МАПА ЈУЖНОСЛОВЕНСКИХ ТОПОНИМА КОЈИ САДРЖЕ ИМЕНА СЛОВЕНСКИХ БОГОВА

Тачне локације топонима обележене су жуто-црним коловратима.

1. Перуњи врх, Корушка, Словенија

2. Велесово, село код Крања, Словенија

3. Триглав, планински врх, Словенија

4. Макоше, место у области Рибница, Словенија

5. Перунчевац, брдо у општини Грачишће, Истра, Хрватска

6. Перун, брдо на Учкој код Ријеке, Хрватска

7. Велес, полуоство јужно од Ријеке, Хрватска

8. Вид, село близу Блатног језера, Мађарска

9. Хрсово, место у близини Бјеловара, Хрватска

10. Велешевец, село између Загреба и Сиска, Хрватској

11. Видово, село код Дрвара, Босна и Херцеговина

12. Троглав, врх код Ливна, Босна и Херцеговина

13. Перун, брдо код места Подстрана, Сплит, Хрватска

14. Видова гора, острво Брач, Хрватска

15. Вид, село код Метковића, Хрватска

16. Хрсовац, извор код Мостара, Босна и Херцеговина

17. Мокошица, насеље код Дубровника, Хрватска

18. Макоше, место код Дубровника, Хрватска

19. Перун, планина код Вареша, Босна и Херцеговина

20. Видово, брдо код Тузле, Босна и Херцеговина

21. Видово, брдо у близини Сарајева, Босна и Херцеговина

22. Ладин врх, код Пљеваља, Црна Гора

23. Велестово, насеље у општини Цетиње, Црна Гора

24. Велесница, село код Кладова, Србија

25. Велес, село код Гуче, Србија

26. Троглав, планина код Богутовца, Србија

27. Видово брдо, код Новог Пазара, Србија

28. Видово брдо, у близини Звечана, Србија

29. Перуника, село код Куршумлије, Србија

30. Велес, планински врх, околина Скадра, Албанија

31. Велес, планина, Албанија

32. Велешта, село код Струге, Македонија

33. Велестово, место код Охрида, Македонија

34. Марена, село код Кавадарца, Македонија

35. Велес, град, Македонија

36. Моране, село код Скопља, Македонија

37. Перунска планина, округ Кратово, Македонија

38. Велестино, место код Волоса, Грчка

39. Волос, град, Грчка

40. Хрсово, село, Егејска Македонија, Грчка

41. Хрсово, село, Бугарска 

42. Перуника, село, Бугарска

43. Велести, село код Краиова, Румунија

Велес

Велес је бог мудрости, магије, поезије, заштитник је стоке и божанство сточара, бог је обиља - стада и усева, а такође је владар подземног света. Велес је један од најпоштованијих богова словенског пантеона. На нашем поднебљу највише топонима је у вези са Велесом, па се претпоставља да је био поштован код племена која су се претежно бавила сточарством.
Велесових топонима има 14 и обележени су бројевима:
2, 7, 10, 23, 24, 25, 30, 31, 32, 33, 35, 38, 39 и 43.

Перун

Перун је свесловенски бог - громовник. Заштитник је и предводник ратника, храбрима доноси победе. Бог је и мањих ратничких дружина, помаже у пљачкашким походима против непријатеља и омогућава богат плен. Перун је бог који дели правду, кажњава кривоклетнике и неправедне, а поштене награђује. Врховно је божанство у већем делу словенског света. Перунових топонима има 8 и обележени су бројевима:
1, 5, 6, 13, 19, 29, 37 и 42.

Световид

Световид је један од врховних богова словенског пантеона. Световид је ратничко божанство, то је бог који нам помаже и код прорицања, он све види и све зна, посматра цео свет, па и оно шта је било и шта ће бити. Световид је повезан и са усевима, поготово са сетвом и жетвом. На нашим просторима познат је као Вид. Световидових топонима има 8 и обележени су бројевима:
8, 11, 14, 15, 20, 21, 27 и 28.

Хорс

Хорс је старо словенско божанство чије трагове налазимо највише код источнословенских народа. Хорса су највише поштовала племена Анта, па је тим јасније зашто има топонима код Срба и Хрвата, који су делом потомци древних Анта. Хорс је бог сунца (поготово јутарњег) али и божанског огња чију манифестацију видимо кроз светлост сунца, месеца и ватре. Хорсових топонима има 4 и обележени су бројевима:
9, 16, 40 и 41.

Мокош

Мокош је богиња плодности, заштитница жена и женских послова. Мокош помаже породиљама, штити децу али и помаже женама да одрже добар брак. Сматра се такође да Мокош има функцију сличну суђајама. Будући да је везана за вретено и преслицу, претпоставља се да се Мокошина делатност протеже и на неком вишем, космичком, плану као делатност богиње која одређује људску судбину и сече кратке или дуге нити човековог живота. Мокошиних топонима има 3 и обележени су бројевима:
4, 17 и 18.

