање 7 момака добрих, - а увек мора бити лијо, а не тако, - иду од куће до куће и под сваким прозором и пред вратима певају коледске песме. Један је од њих као Колед и овај увек има самур калпак на глави, други је његов војвода, трећи врећар или онај што носи накупљене ствари. Те су ствари сланина, кобасице, суво месо, а често по која ђаволаста цура баци и лешњика и ораха, на што се коледари страшно љуте и такве ствари бацају натраг. Ово чине обично оне које су заљубљене у ког коледара или које јих не волу. Свакојако је то непријатна ствар дати јим посних јестива. У вече Бадњег дана целу ноћ скоро иду колендари колеђани или коледари те певају и сабирају поклоне, као што смо казали. Кад буде пред зору они све то поделе, но краљу или цару Коледу даду највише.“

   Постоји проблем код одређивања почетка Коледарских дана и њиховог трајања. Можемо бити прилично сигурни да су се некада давно завршавали пре рођења младог Сунца, вероватно на Коледов дан/Бадње вече (21.12.) због повезаности са култом предака и хтонским периодом. Сличан обичај маскираних мушкараца, који ритуално певају и играју, имамо и на Беле покладе и траје седам дана завршавајући се на пролећну равнодневницу пред почетак првог дана дужег од ноћи. Коледарски дани, као вишедневни празник, трајали су вероватно исто седам дана, пошто се завршавају на Бадње вече које ове године пада 21.12. значи да почињу седам дана раније - 15.12. на родноверни празник Очеви или Оци.

ДЕТИНЦИ, МАТЕРИЦЕ, ОЦИ

 1. коледар/децембар - Детинци

 8. коледар/децембар - Материце

15. коледар/децембар - Оци

Детинци, Материце, Оци

По нашим старим, претхришћанским, веровањима пред Божић имамо неколико битнијих празника који сви заједно припадају циклусу божићних или коледарских празника. Детинци се славе 1.12. три недеље пред родноверни Божић. На тај дан, рано ујутру (највероватније пре изласка Сунца), одрасли вежу руке или ноге својој или чак туђој деци. Везују се канапом једним крајем за столицу, а другим за сто. Деца да би се откупила, да би била одвезана, дају дарове (суво воће, колаче и сл.) који су унапред спремљени. Ово везивање има вишеструку улогу, а податак на који најчешће можемо да наиђемо је да чин везивања има за циљ стварање чвршћих веза између родитеља и деце. То је тачно, међутим, везивање само по себи има много дубљу улогу. Завезак и чвор имају, по народном веровању, велику магијску снагу, везивањем се зли духови завезују, они остају везани у завеску или чвору и не могу да науде (на првом месту деци). При одвезивању водило се рачуна да се чвор не одвеже него се канап секао пре или после чвора, јер сечењем чвора ослободиле би се заробљене зле силе. Овај празник (као и Материце и Оци) води порекло из времена пре примања хришћанства. Магично везивање познато је у свим крајевима у којима живе Срби. Аналогно практичном везивању и одвезивању, магичним се уклањају препреке и опасности и штити се унапред од истих злих сила. Везивање се није вршило само на ова три празника, било је широко распрострањено и примењивало се у најразличитијим ситуацијама. Познато су разна везивања у време око божићних празника, о томе можемо прочитати у Српском митолошком речнику:

„У Шумадији женскиње увече завезује своје изувене чарапе и скинуту сукњу да тако преноће, јер ноћу долазе авети и траже оно што се дању носило; када се изгуби стока у планини, завезују се вериге, да би се завезале чељусти зверовима;
на Бадње вече чобани пред спавање завезују своју обућу, да им преко лета стока буде на окупу, да се не растура; крпу судоперу, којом се опрало посуђе од масноће покладне вечере, однесе жена жмурећи у воћњак, завеже је о грану воћке и изговори: „Везујем јастребу кљун, канџе и очи да не хвата пилиће."
Уочи Божића везују се кашике и тако се везане држе три дана, да би се птицама грабљивицама завезали кљунови и канџе; када се биљка расађује, длаком јој се завеже корен, да би се примила; ако опада коса на глави, оба се палца на ногама завежу, па коса тобож неће опадати; ако жена не жели да рађа, завеже мужевљев учкур у онолико чворова за колико година не жели да роди; кад муж и жена немају деце или им се не држе, онда жена оде бајалици да јој завеже чаробне узлове (чворове) (везује их рукама за својим леђима), које жена носи уза се до порођаја; болесник од сипње (астме) оде на раскрсницу, па му се концем измере дужина и ширина и конац се завеже уз изговор: „Ја завезах крајчицу (сипњу) на овај конац." Кад иде крв из носа, ишчупа се длака из главе, завеже и закопа у земљу; конац или крпица узета са болесникова одела везује се за сеновито дрво или за она која су у близини култних места, да би болесник оздравио. Дете једноданче, живо, опаше се ланцем и закључа катанцем. Пошто се сахрани умрло дете једноданче, онда се на живом детету откључа катанац и скине ланац.
У Црној Гори стављале су се на мртваца вериге (могућно да се њима некада везивао); ако се на дан венчања младенаца завежу два младара (летораста), онда ће, по веровању, међу младенцима настати омраза; када девојка пође на венчање, она завеже врпцу у чвор на десној чарапи и, док је тако буде носила, тобож неће остати гравидна, а када чвор одвеже, онда ће зачедити; ако је жена рада да не рађа, узме мужевљев гатњик (атрибут мушкарца) и на њему завеже онолико чворова за колико година жели да не рађа; ако жена жели да прекине рађање, онда после чешљања завеже своју косу; црвени конац везује се малој деци око леве руке, да се не би урекла; на Ђурђевдан везује се деци црвени конац око врата противу болести; ако гравидна жена жели да посети мртваца, завеже мали прст десне руке црним концем, да би заштитила дете у утроби; жена распуштеница завеже конац у неколико чворова, па га веже болеснику око врата, да би га оставила грозница. 

Магијско завезивање примењује се и у тежњи да се купљени брав веже за своју корист; тако и рој пчела, невеста за младожењу, итд. Црвеним концем везује се крст од лесковине, да би престала суша. Не једе се из поврженог лонца, да се памет не помути. Када се нешто изгуби и жели да га други не нађе, онда се завежу три чвора и изговори: „Ја завезах ђаволу задњицу док ми ствар не нађе." Девојка не сме имати на себи више од три узла (завеска), јер се не би, тобож, удала; невеста пред полазак на венчање одреши све завеске и чворове на себи, да би лако рађала; и на младожењином коњу не сме бити ништа завезано; у Црној Гори, кад муж и жена немају деце, гледају венчане одеће, да ли је нека пакосница што завезала на њима, па завеске дреше; у Власеници, пред свођење младенаца, невеста завеже девет „мртвих узала" (на чворове) на учкуру, које младожења обавезно одреши, умрлој жени расплету се витице, да би јој се муж опет оженио; у Левчу, пошто муж сахрани жену, при повратку кући одреши своју обућу, да би се лако оженио; кад девојка одива пође на венчање, не сме на себи имати ништа завезано, расплете косу на глави, а међу својим понетим стварима не сме бити ништа закључано, да би се лако порађала; ако сватови сретну кириџије (поноснике), онда првом коњу одреше узлове (везе), да би невеста лако рађала; на месту на коме се невеста порађа не сме бити ништа завезано; када се породиља тешко порађа, онда се на њој и на њеном мужу одреше сви чворови и завесци.
Обредним везивањем и одвезивањем посвећена су три дана у години: Детинци, Материце и Оци (Очеви, Очићи), који падају у трећој, другој и првој недељи пред Божић, управо у дане пред крај старе (соларне) године.“

МОРАНА ЈЕСЕЊА

21.студеног/новембра

Према руским и украјинским родноверним заједницама Моранин дан је 21. студена (новембра). Осим овог дана према нашим, српским, изворима постоје два дана у православном хришћанском календару која су посвећена Морани и називају се Чумини дани. То су 17. и 18. коложег (јануар) по јулијанском. Моранин дан не славимо али га обележавамо на неки начин.

