15, 16, 17, 18. и 19. сечко/фебруар
„Тога дана, они који имају коње, месе колач за здравље коња. Колач се меси округао, а на средини пробушен, тако да би га човек могао натаћи на руку. Тога дана ваља да се коњи јашу или прежу. Обично се искупе повише коњаника, сваки коњаник ваља да натакне на леву руку онај колач и тако са колачом мало пројаше коња. Пошто се коњ мало пројаше, изломи се онај колач и даде се мало и коњу, да од њега поједе."
Саватије М.Грбић/Српски народни обичаји из среза бољевачког
В.Чајкановић је тврдио се коњи јављају као атрибут оних светаца који су заменили нашег бога мртвих. Познато је да је у Триглавовом храму у Шћећину (Штетину) чуван црни коњ. Хроничари Ебo, Хербoрд и мoнах из Прифлингера нас извештавају да су Триглаву били пoсвећени црни коњи, пoмoћу кoјих се гаталo и прoрицала будућнoст. Погледајмо шта кажу неки аутори о коњима у словенској старој вери и повезаности са богом Триглавом:
„За хтоничну природу словенског Триглава говори не само његова очевидна сродност са Хермесом, Одином и галским Меркуром, већ и чињеница да је он бог коњаник. Коњ је и код Словена, као и код Германа и Грка, животиња која стоји у вези са доњим светом, а коњаник у митском језику и симболици значи или мртвачког бога или демона, или самог мртваца"
Лудолф Малтен
„У коње се претварају грешне душе, вјештице, мора и вукодлак, по чему се види да је коњ примарно био носилац душа покојника. Изразитог хтонског демона представља црни коњ који помаже приликом откривања и копања скривеног блага, као и црни коњ који помаже приликом откривања вампира. Вјеровање да црни коњ никада неће нагазити на гроб у којем је вампир јасно открива његову хтонску природу..."
Шпиро Кулишић/Религија старих Словена у светлу нових истраживања
У вези са овим празником је и прича о „трачком коњанику“. Право име се не зна, назив ''трачки коњаник'' дали су научници изучавајући пронађене споменике (плоче захвалнице) на којима је представљен коњаник. Постоје бројни нађени споменици, а неки од њих овог коњаника представљају са три главе. Плоче су пронађене у Банату, источној Србији, источној Македонији, западној Румунији и западној Бугарској. Коњаник има огртач, штит и копље, око њега су пас, лав и змија, дрво живота и рог обиља, симболи који указују да би то могло бити и божанство плодности. Верује се да се ноћ пред Тодорову суботу појављују невидљиви јахачи, или коњи без јахача, које предводи коњаник, који има огртач. Те ноћи је забрањено, нарочито девојкама, да излазе из куће, да им на челу неби остао белег од копита, ако их коњ удари.
„Према доступним археолошким налазима а и неким писаним изворима, коњ је у протословенских племена представљао изразито хтонско биће. На неким етрурским споменицима, где је приказан пут у подземни свет, значајну улогу има коњ, који обично и носи покојника."
Сретен Петровић/Систем српске митологије
У разним старим записима можемо видети да је коњ код наших предака спаљиван заједно са власником после његове смрти. То је још један податак који повезује коње са „оном светом“ овај пут као пратиоце умрлих:
"Племе које споменусмо, што се назива Сернин (Сербин), спаљује се у огњу, када им умре вођа и спаљују своје јахаће коње. Њихов поступак је подобан поступању Индуса."
Ал Бекри
"Племе које споменусмо под именом Сарбин (највероватније Србин), спаљује се на огњу, када им умре владар (кнез) или старешина (жупан); они спаљују и његовог јахаћег коња. Они имају обичај, сличан обичајима Индуса.“
Масуди/Златни лугови
Из овога видимо да је коњ повезан са старим, протословенским племенима, па се намеће питање на који начин су повезани троглави трачки коњаник и бог Триглав и да ли постоји могућност да се ради о истом божанству из доба када су тзв. индоевропски народи живели у заједничкој прапостојбини?
Склони смо веровању да се иза празника Тодорова субота крије стари словенски претхришћански празник посвећен коњима али и богу Триглаву. Трачки коњаник, митски Тројан, Тримурти и Триглав највероватније представљају једно исто, индоевропско, божанство које, због удаљености и раздвојености грана једног истог народа и касније доласком хришћанства, добија мало другачије називе и особине.
Ако узмемо у обзир да је цео сечко (фебруар), као и готово цела зима, у знаку света мртвих, можемо довести овај празник у везу са Велесовим периодом и одредити датум у односу на Велесов дан. Такође, почетак поста може бити у ово време и дешава се да Тодорова субота и по хришћанском календару буде баш на данашњи дан. Дани посвећени животињама су били вишедневни, како сматра В.Чајкановић, а у прилог томе је и постојање још једног "коњског дана" - Тодорове среде. Можемо бити прилично сигурни да је некада постојао вишедневни празник посвећен коњима (исто као и празници посвећени мишевима, змијама, псима, вуковима итд.), односно, празник посвећен душама умрлих које се налазе у коњима. У овом месецу имамо још један празник посвећем умрлима - задушнице (Мишје дане) које су покретне и падају у суботу деветог уторка после родноверног Божића. То значи да би дани посвећени коњима морали да буду између Мишјих дана и Велесовог празника. Једни период за празник је субота после Велесовог дан. Празник посвећен коњима траје пет дана (као и већина сличних празника) и завршава се у среду чиме се спајају два празника о којима имамо записе: Тодорова субота и Тодорова среда.