Триглав

Триглав је врховно божанство Балтичких Словена али његове трагове можемо наћи и код свих осталих словенских група. Триглав је бог који влада небеским, земаљским и подземним светом. Триглав управља прошлим, садашњим и будућим временом као и рађањем, живљењем и умирањем. Триглав помаже код прорицања, али је и ратничко божанство јер његова пророчанства одређују да ли ће се кренути у ратничке походе. Триглавових топонима има 3 и обележени су бројевима:
3, 12, и 26.

Морана

Морана је словенска богиња смрти, богиња зиме, богиња која доноси болест и глад. Позната је на целом словенском поднебљу. Не може се рећи да је Морана потпуно негативно божанство. Ниједан „пагански“ систем заправо нема божанство са таквим одликама будући да је нереална подела на савршено добро и потпуно зло дошла тек са хришћанством. У појави Моране једноставнио видимо како су наши преци поштовали и оно што им није доносило добро већ их је плашило и ужасавало. Мораниних топонима има 2 и обележени су бројевима:
34 и 36.

Лада

Лада је словенска богиња брака, љубави, лепоте, радости, спокојства и сваког благостања. Обреди који су вршени у част Ладе најчешће су повезани са склапањем бракова, односно, бирањем супружника као и са гатањима о удаји. Има ове богиње повезано је са старословенском речју „ладитсја“ која означава договарање или мирење. Ладиних топонима има 1 и обележен је бројем:
22.

Литература:

Бајић, А. Календар предака. Београд: Пешић и синови, 2011.

Виншћак, Т. „Сакрална интерпетација крајобраза“ http://www.zarez.hr/clan…/sakralna-interpretacija-krajobraza (17.2.2015.)

Географски атлас. Београд: Издавачка установа завод за картографију: ГЕОКАРТА, 1992.

Гугл мапе, https://www.google.rs/maps/ (17.2.2015.)

Јанковић, М. Буквар словенске духовности. Београд: Супер принт, 2000.

Кулишић, Ш. Пантелић, Н. Петровић, П.Ж. Српски митолошки речник. Београд: Нолит, 1970.

Ловмјањски, Х. Религија Словена. Београд: Словограф, 1996.

„Мапе несловенских држава са словенским топонимима“
http://www.svevlad.org.rs/neslovenske_zemlje.html (17.2.2015.)

Петровић, С. Српска митологија - Митолошке мапе. Ниш: Просвета, 1997.

Петровић, С. „Топоними везани за словенску древну митологију“  http://www.svevlad.org.rs/toponimi_files/toponim.html (17.2.2015.)

Раденковић, С. Толстој, С.М. Словенска митологија - енциклопедијски речник. Београд: Zepter world book, 2001.

„Сакрална интерпетација крајобраза“ https://www.youtube.com/watch?v=lCt2e9H2_Ig (17.2.2015.)

Седов, В.В. Словени у раном средњем веку. Нови Сад: Академска књига, 2013.

Тројановић, С. Главни српски жртвени обичаји. 1869.

ПЕРУН - БОГ ГРОМОВНИК

20. жетвара/јула

Perun by Righon

Перун је један од најмоћнијих словенских богова. Општесловенски култ Перуна своди се на култ бога громовника. Према старим летописима Перун је ратничко божанство, предводник ратника, а његово оружје може бити: громовито камење, секира или лук и стрела. У нашој народној традицији остало је сећање на моћне амајлије познате као Перунове стрелице или стрелице грома - скамењену земљу која настаје ударом муње у одређену врсту тла. Перун је бог који дели правду, кажњава кривоклетнике и у њега се куну Словени при склапању уговора. Један од уговора где се Перун спомиње као највише божанство је онај између кнеза Свјатислава и Грка склопљен 971. године:
„Ако не очувамо и не испоштујемо оно шта смо горе изјавили, нека смо проклети од богова у које верујемо, од Перуна и Велеса, бога стада.“
Перун је главно божанство кијевског пантеона. На брду изнад Кијева, кнез Владимир подиже кип Перуну поред кипова Хорзу, Дажбогу, Симаргли, Стрибогу и Мокоши. Перунов кип био је од дрвета док му је глава била од сребра, а брада од злата. У индоевропској традицији, громовникова брада имала je посебно митолошко значење, што се код нас одразило на разне обичаје везане за заштитну улогу „божје браде“ тј. првог или последњег откоса жита.
Име Перун настало је од суфикса „-ун“ што означава вршиоца неке радње и корена „пер“ што на старословенском значи ударити, разбити. Дакле, име Перун указује на ударача, разбијача, громовника, а такође на бога уништетеља и разоритеља који кажњава непријатеље Словена али и оне лоше међу самим Словенима поготово кривоклетнике и непоштене људе. Међутим, Перун нам не доноси само непогоду. Доноси нам и лепо време тј. кишу у летњем, сушном, периоду. За време суше посредници између људи и Перуна биле су додоле. Верује се да је некадашњи назив додола био прпоруше или пеперуде који је опет везан за неки још старији назив изведен од Перуновог имена. Додоле се ките гранчицама, лишћем и цвећем, певају и поливају се водом дозивајаћу Перуна и тражећи му да пошаље кишу. Има много сачуваних додолских песама, једну од њих, у којој се спомиње Перун, записао је Милош Милојевић у 19. веку:

Наша дажда облачи се

Вај дажду вај,

Вај Перуне вај!