Морана је словенска богиња смрти, зиме и мрака. Као богиња зиме она никад није била омиљена међу Словенима што се и може разумети ако се узме у обзир поднебље у коме су они некад живели. Морана је била дуга и хладна зима, зима која је са собом могла да донесе смрт у облику глади и неиздрживе хладноће, као што је могла да буде узрок болести или помора стоке. Због тога се њен долазак увек са страхом ишчекивао, а одлазак бурно и радосно славио. Њена сушта супротност је богиња Весна коју је народ поздрављао слављем и клицањем док је истовремено са радошћу испраћао Морану - зиму. Бројни ритуали везани су за овакво испраћање Моране. Најчешће се правила лутка која је представљала ову богињу и која би потом била ритуално уништавана. Лутку направљену од сламе или прућа народ би тако тукао моткама, да би је потом бацио у воду или евентуално спаљивао. О бацању Моранине лутке у воду писао је и Милош Милојевић: 
„...Овој мећу венац на главу па је пуштају низ реку да плови. Овако чине и око Дрима једног и другог и око Бојане, па и око горње Дрине наше у кнежевини данашњој. Кад пуштају ту луткицу коју зову негде Муреном, Мораном, а негде и Чојчолем, певају овако : 
Ој ти наша Мурено Ој ти наш мили Чојчоле! Плови плови низ воду Тамо даље у море. Када будеш у море Оно црно велико. Кажи кажи Мурено Кажи кажи Чојчоле! Пливам пливам младена, Пливам пливам младена Из те земље далеке Где но бива Купало И са њиме Коледо Оба брата једнака...“ 
У месецу дерикожи (марту) на Беле покладе практиковао се још један ритуал везан за Морану. Селима су шетале маскиране поворке људи, певајући обредне песме и правећи буку имали су за циљ, имеђу осталог, и да отерају Морану . И неким пределима и данас се одржавају ови обичаји али прилагођени нашем времену и више као туристичка атракција. 
Према неким веровањима Морана је повезана са богом Воданом. Водан и Морана заједнички даве људе у својим мрачним водама због чега су Словени покушавали да их одобровоље и умилостиве жртвеним понудама. О Водану и Морани говоре народне песме које је записао такође Милош Милојевић: 
„Ој Водане Водане, И твој сине Моране! Не мути нам водице Не пушт у њу Морице. Нама вода потребна За прстена венчана. Чиста вода пречиста Љубав чиста да нам је...“ 
Као водено божанство Морана се јавља и као Модруна, вештица која према веровању уралских Словена живи у барама. Она се обично појављује као стара и ружна баба, али се оном који не покаже страх пред њом појављује као млада и лепа девојка. Морана се описује као тамнокоса жена застрашујућег изгледа, а идентичан опис везан је за још једно биће сличне природе – Кугу или Чуму (на санскриту „марака“ значи куга или епидемија). 
По предањима, Чума (Куга) је црна, дебелих образа и с ресом под грлом. Име јој се избегава и еуфемистички се назива: кума, тета. Ако се назове кумом, онда не напада. Кућу која јој се замери подупире „мртвачким коцем". Увече се не остављају неопрани судови, јер оне, када дођу ноћу, гребу посуђе и затрују га. Од ње се треба чувати, јер све што дохвати однесе са собом, па је у народу остала изрека: „Купи као Чума децу". Жене је преклињу да им поштеди децу. Заштита од ње је бели лук. Села су се некада оборавала да би се заштитила од њена доласка. О њој се много прича на зимским поселима. Куга највероватније представља само један аспект Моране, исто као што то представља и Мора – женски демон који ноћу напада људе седећи им на грудима и узрокујући им кошмарне снове. У нашим народним предањима остало је записано доста веровања повезаних са Мором. Питање је да ли је Мора само демонско биће слично вештици или је Мора настала од сећања на богињу Морану као један њен аспект. Вештице су такође везане за Морану као и остала демонска бића. Мора у себи има зао дух који ноћу излази у различитим облицима и лута. Напада људе у сну, притиска их, гњави и сиса им крв. Позната је изрека: „Притиснуо ме к'о мора". Најчешће се веровало да само девојка може бити мора. Она, као и вештица, има способност да се претвара у разне ствари и животиње. Обично се претвара у кокош или лептира, али и у друге животиње, посебно оне које лете. Мора постаје од женског детета које се роди у крвавој кошуљици. Али може постати и од девојке која дође у везу са ђаволом. Кад се мора уда, постаје вештица. Иначе, она може отворити свака врата и може се провући кроз сваку рупу, а најрадије се провлачи кроз кључаоницу. 
Најпознатији пример о својству и способности море да се појављује у разним облицима је приповетка у Српском рјечнику Вука Караџића: „Приповиједа се да је некаквога човјека тако морила мора да већ најпослије није могао заспати, и досади му се код куће живљети, него узјаше на свога бијела коња и побјегне у свијет не знајући ни куд ни камо; али му је и то било залуд, јер и на путу како би склопио очи, одмах мора на њ. Идући тако по свијету, дође на конак неком терзији. Кад послије вечере терзија узме свој посао и стане шити, гост му се потужи како га мори мора, „него" вели, „док ти још радиш, лећи ћу овдје крај тебе, не бих ли могао мало заспати." Потом се покрије гуњем и легне. Кад заспи, одмах га мора притисне, и кроз сан стане викати и као отимати се. Кад терзија то чује, он дигне свијећу да види како се гост мучи, кад тамо, а то по његовом гуњу којијем се био покрио миче се велика бијела длака тако брзо као змија кад трчи. Кад терзија то види, он својијем ножицама, које су му се у руци десиле, длаку пресијече, и као се ова престане мицати, гост се одмах ућути, и тако је спавао мирно док ујутру сунце није огријало. Кад се пробуди, захвали Богу што је тако спавао и опоравио се, па одмах потрчи ка коњу да га види и намири, кад тамо, а то коњ у кошари лежи мртав. Пошто му терзија приповједи како га је мора давила и како му је он длаку на његову гуњу пресјекао, онда дознаду да му је коњ био мора која га је притискала и морила." 
Људи различито поступају да би се заштитили од море. Многе радње су магијског садржаја и веома сличне онима за заштиту од вештица (мазање тела белим луком, уплитање белог лука у венце, глогов колац, вериге окренуте наопако, паљење ђубрета итд.). Моћ море престаје њеном смрћу. Али она и за живота, слично као и вештица, може да постане обична и добра жена ако се сама открије и зарекне да неће више чинити зло људима. 
Веровања о мори стара су и општесловенска, а име је познато код свих Словена у истом значењу као и код Срба. Мора се први пут спомиње у једном чешком извору из XIV века. Реч „мора“ је старог индоевропског порекла чији се корен сачувао у француском cauchemar, енглеском nightmare и немачком Nachtmare. На санскриту речи „мара“ и „марана“ имају слично значење: умирање, убијање, смрт... 
Да се вратимо на Морану као божанство. Не може се рећи да је Морана потпуно негативно божанство. Ниједан „пагански“ систем заправо нема божанство са таквим одликама будући да је нереална подела на савршено добро и потпуно зло дошла тек са хришћанством. У појави Моране једноставнио видимо како су наши преци поштовали и оно што им није доносило добро већ их је плашило и ужасавало.
21.11. обележавају родноверне заједнице:

„Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Велесов круг“, Союз славянских общин славянской родной веры“, „Savez hrvatskih rodnovjeraca“ и др.

ДАН БОГА ДАЈБОГА

11. студеног/новембра

   ДАЈБОГОВ ДАН


 Вучји дани, као и слични вишедневни празници посвећени животињама у вези су са култом предака. Вучји дани трају седам дана, завршавају се Дајбоговим даном који је уједно и растурњак. Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у вуковима) су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају. Према веровању, Дајбог окупља вукове, одређује где ће и колико оваца да поједу, обезбеђује им храну за зиму и после их распушта.
   Божанство Даjбог (Дабог, Дажбог, Даждбог) веома је тешко објаснити јер у научној јавности постоји много различитих мишљења често веома супротстављених. Можемо рећи да је Дајбог словенски бог који даје живот Земљи, јер је истовремено бог Сунца (сунчеве топлоте) и кише (дажд) који су најважнији услови за опстанак људи. Међутим он је и у вези са прецима као бог подземног света што је можда (код нас јужних Словена) његова најбитнија карактеристика. Судећи по томе, боговима не могу строго да се приписују соларни или хтонски принципи већ једно божанство може бити и соларно и хтонско. Сличан пример супротности постоји и код Хорса за кога се сматра да је бог излазећег Сунца (соларни принцип) али и бог Месеца (хтонски принцип).
   
