ВЕСНИН ДАН

21. дерикожа/март

   Весна је код Словена богиња пролећа, а повезивана је и са младошћу и буђењем природе. Пролеће је почињало после пролећне равнодневнице, када дан први пут у току године постаје дужи од ноћи. Ове године је то 21. дерикоже (марта).

  Весна је богиња која је код народа била омиљена јер је смењивала владавину зиме и смрти, односно Моране. Морана је владала зимом периодом који су Словени повезивали са смрћу. Зима је у то време била обележена недостатком хране, разним болестима које проузрокује хладноћа, самим тим стопа смртности тада је била највећа. Весна доноси зелена поља, цветање, пријатно време, погодније за живот и рад. Овим променама у природи Весна доноси радост у домове Словена. Пролеће су Словени славили управо из разлога што побеђује зиму и представља најаву за летње доба. Како је пролеће у народу симболизовало почетак лепог доба, кад природа цвета, буди се, поново рађа и живот се обнавља, тако је и Весна добила улогу богиње младости и лепоте.

   Могуће је да су на Веснин дан, као и на Јарилов, формиране поворке девојака које су изводиле обредне игре, певајући песме за плодност, здравље и напредак, намењене укућанима чије куће би обилазиле. У време око Весниног празника почиње и „врбопуц“ период када се јављају пупољци на врбама и, како се у народу верује, јача полни нагон код жена. Чим сване дан, младићи и девојке (који су били целу ноћ будни прослављајући Младенце) одлазили су и брали гранчице врбе којима су се китили али и међусобно шибали говорећи:

   “Да си здрав/а као дрен, да си брз/а као јелен, да се угојиш као свиња и да растеш као врба!“
Врба је уопште коришћена као биљка напретка, те су се тако гранчицама врбе шибали и јагањци и опасивале посуде са млеком да млеко брже „нарасте“.

   Врба је и место где се окупљају водене виле русалке, што је такође у вези са поворкама девојака (касније називаним лазарице, краљице итд.) које су можда некада симболично представљале баш те виле. На местима поред воде где расту врбе била су обављана и ритуална купања на Младенце пре изласка сунца и пре брања гранчица. Јасно је да постоји повезаност врбе и женских божанстава (на првом месту Весне) као и повезаност са женама уопште. Познато нам је да су се жене опасивале врбиним гранчицама верујући да ће то побољшати њихово здравље.

   Један од сачуваних обичаја широм словенског поднебља је и фарбање и шарање јаја у пролеће, 

обично у црвену боју. Јаје је симболизовало Сунце, ватру и топлину, коју је Весна доносила својим доласком. Постоје веровања да се бојење јаја обављало некада баш на Веснин дан.

 

  Од Весниног дана па до Биљног петка не бере се цвеће јер постоји веровање да се у то време душе умрлих могу налазити у цветовима.
Спомен на обичаје посвећене богињи Весни делимично су сачували православни хришћански празници: Ускрс, Врбица, Цвети и Младенци.

МЛАДЕНЦИ - МАСЛЕНИЦА - ПРОЛЕЋНА РАВНОДНЕВИЦА

20. дерикожа/март

   По хришћанском календару Младенци су 22.3. на дан Св. четрдесет мученика севастијских. Јасно је да народни обичаји немају никакве везе са мучењем четрдесет војника који су одбили да се одрекну хришћанства. Као што смо раније писали, маскиране покладне поворке често су представљале сватове по којима је завршетак ових дана добио назив Младенци:

   „У време пролећних поклада, пред ускршњи пост, у неким крајевима биле су у обичају маскиране поворке које понекад представљају сватове. Некад се у овим сватовима уз невесту, коју представља мушкарац у женским хаљинама, јавља девер, а некад се маскирани момци зову ђедови, док је онај у женским хаљинама ђедова баба. У Рисну ђедови су се облачили „у кожне хаљине изврнувши длаку напоље", а прикачени репови истицали су њихов териоморфни изглед.“
Српски митолошки речник

   Младенци су се некада, вероватно, славили на дан пролећне равнодневнице која може бити 19, 20. или 21. дерикоже (марта). То се није уклапало у црквени календар па су Младенци постали непокретан празник који се обележава 22.3. Народни обичај паљења ватре увече на Младенце иде у прилог прослављању овог празника на пролећну равнодневницу. Ватра и Сунце су повезани, паљењем ватре помажемо Сунцу да ојача и победи таму, помажемо дану да постане дужи од ноћи. Сличан обичај имамо и на Бадњи дан када палимо ватре да би помогли рођење младог Сунца Божића-Сварожића. 22.3. симболика паљења ватре губи смисао јер је Сунце тада већ победило мрак и дани су постали дужи од ноћи. Празник   Младенци су повезани са Белим покладама и представљају њихов завршетак. Паљење лутке од сламе симболише смрт Моране (зиме) и рођење Весне богиње пролећа (на руском реч 'весна' значи 'пролеће'). Пепео од спаљене лутке у неким крајевима се закоповао у земљу – ораницу или под снег (уколико се није отопио). Сматрало се да ће обезбедити боље приносе, односно, већу плодност. Данас су многи наши стари празници изгубили симболику, а због промена датума одржавања неки су се међусобно помешали. Такав је случај и са Младенцима.
   За Младенце су везани и обичаји терања змија, негде чак Младенце називају „змијским данима“. Змија је, опет, у вези са култом предака како мисле многи аутори:

   „У змији је инкарнирана душа умрлих предака. Змија одговара хтоничном - старијем и прасловенском митолошком супстрату...“ 
Сретен Петровић/Систем српске митологије

   „...Магијско-митолошка функција "змије пољарке", односно "чуваркуће", која као дух човековог претка обезбеђује члану породице напредак и штити га од злих демона.“
М.Елијаде

   Овде постаје још јасније зашто Младенци морају бити на дан пролећне равнодневнице, а не после. Змије почињу да се појављују крајем месеца дерикоже (марта) најављујући крај зимског периода и почетак летњег/пролећног. Зима, тамно, хтонско време када је повећана смртност људи и животиња коначно се завршава. Змија као хтонско биће никако не може бити у вези са соларним периодом који наступа дан после пролећне равнодневнице. Дан када се терају змије је последњи дан Белих поклада, односно, растурњак - душе умрлих су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају.
На Младенце се пеку колачи – младенчићи који, такође имају везе са светом умрлих што ћемо видети из описа народног обичаја с краја 19. века:

 

    „Жене тога јутра месе колаче младенчиће. То су колачи од пресног пшеничног теста. Младенчићи се месе у облику правоугаоника, а још чешће у облику елипсе. Сваки се колач шара цевком, којом се тка. Те се шаре састоје у томе, што се озго, на колачу, цевка утискује те направи неколико кружића. Прављење ових кружића има двојако значење. Прво, тиме желе да означе мртвима, да су дошли Младенци, а друго, да би се патили јагањци и да би им биле праве ноге као цевка.

   ...Ове младенчиће неће нико окусити у кући, док се прво од њих по суседству не подели за душу умрлих. Посто се подели, онда се једу како они што су ту, у кући, мешени, тако и они, који су у размену добивени.“
Саватије М.Грбић/Српски народни обичаји из среза бољевачког
   Младенчићи могу бити и округли, а негде се премазују медом. Црква није могла да искорени стари народни обичај па му је дала други смисао: прави се 40 колача због 40 хришћанских мученика чији се празник поклапа са Младенцима.

 Разни обичаји љуљања исто су у вези са овим празником. Иако љуљање изгледа као игра некада је имало другачији карактер. Љуљање има за циљ да нас ослободи злих демона, мисли В.Чајкановић: „ми ћемо их љуљајући се, скинути, стрести са себе“.

   Људи су на Младенце остајали будни до јутарњих часова. Када сване младићи и девојке ишли су да беру врбине гранчице, најављујући тако почетак Весниног дана.
Наш празник Младенци сличан је источнословенском празнику Масленица. Ради се вероватно о истим празницима који су почели да се разликују у називу услед физичке раздвојености 

Старославци 2014

народа. Повезује их много тога заједничког: пролећна равнодневница, паљење и прескакање ватре, прављење округлих колача или палачинки са медом, паљење сламене лутке, посипање и закопавање пепела,итд.

Све словенске родноверне заједнице обележавају пролећну равнодневнцу. То је један од четири најбитнија родноверна празника.

БЕЛЕ ПОКЛАДЕ - БЕЛА НЕДЕЉА

14, 15, 16, 17, 18, 19. и 20. дерикожа/март

   „Белом недељом се назива и читава последња недеља Месница. Целе Беле недеље припређују се разне шале и забаве. Најраспрострањенија је ова шала: узму реп од зеца, у њега задену повећу иглу, па је савију да би се могла закачињати за одело. Тај реп један од људи или момака закачи некоме о леђа, али тако да то онај не примети, па му ондасви вичу: "Вук, лисица, вук, лисица, вук, лисица!" Сваки се онда загледа да види да му није ко шта о леђа закачио. Онај коме су о леђа закачили скине то и после гледа, да другоме закачи итд., све у смеју и у шали.“

Српски народни обичаји из среза бољевачког, Саватије М. Грбић
   Покладе су народни празник распрострањен не само по словенском свету него и по читавој Европи. Данас су Беле поклада везане за почетак ускршњег поста али некада није било тако. Корени поклада су многобожачки, везани су за култ предака али и за рађање и јачање Сунца. Назив „бела“ добијен је, по хришћанском тумачењу, зато што су људи (припремајући се за ускршњи пост који следи) избегавали месо и јели млечне производе који су беле боје. Међутим, постоје и другачија тумачења:
„Назив Бела недеља настао је, вероватно, у народној прошлости, када се бела боја употребљавала као знак жалости за покојницима, који су, по веровању, оживљавали и ходали у време мртвог зимског периода, па и уз Белу недељу.“
Српски митолошки речник
   Лужички Срби и данас белу боју употребљавају како би показали да су у жалости.
   Најсличније Белим покладама су покладе које имамо у коледару (децембру), то су Коледарски дани који