Своје руво оставља вам

Вај дажду вај,

Вај Перуне вај!

Перун сушу да остави.

Вај дажду вај

Вај Перуне вај!

Да остави преко мора

Вај дажду вај,

Вај Перуне вај.

Росну дажду да нам пошље,

Вај дажду вај,

Вај Перуне вај!

Да ороси наша поља.

Вај дажду вај,

Вај Перуне вај!

Да ороси да натопи.

Вај дажду вај,

Вај Перуне вај!

По завршетку обреда, гране, венчиће и букетиће бацају у реку; и сами учесници се купају, пре него што обуку свакидашњу одећу. Бацање венчића у воду, као и само купање у реци представља одређену жртву богу. У вези са тим, постоји и веровање да ако се неко лети током суше удави у реци или језеру падаће јака киша са градом. Занимљиво је и веровање да ће киша почети да пада ако људи ухвате попа, и то на силу, заљуљају га на рукама и убаце обученог у реку.

У словенској народној традицији име бога громовника остало је повезано са Перуном. На белоруском гром је „пярун“, на пољском „piorun“, код Чеха “perun”, Словаци кажу “perunova strela“...

Сачувани су и многи топоними. На простору бивше Југославије имамо у Истри брда Перун и Перунковац, Перун је планински врх у између Сутјеске и Вареша, у крагујевачком округу постојало је село Перуновац, у Топлици, близу Куршумлије постојало је село Перуника, село близу Котора звало се Перуница, врело испод планине Озрен зове се Перун итд.

Код Срба је у 19. веку и раније име Перун било вема често. О томе сведочи, 1896. године, наш етнолог и антрополог Сима Тројановић:
„...Али у Срба и сад још надевају деци име Перун, особито у масуричком срезу. Женско име Перуника још је чешће у целом српству, а у крушевачком округу опет Перунка.“
Такође, позната су нам и презимена 
Перуновић и Перуничић.
Сима Тројановић даље пише:
„У Шопском Рудару, кази кратовској, по рецитовању војводе Довезенског, у његовој су младости певала деца ову старинску 
песмицу, којој се помиње планина Перунска:

Дивун - Дивуне!

Јаши коња Пауне!

Дек ће се денемо?

Под Букове планине,

сам бог седеше,

Самовила пишеше,

орлово крило,

пауново перо,

на планини Перунској...“

Перунов дан је четвртак. Код балтичких и полапских Словена четвртак се звао „перендан“. Исти дан је познат и код многих других народа као дан бога громовника. У народу се верује да је на Перунов дан (20. жетвар) добро заклати старог петла. Ако петао остане у животу, домаћин неће, јер народ верује да петао тога дана говори: „ја остадох у животу - домаћин неће“. Петао је у словенској вери и многим другим претхришћанским верама повезиван са соларним божанствима, поготово са громовницима. Исто тако, верује се да ако на Перундан грми ораси и лешници неће добро родити или ће плод бити шупаљ и црвљив.
Перунова биљка је перуника (позната и као богиша), а дрво храст. И храст је познат као дрво богова громовника. Стабло храста је веома разгранато и моћно, са дубоким са јаким и разгранатим коренским системом - храст је био и остао синоним за отпорност и чврстоћу. У Перуновим светилиштима непрестано су гореле храстове ватре које ни по цену живота нису смеле бити угашене. Храст је сачувао битну улогу у животу Словена, поготово Срба. Некада су се у недостатку или у случају рушења светилишта Словени обраћали Перуну и другим боговима испод храста у храстовим луговима. Код Срба тај обичај се очувао дуго и све битније одлуке доношене су испод храста (дрво „запис“). Један од назива храста је и грм (Quercius rubur, храст лужњак или дуб), а назив је добио од речи „грмети“ јер Перун најчешће муњама погађа баш храст. Ватре добијене од храста запаљеног муњом биле су посебне и сматране су светима.

Доласком хришћанства, функције бога Перуна делимично преузима свети Илија али разна веровања, народни обичаји и сам назив божанства нису заборављени до данашњих дана.

20.7. Перунов дан славе родноверне заједнице:
„Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Велесов круг“, „Союз славянских общин славянской родной веры“,„Родовое огнище родной православной веры“, „Perunova Svetinja“, "Staroverci" и др.