   Један од најстаријих извора који спомиње Дајбога, а повезан је са нашим, јужнословенским, поднебљем је словенски превод Хронике Јована Малале из 1114. године. Преводилац (који је највероватније са подручја данашње Бугарске) је грчке богове који су владали Египтом, превео словенским именима како би појаснио текст и учинио га ближим читаоцима код којих је памћење на стара божанства још увек било свеже.
   „После Хефестове смрти, кога су звали и Сварог, Египћанима је владао његов син Сунце, кога зову и Дажбог (Дајбог)... А Сунце цар, Дажбогов (Дајбогов) син био је снажан мушкарац... није желео да не поштује закон свога оца Сварога... Како је за њега рекао песник Хомер... Дажбог (Дајбог) је оптужио Афродиту због браколомства с Арејом... После смрти Дажбога (Дајбога), Свароговог сина, Египћанима је владао Сосис“

    Дајбог се сматра родоначелником Срба али и свих Словена. Спев „Слово о полку Игорову“ јасно нам говори да су се Руси сматрали потомцима Дајбога (Дажбога):
''Тад за доба тог Ољега Злославића
сејала се и бујала кавга свуда,
гину благо Дажбогових потомака,
у бунама кнежевскима век се људски поскраћива''

   Дајбог је замишљан као старац, одевен у животињску кожу, са штапом у руци којим се помаже зато што је хром. Најчешће је у пратњи вука који је такође хром. Дајбог и вук су нераскидиво повезани, јер је вук један од Дајбогових облика. Вук је, такође, сматран претком свих Срба:

   „Нaмa je из стaрe књижeвнoсти сaчувaн jeдaн кaтaлoг нaрoдa, у кoмe je свaки нaрoд вeзaн зa пoнeку живoтињу, изjeднaчeн с њoм. Кaтaлoг, кojи je сaчувaн у вишe рукoписa. Jeдaн je oбjaвио и прeмa тoмe извeснo биo jaкo пoпулaрaн, имa извeстaн симвoличaн кaрaктeр, и у тoмe пoглeду биo би близaк срeдњoвeкoвнoм Физиoлoгу. У кaтaлoгу спoмeнути су и ближи и дaљи нaрoди. Ближим, пoзнaтиjим нaрoдимa увeк je трaжeн живoтињски eквивaлeнaт пo кaквoj унутрaшњoj вeзи. Зa Србинa сe нпр. кaжe дa je вук, и тo je сaсвим нa свoм мeсту утoликo штo je вук, кao штo сaм у jeднoм рaниjeм рaду пoкaзao, митски срoдник и прeдaк Србинoв, уoпштe митски прeдстaвник српскoг нaрoдa."
   В.Чајкановић

    Српска православна црква на Дајбогов дан обележава помен на српског краља Стевана Дечанског. Ако се држимо најсавршенијег календара на свету - Маланковићевог или „новојулијанског“, тај дан је 11. студена (новембра). У неким крајевима Србије на овај празник клао се црни петао на прагу куће. У кљун му се стављала длака од сваке домаће животиње, затим му се кљун везивао црвеним концем и после тога петла би обесили под стрехом. Овај празник познат је и као Мратин дан, а цео период око празника као „мратинци“ или Вучји дани. Етнолог Радомир Ракић доводи у везу Мрату са светим Мартином кога су прослављали рудари Саси живећи и радећи у Србији. Међу тим рударима било је вероватно и лужичких Срба који су се касније лако претопили у околно становништво и пренели назив свог празника који је очуван до данашњих дана. Битно је напоменути да св. Мартин нема никакве везе са вуковима. Претпоставке да је можда овај дан био посвећен персијском божанству светлости - Митри, исто нам не објашњавају народне обичаје. Јасно је да обичаји везани за овај празник немају никакве везе са хришћанством (поготово не са вуковима) већ им је порекло много старије.