се завршавају на најкраћи дан у години – Бадњи дан/вече, непосредно пред рођење младог Сунца. Беле покладе почињу када је дан још увек краћи од ноћи, а завршавају се на дан пролећне равнодневнице непосредно пре него што дан први пут у току године постане дужи од ноћи.
Беле покладе се у свим нашим крајевима обележавају на сличан начин. Породица, пријатељи, кумови и др. се скупљају заједно проводећи време углавном у шали. Већина покладних традиција укључује поворке маскираних људи које певају што је у вези са култом предака. Некада су током целе Беле недеље ишле маскиране поворке и певале испред кућа.

   Разноразне игре под маскама тзв. мачкаре изводиле су се у околини Билећа и Гацка. У Босни су називане „чаројнице“, у Хрватској „фашингари“ у Словенији „шеме“ и „пустари“. Маскирана младеж у Поповом пољу иде од куће до куће и збија разне пошалице на опште весеље укућана и због тога добија награду: разне ситне поклоне у јелу и пићу које после заједно поједу и попију. На Косову се по селима маскирају и играју игру која се зове "мачка". У таковским селима се маскирају у припремљене маске од папира, које наките зубима од пасуља и брковима од вуне.
Осим традиционалног маскирања у „бабу“ и „старца“, карактеристичне су такође зооморфне маске животиња: вук, јарац, разне птичје маске итд.

   „Маска је магијски реквизит у народним обредима, помоћу ње маскирани треба да се

ослободи своје личности и добије магијску моћ у прогањању злих духова и демона који пакосте људима у времену када сунце побеђује сурову зиму. Маскиране поворке настале су због прастарих веровања да се божанства јављају људима у мистичном људском или животињском облику. Маска је у употреби код многих примитивних народа, а код Срба се одржала као рудимент прастарих култова, сада у забавној улози.“
Српски митолошки речник
   Познат је и обичај „ламкање“ (ламкане, амкање). Окачи се јаје о конац (може да се окачи и угљевље или комадић колача) које учесници такмичења морају да ухвате зубима. После тога конац се пали и помоћу њега се гата: колико ће живети старе жене у селу, које висине ће бити жито, какви ће бити приноси у наступајућој години итд. Такође, паљења конца имало је везе и са препознавањем вештица и откривањем њихове снаге.
   Када падне мрак пале се и прескачу ватре које горе до поноћи, а негде и дуже. Често се пали и слама која, као и маска, има везе са култом предака.
   „На Беле покладе чим сунце зађе, једно мушко чељаде узме какав стари кош, напуни га сламом, натакне га на какво ракљасто дрво, па сламу запали и тако запаљену носи по шљивику, докле не изгори сва слама, а често пута и кош. За то време непрестано виче: "Олалија олалија, изгоре попова буклија!" То раде, да би шљиве боље родиле, и да их не једу гусенице.“
   У Пчињи људи донесу велике гомиле сламе на сред села, и запале их. Та ватра се назива „крлештица“. У Великој Плани предвече се пале ватре од шаше. У околини Параћина увече се народ окупљао и паљене су лутке од сламе које су биле натакнуте на дугачке штапове. Касније се уместо лутке палила само слама натакнута на врх штапа. Када изгори слама са штапа, позната као „палалија“, штапови се ставе на земљу и онда се прескаче ватра. У Херцеговини и Црној Гори пале се велике ватре које горе до поноћи. У јабланичком округи пале се и прескачу ватре које називају „калавешница“ или „каравештица“ због веровања да се њима терају вештице које су нарочито активне у овом периоду.

   Маскиране поворке често су представљале сватове по којима је завршетак ових дана добио назив Младенци:
   „Младићи у Бољевцу праве беле недеље свадбу. Један од младића направи се млада и обуче младино одело, а други се направи младожења, неки опет буду кум, стари сват, девер, а остали буду сватови итд. Један од њих направи се калуђер, обуче неко старо поповско одело а на главу натуче какву капу налик на камилавку. Кад је све готово, крену се и иду улицама. Напред иду двојица тројица на коњима, а за њима пешице млада и остали сватови, а позади ових свирачи и дечурлија. Свадба се креће полако улицом докле не дође на пијацу. Ту бива венчање. Онај, што је у калуђерском оделу, нешто промрмља, окреће младу и младожењу око стола, па је венчање готово. После венчања иду из кафане у кафану те играју и млада купи бакшиш.“
   Покладе почињу 14. дерикоже (марта), трају седам дана и завршавају се свечано на дан пролећне равнодневнице 20.3. (Младенци).