КУПАЛО - ЛЕТЊА ДУГОВНЕВНИЦА

21. трешњара/јуна

Ершов Олег Александрович - Иван Купала

Купало је један од четири најбитнија словенска празника у току године. Ове године празник је 21. трешњара (јуна). Слави се увек више дана. Maлo je oстaлo сaчувaних пoдaтaкa o Купaлу, зaпaмћeнo је дa сe вeoмa вaжaн прaзник слaвиo у врeмe лeтњe дугoднeвницe. Кaсниje, у периоду разних црквених забрана, кaдa je Купaлo зaмeњeн свeтим Joвaнoм (Ивaњдaн) и дaтум празновања пoмeрeн нeкoликo дaнa касније, сaм прaзник дoстa губи нa вaжнoсти. Oсим ритуaлнoг купaњa, нa Купaлов дан пaљeнe су и свeтe вaтрe на врховима брда кoje су стaри Слoвeни ритуaлнo прeскaкaли рaди прoчишћeњa. Осим прескакања ватре људи су газили по врућем пепелу „да ноге не боле“. Taкoђe, игрajу сe и кoлa oкo вaтрe, a чoбaни пaлe „лилe“ oд коре брезе или дивље трешње, зaтим oбилaзe тoрoвe дa би oтeрaли злe силe, пa сe пeњу нa брдa и нaстaвљajу дa игрajу рaзнe обредне игрe oкo вaтрe дo дубoкo у нoћ. Купало је најважнији празник посвећен Сунцу у ово доба године. Тог дана плету се венци кружног облика са приказаним зрацима од гранчица који симболишу Сунце. Венци се плету од ивањског цвећа (лат. Galum verum) које је жуте боје као и Сунце. Постоји леп словенски обичај када девојке пуштају низ воду венчиће и замишљају жеље, углавном везане за удају. По народном веровању, Сунце на овај дан три пута заигра на небу.

Битна је и ноћ пре дугодневнице (Купала) када су паљене ватре на раскрсницама, око кућа или на врховима брда. У Попову, у Херцеговини, уочи празника палиле су се смрекове гранчице и слама по брдима, па су уз песму и врисак прескакане ватре. У шумадијском пределу Гружи девојке су одлазиле ноћу уочи празника на врхове брда, ложиле живу ватру с венцима од „ивањског биља“ на главама, играле у колу око ватре уз обредну песму: „Ој, у гори огањ гори, око огња коло игра," итд. Ватре су палиле кресањем огњила о кремен па је од тога и настао назив празника „Кресник“ који је доста уобичајен у јужнословенским крајевима. Девојке су пазиле на повијање пламена и дима са огња и по њему гатале о суши и киши. После појаве сунца, девојке су се разилазиле и свака је носила по угарак, којим су кадиле кућне просторије против болести.

Различита су веровања о настанку назива овог празника. Постоје мишљења да су Купало и Коледо словенска божанства - два брата. Купало и Коледо деле годину на два једнака дела. На летњу дугодневницу Купало умире, а сутрадан се рађа Коледо. Коледо умире на дан зимске краткодневнице да би се сутрадан поново родио Купало и наставио окретање сунчевог годишњег кола. Смена владавине ова два бога траје вечно. Успомену на Купала имамо у неким ивањданским обичајима, док је сећање на Коледово рођење делимично остало у петровданским народним обичајима. У народној песми из 19. века, Купало (Иван) даје цвеће Коледу (Петру) да га овај сачува до Купаловог новог рођења, односно до Божића. Цвеће симболично представља Сунце о којем ће се Коледо старати до своје смрти:

„Ивањско цвеће Петрањско,

Ивањско цвеће рујано,

Петрањско цвеће плаветно!

Иван га бере те бере,

Петар га плете те плете.

Иван га бере те бере,

Даје га брату до себе

Свом млађем брату Коледу.

Дајући брата мољаше:

„Ај мио брате Коледо!

Ево ти цветак мој дајем

Чувај га дивни Коледо.

Чувај га па га сачувај

До мога чудна ређења

До твога страшна умрења

Умрења брата Коледа

Старијег брата Божића,

Синова старог Сварога."

Петар ми цветак примаше,

Петар ми венце вијаше.

Па вели брату Купалу:

Ој мио брате Купало.

Старији брате Иване,

Примам ти цветак и живот 
До мога страшног умрења

И нашег брата ређена

Рођења младог Божића

Сина нам старог Сварога.“

Милош С.Милојевић/Песме и обичаји укупног народа српског

Ову песму као и компликован однос Купало-Коледо-Божић (Сварожић) покушао је да објасни др Сретен Петровић:
„Колед и Купало се, у овом контексту, заједно са Божићем посматрају као три структурно иста елемента, три годишња лика,генетско-развојне трансформације самога Сварога, док се остали богови (...) фиксирају за одређене месеце у години, над којим, годишњим добима, имају суверену власт. Но не и надгодишњом "целином".
Сретен Петровић/Српска митологија

Ако погледамо Велесову књигу (чија аутентичност није доказана), налазимо краћи текст о богу Купалу: 
„И Купало нам поручује да морамо бити војска чистих тела и душа. И тако полазимо стопама његовим који је заштитиник наш у праведној борби“.