    Веселин Чајкановић сматра да је Мратиндан повезан са претхришћанским врховним богом код Срба и сматра да је то био Дајбог.
  „Према Чајкановићу, врховни српски бог има хтонски карактер, а његов култ, мање или више, био је присутан у свим значајним обичајима. Првобитна хипостаза овог божанства имала је вучји облик са карактеристичном хромошћу која се задржала и након његове антропоморфазације“.
   Бојан Јовановић/Српска народна религија у светлости Чајкановићевих проучавања

   Дајбог јесте био моћан бог познат свим словенским народима, знамо да је по Несторовој Повести минулих лета његов кип био на брду изнад Кијева (уз Перуна, Мокош, Стрибога, Симаргла и Хорса) али је, ипак, тешко доказати да се радило о врховном божанству. Без обзира на то да ли је Дајбог био врховни бог Срба или није, држимо се Чајкановићевих истраживања и верујемо да је 11. студен некада слављен као Дајбогов дан.

    Примањем или наметањем нове вере - хришћанства народ се није олако одрекао старих богова. Атрибути наших богова делимично су пребачени на хришћанске свеце, па тако Свети Сава на неки начин замењује Дајбога, а од народа добија назив „заштитник вукова“ сачувавши бар на тај начин успомену на веру предака.    

Фото Саша Кригер Ристић

СВЕТКОВИНЕ ВУКОВА - ВУЧИЈИ ДАНИ

 5, 6, 7, 8, 9, 10. и 11. студеног/новембра

     

   Вучји дани, као и слични вишедневни празници посвећени животињама (мишевима, псима, медведима, змијама итд.) у вези су са култом предака. Вучји дани трају седам дана, завршавају се Дајбоговим даном који је уједно и растурњак. Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у вуковима) су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају. Према веровању, Дајбог окупља вукове, одређује где ће и колико оваца да поједу, обезбеђује им храну за зиму и после их распушта. За време Вучјих дана посебно се обраћала пажња на растурњак:

   „...посебно је празнован последњи дан, када се креће и последњи, или сакати, криви вук, који се и код Срба и Бугара назива кривељан. Он је најопаснији, и зато се тај последњи дан празника, под именом "растурњак", строго празнује. У митологији је познато како митски вук, који је уједно и шумски али и лунарни демон, будући да је сакат, представља Месец у опадању, чиме симболизује ранији, у основи хтонски митски основ...“
     Сретен Петровић/Српска митологија

     Један од разлога слављења Вучјих дана код нас је вероватно повезаност нашег народа са вуком као митским претком. О тој повезаности писао је Веселин Чајкановић:
    „Нaмa je из стaрe књижeвнoсти сaчувaн jeдaн кaтaлoг нaрoдa, у кoмe je свaки нaрoд вeзaн зa пoнeку живoтињу, изjeднaчeн с њoм. Кaтaлoг, кojи je сaчувaн у вишe рукoписa и прeмa тoмe извeснo биo jaкo пoпулaрaн, имa извeстaн симбoличaн кaрaктeр, и у тoмe пoглeду биo би близaк срeдњoвeкoвнoм Физиoлoгу. У кaтaлoгу спoмeнути су и ближи и дaљи нaрoди. Ближим, пoзнaтиjим нaрoдимa увeк je трaжeн живoтињски eквивaлeнaт пo кaквoj унутрaшњoj вeзи.
     Зa Србинa сe нпр. кaжe дa je вук, и тo je сaсвим нa свoм мeсту утoликo штo je вук, кao штo сaм у jeднoм рaниjeм рaду пoкaзao, митски срoдник и прeдaк Србинoв, уoпштe митски прeдстaвник српскoг нaрoдa.
     Дaљe, зa Aлaмaнинa сe кaжe дa je oрao, зa Гркa дa je лисицa, зa Бугaринa дa je бик, зa Сирjaнинa дa je рибa, зa Taтaринa дa je хрт (зaгaр) итд. Имaмo рaзлoгa дa мислимo дa и у oвим другим случajeвимa живoтињe нису узимaнe нaпaмeт.“

