БЕЛЕ ПОКЛАДЕ - БЕЛА НЕДЕЉА

14, 15, 16, 17, 18, 19. и 20. дерикожа/март

   „Белом недељом се назива и читава последња недеља Месница. Целе Беле недеље припређују се разне шале и забаве. Најраспрострањенија је ова шала: узму реп од зеца, у њега задену повећу иглу, па је савију да би се могла закачињати за одело. Тај реп један од људи или момака закачи некоме о леђа, али тако да то онај не примети, па му ондасви вичу: "Вук, лисица, вук, лисица, вук, лисица!" Сваки се онда загледа да види да му није ко шта о леђа закачио. Онај коме су о леђа закачили скине то и после гледа, да другоме закачи итд., све у смеју и у шали.“

Српски народни обичаји из среза бољевачког, Саватије М. Грбић
   Покладе су народни празник распрострањен не само по словенском свету него и по читавој Европи. Данас су Беле поклада везане за почетак ускршњег поста али некада није било тако. Корени поклада су многобожачки, везани су за култ предака али и за рађање и јачање Сунца. Назив „бела“ добијен је, по хришћанском тумачењу, зато што су људи (припремајући се за ускршњи пост који следи) избегавали месо и јели млечне производе који су беле боје. Међутим, постоје и другачија тумачења:
„Назив Бела недеља настао је, вероватно, у народној прошлости, када се бела боја употребљавала као знак жалости за покојницима, који су, по веровању, оживљавали и ходали у време мртвог зимског периода, па и уз Белу недељу.“
Српски митолошки речник
   Лужички Срби и данас белу боју употребљавају како би показали да су у жалости.
   Најсличније Белим покладама су покладе које имамо у коледару (децембру), то су Коледарски дани који

се завршавају на најкраћи дан у години – Бадњи дан/вече, непосредно пред рођење младог Сунца. Беле покладе почињу када је дан још увек краћи од ноћи, а завршавају се на дан пролећне равнодневнице непосредно пре него што дан први пут у току године постане дужи од ноћи.
Беле покладе се у свим нашим крајевима обележавају на сличан начин. Породица, пријатељи, кумови и др. се скупљају заједно проводећи време углавном у шали. Већина покладних традиција укључује поворке маскираних људи које певају што је у вези са култом предака. Некада су током целе Беле недеље ишле маскиране поворке и певале испред кућа.

   Разноразне игре под маскама тзв. мачкаре изводиле су се у околини Билећа и Гацка. У Босни су називане „чаројнице“, у Хрватској „фашингари“ у Словенији „шеме“ и „пустари“. Маскирана младеж у Поповом пољу иде од куће до куће и збија разне пошалице на опште весеље укућана и због тога добија награду: разне ситне поклоне у јелу и пићу које после заједно поједу и попију. На Косову се по селима маскирају и играју игру која се зове "мачка". У таковским селима се маскирају у припремљене маске од папира, које наките зубима од пасуља и брковима од вуне.
Осим традиционалног маскирања у „бабу“ и „старца“, карактеристичне су такође зооморфне маске животиња: вук, јарац, разне птичје маске итд.

   „Маска је магијски реквизит у народним обредима, помоћу ње маскирани треба да се

ослободи своје личности и добије магијску моћ у прогањању злих духова и демона који пакосте људима у времену када сунце побеђује сурову зиму. Маскиране поворке настале су због прастарих веровања да се божанства јављају људима у мистичном људском или животињском облику. Маска је у употреби код многих примитивних народа, а код Срба се одржала као рудимент прастарих култова, сада у забавној улози.“
Српски митолошки речник
   Познат је и обичај „ламкање“ (ламкане, амкање). Окачи се јаје о конац (може да се окачи и угљевље или комадић колача) које учесници такмичења морају да ухвате зубима. После тога конац се пали и помоћу њега се гата: колико ће живети старе жене у селу, које висине ће бити жито, какви ће бити приноси у наступајућој години итд. Такође, паљења конца имало је везе и са препознавањем вештица и откривањем њихове снаге.
   Када падне мрак пале се и прескачу ватре које горе до поноћи, а негде и дуже. Често се пали и слама која, као и маска, има везе са култом предака.
   „На Беле покладе чим сунце зађе, једно мушко чељаде узме какав стари кош, напуни га сламом, натакне га на какво ракљасто дрво, па сламу запали и тако запаљену носи по шљивику, докле не изгори сва слама, а често пута и кош. За то време непрестано виче: "Олалија олалија, изгоре попова буклија!" То раде, да би шљиве боље родиле, и да их не једу гусенице.“
   У Пчињи људи донесу велике гомиле сламе на сред села, и запале их. Та ватра се назива „крлештица“. У Великој Плани предвече се пале ватре од шаше. У околини Параћина увече се народ окупљао и паљене су лутке од сламе које су биле натакнуте на дугачке штапове. Касније се уместо лутке палила само слама натакнута на врх штапа. Када изгори слама са штапа, позната као „палалија“, штапови се ставе на земљу и онда се прескаче ватра. У Херцеговини и Црној Гори пале се велике ватре које горе до поноћи. У јабланичком округи пале се и прескачу ватре које називају „калавешница“ или „каравештица“ због веровања да се њима терају вештице које су нарочито активне у овом периоду.

   Маскиране поворке често су представљале сватове по којима је завршетак ових дана добио назив Младенци:
   „Младићи у Бољевцу праве беле недеље свадбу. Један од младића направи се млада и обуче младино одело, а други се направи младожења, неки опет буду кум, стари сват, девер, а остали буду сватови итд. Један од њих направи се калуђер, обуче неко старо поповско одело а на главу натуче какву капу налик на камилавку. Кад је све готово, крену се и иду улицама. Напред иду двојица тројица на коњима, а за њима пешице млада и остали сватови, а позади ових свирачи и дечурлија. Свадба се креће полако улицом докле не дође на пијацу. Ту бива венчање. Онај, што је у калуђерском оделу, нешто промрмља, окреће младу и младожењу око стола, па је венчање готово. После венчања иду из кафане у кафану те играју и млада купи бакшиш.“
   Покладе почињу 14. дерикоже (марта), трају седам дана и завршавају се свечано на дан пролећне равнодневнице 20.3. (Младенци).