22, 23, 24, 25. И 26. сечко/фебруар
Према нашим народним обичајима, прве суботе иза девет уторака после Божића почињу Мишји дани. У народу је овај дан познат као „мишја субота“. Пошто је наш стари, родноверни, Божић 22.12. то значи да ове 7522. или 2014. године Мишји дани почињу задушницама 22. сечка (фебруара), а завршавају 26. растурњаком. Данас је сећање на овај празник остало најсвежије у тзв. влашким крајевима, међутим, некада се овај обичај обележавао, највероватније, широм целог словенског простора. По старим веровањима Словена, али и других европских народа, мишеви могу представљати душе предака. Код Словена, рецимо, Бадње вече је гозба у част душама покојника. Чеси за Бадње вече дају мишевима мрве са стола, такође, бацају мишевима грашак у четири угла собе, јер верују да им се у облику миша јавља неки предак. Познато је да се по старим веровањимау угловима соба радо задржавају душе предака. Слично веровање имамо и у Србији када домаћин за Бадње вече баца орахе у углове. Миш је повезан не само са душама предака/мртвих него и са душама живих, па и са душама разних „демона“. Тако код словенских народа постоји веровање да душа може изаћи из тела једино кроз уста. Зато не треба заспати жедан јер душа може да изађе из тела и потражи воду.
Једна прича каже да су шумом ишла три друга па су од дугог хода ожеднели. Двојица наставе да траже извор, а један остаде да одспава. Када су се вратили, из уста оног што је остао изађе један бели миш, па оде до извора да попије воду, а онда се врати кроз уста у тело.
Ово веровање је вероватно постојало код свих словенских народа. Код нас вампир излази из гроба у облику миша, у миша се претвара и када га јуре и сваки пут када покушава да се извуче из неприлике. У нашем народу има један обичај када се дете загрцне нечим и хоће да се удави говоре му : миш, миш, миш! Тај узвик првобитно је био магичан и имао је за циљ да задржи душу да не изађе из тела.
Када прихватимо чињеницу да у мишу може да обитава човечија душа, лакше ћемо схватити неке народне обичаје и празнике, као што су: мишја субота, мишји дани, митровданске и михољданске задушнице. Мишја субота обележавала се и у Босни и веровало се да тога дана „не ваља о пртенани радити јер ће миш изјести конопље“. На исти дан било је забрањено и предење:
„Чува мајка свога јединка, сина. Од ујемка и од урежника. И од жице деветог уторка“.
Осим ових Мишјих дана имамо Мишје дане и у месецу шумопаду (октобру). Мишји дани су у вези са култом предака и посвећени су душама умрлих. Субота или „безимени дан“ је по правилу задушни дан и почетак овог обичаја који је трајао пет дана. Мишје дане најбоље је описао етнолог Веселин Чајкановић у књизи „О магији и религији“:
„...После оного што смо рекли о мишу као о сеновитој животињи јасно је да је празник мишева исто што и празник душа. О томе празнику у далекој прошлости чинио се култ мишевима у којима су инкарниране душе предака и покојника уопште, онако исто као што се у другим приликама приносила жртва душама предака које су замишљане у облику птица или у облику разних дивљих или питомих животиња...“
„...Мишји празник у српском паганизму трајао је, као што се види из хомољског обичаја, пет дана од којих је, као што се сме закључити из тетевенског обичаја, последњи дан био „растурњак“.
Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у мишевима) су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају.
Ово веровање је вероватно постојало код свих словенских народа. Код нас вампир излази из гроба у облику миша, у миша се претвара и када га јуре и сваки пут када покушава да се извуче из неприлике. У нашем народу има један обичај када се дете загрцне нечим и хоће да се удави говоре му : миш, миш, миш! Тај узвик првобитно је био магичан и имао је за циљ да задржи душу да не изађе из тела.
Када прихватимо чињеницу да у мишу може да обитава човечија душа, лакше ћемо схватити неке народне обичаје и празнике, као што су: мишја субота, мишји дани, митровданске и михољданске задушнице. Мишја субота обележавала се и у Босни и веровало се да тога дана „не ваља о пртенани радити јер ће миш изјести конопље“. На исти дан било је забрањено и предење:
„Чува мајка свога јединка, сина. Од ујемка и од урежника. И од жице деветог уторка“.
Осим ових Мишјих дана имамо Мишје дане и у месецу шумопаду (октобру). Мишји дани су у вези са култом предака и посвећени су душама умрлих. Субота или „безимени дан“ је по правилу задушни дан и почетак овог обичаја који је трајао пет дана. Мишје дане најбоље је описао етнолог Веселин Чајкановић у књизи „О магији и религији“:
„...После оного што смо рекли о мишу као о сеновитој животињи јасно је да је празник мишева исто што и празник душа. О томе празнику у далекој прошлости чинио се култ мишевима у којима су инкарниране душе предака и покојника уопште, онако исто као што се у другим приликама приносила жртва душама предака које су замишљане у облику птица или у облику разних дивљих или питомих животиња...“
„...Мишји празник у српском паганизму трајао је, као што се види из хомољског обичаја, пет дана од којих је, као што се сме закључити из тетевенског обичаја, последњи дан био „растурњак“.
Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у мишевима) су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају.