Највише записа и обичаја о Купалу има код Источних Словена. У хроници руског кнеза Владимира, насталој око средине 17. века,пише: 
„Пето божанство било је Купало, кога су (Руси) имали за бога летине, приносили му жртве у почетку жетве." 
Тако се и данас ради у Русији уочи Ивањдана. Увече се скупе младићи и девојке, праве венце од разног цвећа, стављају их на главе или опасују око појаса, затим запале ватру, певају спомињући Купала. Купалом се назива и девојка коју изберу међу собом, завежу јој очи, па она дели свеже или увенуле венце девојкама што играју око ње. 
У Србији се раније готово обавезно купало на Ивањдан у рекама, да би се опрале болести и свако зло те их река однела, у њу су се бацали ивањско биље и венци. Ивањска (купалска) вода има магијску снагу телесног освежавања и лечења, па се зато на Ивањдан купају људи и животиње. 
Словенски систем духовних вредности не може бити у потпуности схваћен ако се у обзир не узме значај који су Словени приписивали духовном и телесном прочишћењу. Зато Купала можемо, пре свега, сматрати симболом словенске тежње, не само ка телесној, него и ка духовној и моралној чистоти.

https://www.facebook.com/media/set/?set=a.801608263196291.1073741858.226486260708497&type=3 

СВЕТОВИД - ВИД - ВИДОВДАН

15. трешњар/јун

Широм словенског простора Световид је био слављен као један од најзначајнијих богова и остао је у живом сећању до данашњих дана. Посебно је поштован у Аркони на острву Рујан али и у нашим крајевима Световид заузима веома значајно место. Световид је у нашем народу познатији као Вид или Бели Вид, а касније примањем хришћанства и као Свети Вид. Сећање на Вида остало је умногобројним народним песмама које су временом христијанизоване али воде порекло из старих времена.

Световид је био врховно божанство Рујанаца и заштитник града Арконе. Хроничари описују Световидов кип као застрашујућу, огромну, представу божанства које је имало четири главе. Две Световидове главе биле су напред а две позади при чему је свака глава гледала у свом правцу, због чега је деловало као да Световид гледа на све четири стране света. У руци је држао лук, док је поред њега била типична ратничка опрема: узде, седло и мач. Постоје многа тумачења имена овог божанства, нама најприхватљивије је да се ради о богу који све види и зна, посматра цео свет, па и оно шта је било и шта ће бити. Световиду је такође припадао и бели коњ који је био у власништву храма, а о овом коњу бринуо се искључиво свештеник (жрец). Световидов бели коњ служио је и за предвиђање исхода битке тако што пред њега био поређан ред копаља кроз које је требао да прође. Уколико би коњ закорачио десном ногом сматрало се да ће исход битке бити победа, а ако би закорачио левом - пораз. Рујани су увек поштовали предвиђања јер су сматрали да је то манифестација Световидове воље.

Како се у нашем народу обележавао Видовдан записао је Саватије М.Грбић у 19. веку:
"Уочи Видова дана иду жене и девојке по ливадама, па наберу доста видовданске траве. Ту траву метну у воду, у каквом суду, да преноћи, па се у јутру умивају. То раде да чељад преко године не би болеле очи. На Видовдан у јутру, рано пре Сунца, излазе људи у поље и гледају, коју ће планину Сунце прво огрејати. Коју прво огреје, на њој ће добро родити сви усеви. Овога дана обичај је, да жене и девојке све нове ствари, које су преко године израђене: поњаве, ћилиме, јастуке, сукње, убраде итд. изнесу у двориште и на конопцу обесе, да их види Видовдан и Сунце. То раде да их мољци и миши не би појели по сандуцима."

Девојке и жене беру биљку видовчицу (видац, видић, видовка) потапају је у воду, гатају помоћу ње, а вода у којој су стајале потопљене биљке служи за испирање очију, поправља вид и лечи очне болести. Вече пре Видовдана неудате девојке стављале су видовчицу под јастук и веровале су да ће младић кога виде у сну бити онај за кога ће се удати.

Народни песник оставио нам је податак да је Бој на Косову био на Видовдан. На Мраморном стубу, који је подигао деспот Стефан Лазаревић око 1402. пише када је била битка:

"...И си васа речена савршише се ва лето 6897, 

нидикто 12, месеца јунија 15. дан, ва вторник, 

час же сушту или 6. или седмому, 

не веде, Бог вест" 

Видовдан обележавамо 15.6. у славу погинулима на Косову у одбрани српства, словенства и уопште целе Европе од најезде Турака.
Саксо Граматик, историчар који је највероватније био очевидац покрштавања балтичких Словена, записао је да се Светивидов празник у Аркони славио када се сабере сва летина. Сабирање летине нам говори да је жетва већ завршена, а у време нашег Видовдана она није ни почела. Битно је напоменути да је слављење Видовдана новијег порекла (19. век). Световидов дан вероватно нема много заједничког са овим датумом али су временом постали повезани због Косовског боја и мишљења смо да би требали тада да га обележавамо у знак сећања на погинуле. Уздајући се у помоћ Вида - бога рата, наши преци су се упустили у битку са вишеструко бројнијим непријатељем наневши му огромне губитке.
Према неким мишљењима Световидов дан је на нашим просторима могао бити и на летњу дугодневницу - најдужи дан у години. Међутим, нема довољно доказа за ову тврдњу.

