Бели лук

БЕЛИ ЛУК (Allium sativum) по народном веровању има изузетну заштитну моћ, особито штити од урока и вештица, служи и као амајлија. У Васојевићима се прича како је бели лук рекао човеку: „Чувај ти мене од нокта, а ја ћу тебе од урока." Трудна жена носи у недрима белог лука, а породиља се такође штити белим луком. Ради заштите од злих бића и урока детету натрљају табане белим луком. Бели лук пришивају на мараму којом се дете покрива после првог дојења и приликом крштења. Белим луком мајке мажу децу „да их ко не урекне и да их вештице не поједу". На Беле покладе мајке дају деци да поједу „по једно чено бела лука ради одбране од урока и од злих очију". Негде су на Бадње вече сви укућани белим луком мазали врат и руке. Главица бела лука од једног чешња(инок) „меће се у амајлије и уза себе носи под пазухом". Девојци се метне у џеп чешњић бела лука „да је не урекну". Појављује се и у неким обредним обичајима (нпр. у обичају лазарица), уплиће се у венце које девојке плету приликом свадбе. На Тодорову суботу белим луком мажу воловима вратове. У Лесковачкој Морави за Тодорову суботу (коњски празник) месе колач чију половину насаде чеснима белог лука или од теста начине на колачу коњске потковице са клинцима од белог лука. Белим луком мажу стоку по слабинама приликом протеривања кроз живу ватру. Бели лук се посебно јавља као заштитно средство у неким ђурђевданским обичајима, ставља се у венац којим се тога дана кућа закити, белим луком мажу кравама вимена, а негде уочи Ђурђевдана остављали су чесно белог лука на сваком ћошку њиве под пшеницом. Употребљава се приликом бајања и у народној медицини.

Српски митолошки речник