    За време Вучјих празника, због разних забрана, жене су посебно пазиле да не додирују вуну, а све из поштовања и страха према митском вуку. Народно веровање каже да се не сме ништа радити како вук не би улазио у торове стоке и давио овце. Вук је у нашој митологији табуисано демонско биће. О „демонској“ природи вука веома јасно говори и наше народно веровање да вука не треба спомињати, посебно за време вучјих празника, и свакако никада ноћу, а уколико се и помене, онда га обично називају следећим именима: непоменик, каменик, ала, дивјина. Култ вука је вероватно некада био свесловенски. У 15. веку код западних Словена могли су се наћи трагови поштовања вука. Познат је био обичај позивања вука на заједнички обед како би се на тај начин сачувале овце од вукова. Сличан обичај постоји и код нас када се вуку износи вечера на раскршће. На Косову се некада спремао посебан колач који би увече домаћин износио на кућна врата и нудио га вуку. У неком деловима Босне и данашње Хрватске постојао је обичај познат као „вучари“. У зимском периоду ловци носе по селу кожу вука напуњену сламом, иду од куће до куће певају песме о вуковима и траже дарове од укућана. Обичај највероватније води порекло из периода пре примања хришћанства, а касније је доста искварен и прилагођен новијим временима. Слично као на Косову и код западних Словена и овде се давала одређене „жртва“ вуку:

Подај вуку сланине, 

да не слази с планине. 

Подај вуку сочице, 

да не коље овчице. 

Подајте му које јајце,

да не коље јањце. 

Подај вуку варке, 

да не коље јарице. 

Подај вуку вунице, 

да не коље јунице. 

Домаћине, пладањ сира, 

домаћине, кварту пира. 

Кити, снашо, мрка вука, 

биће ћерка љепшег струка. 

Још нек снаша дарак меће, 

биће ћерка боље среће. 

Подај газда и новаца, 

биће већи број оваца. 

Подај вуку свега доста, 

да не коље око моста. 

Подајте му киту власа, 

да не коље ваши' паса.

    Вучји дани обележавали су се и у данашњој Македонији, а такође и код Бугара. Према бугарском етнологу Василеву, у Бугарској је било раширено веровање, да ако би мушкарац био сахрањен у одећи која је прављена у време Вучјих дана, он би се претворио у вукодлака.

 

ДАН БОГИЊЕ МОКОШ - Мокош јесења

Последњи петак у шумопаду/октобру

Последњи петак у октобру (шумопаду) је празник богиње Мокош или Мокош Јесења, ове 2013. године то је 25.10. У Несторовој хроници спомиње се кип богиње Мокош који је подигао кнез Владимир на брду изнад Кијева. Мокош је била једино женско божанство кијевског пантеона. Уз кип Мокоши на истом брду налазили су се кипови: Перуна, Хорза, Дажбога (Дајбога), Стрибога и Симаргла. Мокош је богиња плодности, заштитница жена и женских послова. Представљана је као висока жена, бујних груди и расплетене косе, док је негде представљана и као жена велике главе и дугих руку. Као и Жива, Мокош помаже породиљама, штити децу али и помаже женама да одрже добар брак. Предење је област која је нераскидиво везана за ову богињу. Многи обичаји везани су за Мокош као заштитницу преља. Жене су некад бацале кудељу у воду, називале су је "мокрица" и то је представљало жртву Мокоши. Верује се да је назив богиње изведен из речи „мокро“. Мокош се повезује и са земљом, поготово са мокром, влажном, земљом. Постоји и пролећни празник посвећен овој богињи и сматра се да је на тај дан лоше копати или убадати земљу оруђем или било каквим предметом, као и да је лоше чупати траву јер се веровало да се тако Мокоши чупа коса.
Богиња обилази куће и надгледа преље, добре и вредне награђује, док лење кажњава. Поштована је и код западнословенских племена, а судећи по сачуваним топонимима позната је и у нашим пределима. Код Словенаца постоји прича о чаробници Мокошки што је директно повезано са богињом Мокош и вероватно неком много старијом причом. Веровање у Мокош је било толико јако да се одржало доста дуго после примања хришћансва. Много векова после слома наше старе вере, забележено је да су хришћански свештеници питали девојке које исповедају да ли су се молиле Мокоши. Сматра се такође да Мокош има функцију сличну суђеницама (суђаје, рођенице, рожанице). Будући да је везана за вретено и преслицу, претпоставља се да се Мокошина делатност протеже и на неком вишем, космичком, плану као делатност богиње која одређује људску судбину и сече кратке или дуге нити човековог живота. Уз Сварога, Мокош је заслужна за стварање првих људи и на тај начин повезана је са „белом пчелом“ женским митским претком свих Словена. Осим пчеле, са богињом Мокош повезује се овца, а сматра се и да су липа, лан и конопља Мокошине биљке.