Примањем хришћанства наши стари празници бивају замењени новим, а одређивање датума слављења преузима црква. Званичан календар цркве је јулијански који је 45. године пре нове ере направио грчки астроном Сосиген на иницијативу Јулија Цезара. Осим што календар нема никакве везе са хришћанством, при том је и веома непрецизан – касни 11 минута 14.75 секунди за астрономском годином, па је питање зашто га СПЦ још увек примењује.
Шта то тачно значи за родноверне празнике? Ако је неки наш стари празник замењен хришћанским, а време празновања је остало исто, то време се данас пореметило због непрецизности јулијанског календара. 1582. године када је један део хришћанске цркве почео са коришћењем грегоријанског календара, разлика између тог и јулијанског износила је 10 дана. Данас је та разлика 13 дана и иде ка 14. Да се тада обележавао Видовдан он би био 25.6. по новом календару. Непрецизан јулијански календар све више удаљава наше народне празнике, сачуване делимично у хришћанству, од правог датума слављења. То конкретно значи да ће, за неко одређено време, црква обележавати Видовдан 29.6. Због тога при одређивању датума празника користимо тренутно најсавршенији - Миланковићев календар (тачније Трпковић-Миланковићев или новојулијански) јер је тачнији и ближи нашим старим празницима.

О начину обележавања Видовдана имамо још записа. Један од њих налазимо у књизи Милоша С. Милојевића "Песме и обичаји укупног народа српског" из 1869. године:
"Као год што бива у вече Ђурђевдана са оружјем итд. тако на Видовдан или 15. јунија бива са свим оделом. Тај дан се све, па и најмањи дроњак, износи да се нагреје Сунца и да се промаје на ветру. Ако се то не учини онда ће бити зло за то одело. Цео тај дан Срби су као убијени. Истина, не раде ништа на њега, осим што жене ишчисте и изнесу из сандука сво одело итд; но они нити иду један код другог нити се часте и празнују као у остале свеце. Ово је ваљда због Косовске битке ако није ту умешан какв други узрок. У вече Видовог дана иду момчад, а негде девојке обилазећи њиве и усеве певају:

"Иде Виде да обиде,

све усеве и плодове.

Што је никло и поникло,

што је никло, нек је никло,

нек је никло и нек расте,

а што није нек не ниче,

нек не ниче и не расте."

Треба размислити и о празнику Спасовдану који може бити на неки начин у вези са Световидом. Паљење ватре на врховима брда говори нам о неком моћнијем божанству, заштитник је житних поља исто као Световид, постоје спасовдански обичаји у којима одређену улогу има бели коњ као што је имао Световидов бели коњ код Рујанаца. Тешко је тврдити да је Спасовдан некада био празник посвећен Виду, можда ће временом овај празник бити боље објашњен.

15.6. Видовдан славе родноверне заједнице:
„Об’єднання Рідновірів України“ и др.

https://www.youtube.com/watch?v=ZT7WscMdjys

РУСАЛИЈЕ - РУСАЛКЕ - РУСАЛНА НЕДЕЉА

13-20. цветња/маја

Русалки. Константин Егорович Маковский 1879

Верује се да су русалке водене виле - лепе дугокосе девојке које играју по пропланцима овенчане цветним венцима. У недељи после хришћанског празника Духова оне излазе из воде, ходају по пољу или се пењу на дрвеће. Празник русалки – Русалије један је од наших најстаријих претхришћанких забележених празника. Димитрије Хоматин, охридски архиеписком у периоду од 1217. до 1236. године, записао је:
„...Пошто у њиховом крају влада древни обичај који се зове Русалије, у седмици после Педесетнице сакупљају се млади, да обилазе села у том крају и да некаквим шалама,плесовима, скакањем и позоришним опсценостима измамљују за себе дарове од становника...“
Из текста видимо да се празник Русалија славио у недељи после Педесетице, односно свете Тројице – Духова. И данас се недеља после Духова назива Русална недеља и то у готово свим словенским земљама. У разним нашим крајевима имамо обичаје русалки, ладарица, краљица, негде и љеља, девојака које иду и певају по селу при том спомињући словенска божанства Љеља, Љељу и Ладу.
Међутим, празник Русалије који спомиње охридски архиепископ био је другачији. И ту имамо поворке али не девојака него маскираних мушкараца који су носили штапове. Празник се завршавао општенародним весељем, а често пијанствима и тучама. Познато је и да су игране игре при којим су учесници падали у транс како би магијским обредима помогли болеснима да оздраве. Празник нас несумњиво подсећа на покладне празнике које имамо у коледару (децембру) и дерикожи (марту). Занимљиви су били и обичаји у Македонији где су у време „некрштених дана“ (коложег - јануар) младићи у групама, русалије, обилазили све домове. При посети су ћутали, нису се крстили нити су поздрављали људе при сусрету. Спавали су у кући код домаћина, бавили су се врачањем, а за њихов долазак сматрало се да повољно утиче на здравље укућана.

Сам назив празника веома подсећа и на врсту цвећа - руже (русалије-ружалије?). Занимљива је сличност у називу наших Русалија и старолатинског празника Rosalia или Rosaria (који има везе са староседелачким етрурским становништвом). Празник Rosalia се светковао у време цветања ружа и био је посвећен култу предака. На тај дан спомињани су превремено умрли млади људи и стављани су цветни венци на њихове гробове. Знамо да дивље руже цветају у цветњу (мају) у време наших Русалија које, ако упоредимо са покладама, исто припадају култу предака. Можемо се запитати: да ли се радило о неком старом, широм Европе слављеном празнику, који између осталог, повезује староседеоце Балкана са староседеоцима данашње Италије?
Готово да нема начина да тачно и у потпуности реконструшемо све старе празнике. У нашој народној традицији данас немамо обичаје маскираних мушкараца у овом периоду, међутим, трагове таквог празника можемо наћи у обичају „ладарица“ или „краљица“ када се девојке маскирају у мушкарце (стављају лажне бркове, мушке шешире, облаче мушка одела, носе мачеве итд). У новије време маскирања су више шаљиве природе док се верује да су раније била обредна, да су обезбеђивала здравље и заштиту девојака и младих жена као и њиховог будућег потомства.

Постоји повезаност овог празника са вилама русалкама. Тешко је са сигурношћу рећи у каквој су вези водене виле са покладним празником маскираних мушкараца. О русалкама као воденим вилама сведоче наше народне песме:

„Виле момче послушале,

И слегоше са планине,

Кад је било у пол ноћи,

У то страшно глуво доба,

Русалке се разиграше,

Из воде ми испливаше,

На брегу ми коло воде,

Срашно коло љућег смеја,

Све зелене и све модре,

Зелен власе разпустиле.

Виле мотре постарије,

Које деву позанеле,

Позанеле умориле,

Уморише најстарије,

Устрелише постарије“ 

(из књиге „Митологија Срба“ Сретена Петровића)

Трагови обичаја посвећених вилама русалкама остали су сачувани не само код јужнословенских народа него код готово свих осталих Словена (Руса, Белоруса, Украјинаца, Пољака и Словака). У јужноруским пределима, на Русалну недељу, постојао је обред „испраћаја русалке“. Девојке су између себе бирале „русалку“, стављале јој венце од цвећа, понекад је китиле зеленилом, затим би је касно увече одводиле до реке, шуме или гробља, скидале јој венце и бацале их у воду, ватру или на гробље. После тога су бежале са места „испраћаја“ да их „русалка“ не стигне и не науди им. 
Према Словенској митологији - енциклопедијском речнику „одговарајући сценарио протеривања русалки представља део ритуално насталих веровања, која су посведочена код Источних Словена, о сезонском појављивању на земљи душа неудатих девојака или деце на први дан Русалне недеље, и њиховом повратку на онај свет последњег дана те недеље.“ Овде можемо видети одређену сличност са латинским празником током кога су спомињани прерано преминули млади људи на чије гробове су остављани венци.

Представе о спољашњем изгледу русалки су различите: у неким местима оне се замишљају као младе и лепе девојке, наге или у белој одећи; као покојнице сахрањене у свадбеном руху (с венцима, велом на глави); у другим се описују као страшне, ружне, космате жене, чупаве као вештице, с несразмерно великим грудима које пребацују преко рамена. 

Да би избегли сусрет с русалком и да им оне не би наудиле, људи су током Русалне недеље поштовали многобројне забране: 
нису радили у пољу и врту, нису кречили зидове и пећ (да русалкама не би прснуло у очи), избегавали су послове у вези с предењем, ткањем и шивењем (да не зашију русалку или да се оне не умрсе у конац), нису одлазили по дрва у шуму (да не довезу у кућу русалку) итд.
По црквеном календару Русална недеља долази после Свете Тројице – Духова који је покретан празник и може бити у цветњу и у трешњару. Ако се присетимо приче о ружама и русалијама, јасно је да је празник некада био месеца цветња (маја) и време када цветају прве руже. Првог уторка после Мокошиног дана почиње Русална недеља. Уторак, као почетак Русалија, усвојили смо од источнословенских народа који сматрају да се тога дана појављују русалке.

Русалне дане славе готово све родноверне заједнице само се време слављења разликује.

Литература:

Витез, З. Краљице: између сеоских дјевојачких опхода и фолклорне позорнице, Загреб: 2006.
Кулишић, Ш. Пантелић, Н. Петровић, П.Ж. Српски митолошки речник. Београд: Нолит, 1970.
Леже, Л. Словенска митологија. Београд: Графос, 1984.
Петровић, С. Митологија Срба, Београд: 1997.
Поповић, А.В. Један византијски запис о обичају Русалија код Словена. Београд: САНУ, Зборник радова Византолошког института, 2006.
Раденковић, С. Толстој, С.М. Словенска митологија - енциклопедијски речник. Београд: Zepter world book, 2001.

МОКОШ ПРОЛЕЋНА - ДАН ЗЕМЉЕ

10. цветањ/мај

Максим Кулешов

У Несторовој хроници „Повест минулих лета“ спомиње се кип богиње Мокош који је подигао кнез Владимир на брду изнад Кијева. Мокош је била једино женско божанство кијевског пантеона. Уз кип Мокоши на истом брду налазили су се кипови: Перуна, Хорса, Дажбога (Дајбога), Стрибога и Симаргла. 

Празник богиње Мокош је дан када посебно поштујемо земљу. На тај дан земљу не треба копати, а није добро ни забадати нож или неки други предмет у њу. Родноверни из источнословеснких земаља тога дана обично одлазе у природу, на поља, леже на земљи и ослушкују је. Такође, на овај дан лоше је чупати траву јер се верује да се тако Мокоши чупа коса.
Мокош је богиња плодности, заштитница жена и женских послова. Не можемо са сигурношћу рећи како је изгледала богиња Мокош. Углавном је представљана као висока жена, бујних груди и расплетене косе. По подацима северноруске етнографије представљана је и као жена велике главе и дугих руку. 
Као и богиња Жива, Мокош помаже породиљама, штити децу али и помаже женама да одрже добар брак. Предење је област која је нераскидиво везана за ову богињу. Код балтичких народа постојао је култ богиње сличне Мокоши па у литванском и данас „makstyti“ значи - плести. Многи обичаји везани су за Мокош као заштитницу преља. Жене су некад бацала кудељу у воду, називале су је "мокрица" и то је представљало жртву Мокоши. Верује се да је назив богиње изведен из речи „мокро“. Мокош се повезује и са земљом, поготово са мокром, влажном, земљом. Непосредна наследница лика Мокоши, након прихватања хришћанства, постала je Петка Параскева. Петку je у украјинским ритуалима из 19. века представља жена распуштене косе, коју су водили по селима. Петки су приносили жртву, бацајући у бунар кудељу. У српској обредности за Мокош, божанску прељу која испреда животну нит и одређује судбину, осим празника св. Петке, могу се везати празници Женски и Кокошији Божић, који су повезани са забраном предења и других женских радова.
Празник богиње Мокош славимо и на јесен као један од битнијих родноверних празника. Уз Јарилов дан, јесењи празник богиње Мокош чини „главе године“, односно, дели годину на два једнака шестомесечна периода.

Постоје претпоставке да је Мокош женски пандан бога Перуна. Код полапских Словена називи суседних локалитета носили су називе божанстава које данас повезујемо са Перуном и Мокоши. Храст је познат као Перуново дрво, а липа се сматра за дрво богиње Мокош. Код „живе ватре“, паљене трењем дрвета о дрво, коришћени су храст (мушки принцип) и липа (женски принцип). Код Срба и свих Словена липа је била свето дрво. Високе и разгранате липе традиционално су расле поред манастира, поготову оних старијих. У нашим крајевима цркве и џамије су у појединим случајевима подизане на местима где су биле свете липе или читави гајеви. У време пре примања хришћанства, под тим липама некада су одржавана суђења, слављени су празници, становништво се окупљало због сваког битнијег догађаја. Касније, под липама су се заустављале поворке с крстовима за време обиласка њива и усева, ту су приређиване трпезе, итд.

Богиња обилази куће и надгледа преље, добре и вредне награђује, док лење кажњава. Поштована је и код Западних Словена судећи по топонимима (Мокошкин врх и др.). Код Словенаца постоји прича о чаробници Мокошки што је директно повезано са богињом Мокош и вероватно неком много старијом причом. Веровање у Мокош је било толико јако да се одржало доста дуго после примања хришћанства. Много векова после слома наше старе вере, забележено је да су хришћански свештеници питали девојке које исповедају да ли су се молиле Мокоши. Сматра се такође да Мокош има функцију сличну суђеницама (суђаје, рођенице, рожанице). Будући да је везана за вретено и преслицу, претпоставља се да се Мокошина делатност протеже и на неком вишем, космичком, плану као делатност богиње која одређује људску судбину и сече кратке или дуге нити човековог живота. Са богињом Мокош повезује се овца (због вуне) али и пчела (бела пчела - најстарији женски предак Словена), а сматра се да су липа, лан и конопља Мокошине биљке.
10.5. Мокошин дан славе родноверне заједнице:
„Союз славянских общин славянской родной веры“ и др.

*На слици десно је Мокош онако како ју је замислила словеначка уметница А. Гуфер. Пошта Словеније издала је 2008. године марку са представом богиње Мокош. Поред овога, издат је и коверат који се састоји од омотнице са тематском представом – преслице којом Мокоша тка, жигом са истом представом и поменутом марком.

Литература:
Кулишић, Ш. Пантелић, Н. Петровић, П.Ж. Српски митолошки речник. Београд: Нолит, 1970.
Леже, Л. Словенска митологија. Београд: Графос, 1984.
Ловмјањски, Х. Религија Словена. Београд: Словограф, 1996.
Раденковић, С. Толстој, С.М. Словенска митологија - енциклопедијски речник. Београд: Zepter world book, 2001.
Срејовић, Д. Цермановић-Кузмановић А. Лексикон религије и митова древне Европе. Београд: Савремена администрација, 1992.
Чајкановић, В. Речник српских народних веровања о биљкама. Београд: Српска књижевна задруга, 1985.