По старим веровањима Словена, али и осталих индоевропских
народа, мишеви могу представљати душе предака. Код Словена, рецимо, Бадње вече
је гозба у част душама покојника. Чеси за Бадње вече дају мишевима мрве са стола,
такође, бацају мишевима грашак у четири угла собе, јер верују да им се у облику
миша јавља неки предак. Познато је да се по старим веровањимау угловима соба радо задржавају душе предака. Слично
веровање имамо и у Србији када домаћин за Бадње вече баца орахе у углове. Миш
је повезан не само са душама предака/мртвих него и са душама живих, па и са
душама разних демона. Тако код Словенских народа постоји веровање да душа може
изаћи из тела једино кроз уста. Зато не треба заспати жедан јер душа може да
изађе из тела и потражи воду. Једна прича каже да су шумом ишла три друга па су
од дугог хода ожеднели. Двојица наставе да траже извор, а један остаде да
одспава. Када су се вратили, из уста оног што је остао изађе један бели миш, па
оде до извора да попије воду, а онда се врати кроз уста у тело. Ово веровање је
вероватно постојало код свих словенских народа. Код нас вампир излази из гроба
у облику миша, у миша се претвара и када га јуре и сваки пут када покушава да
се извуче из неприлике. У нашем народу има један обичај када се дете загрцне
нечим и хоће да се удави говоре му : миш, миш, миш! Тај узвик првобитно је био
магичан и имао је за циљ да задржи душу да не изађе из тела.
Када прихватимо чињеницу да у мишу може да обитава
човечија душа, лакше ћемо схватити неке народне обичаје и празнике, као што су:
мишја субота, мишји дани, митровданске и михољданске задушнице.
Веселин
Чајкановић (1881-1946) наш уважени историчар религије сматрао је да су
митровданске и михољданске задушнице биле некада један исти празник који се
највеороватније славио у месецу студену (новембру). Такође, сматрао је да је
реч о обичајима који немају много везе са хришћанством: „...о тим задушницама
православна црква не зна ништа – оне су, дакле, чисто народни празник“.
Наш народ држао је или једне или друге задушнице никако не и једне и друге. Митровданске задушнице држане су у источним и централним деловима земље, поготово у Београду, док су михољданске највише држане у северним и западним деловима. Према правилу да се обичаји из старе вере везују за одређени хришћански празник, једни су везали старе задушнице за Михољдан (12.10.), а други за Митровдан (8.11.). Они који су обележавали митровданске задушнице дан после Митровдана називали су: Миштровдан, Мишољдан, Миољдан или једноставно Мишји дан. Сад видимо одакле је назив добио празник Михољдан или Ми'ољдан. Касније је повезан са архангелом Михајлом али стари обичаји нису потпуно заборављени. Као што су михољданске и митровданске задушнице биле један празник, тако су, највероватније, Мишји дани и задушнице били један исти празник. Ако би спојили све праве народне обичаје везане за Михољдан, Митровдан, задушнице и Мишје дане добили би један стари претхришћански празник.
Као што смо рекли, дан после Митровдана назива се у народу Мишји дан. Овај дан празнују посебно жене и девојке и на тај дан не раде ништа од „женских послова“, а мушкарци не дирају амбаре са житом да им мишеви не поједу дарове. Мишји празник у нашој старој вери трајао је пет дана, с' тим што је пети дан био „растурњак“ . Сваки вишедневни празник имао је свој растурњак јер душе су јеле и пиле претходних дана и дошло је време да се растурају. Мишја субота је прва субота иза девет уторака после Божића. На тај дан су пролећне задушнице и исто постоје забране радова које постоје и на Мишје дана и остале задушнице. Према томе, Мишја субота, Мишји дани, заједно са задушницама, претхришћански су празници, то су дани који се обележавају у част душа предака.
Наш народ држао је или једне или друге задушнице никако не и једне и друге. Митровданске задушнице држане су у источним и централним деловима земље, поготово у Београду, док су михољданске највише држане у северним и западним деловима. Према правилу да се обичаји из старе вере везују за одређени хришћански празник, једни су везали старе задушнице за Михољдан (12.10.), а други за Митровдан (8.11.). Они који су обележавали митровданске задушнице дан после Митровдана називали су: Миштровдан, Мишољдан, Миољдан или једноставно Мишји дан. Сад видимо одакле је назив добио празник Михољдан или Ми'ољдан. Касније је повезан са архангелом Михајлом али стари обичаји нису потпуно заборављени. Као што су михољданске и митровданске задушнице биле један празник, тако су, највероватније, Мишји дани и задушнице били један исти празник. Ако би спојили све праве народне обичаје везане за Михољдан, Митровдан, задушнице и Мишје дане добили би један стари претхришћански празник.
Као што смо рекли, дан после Митровдана назива се у народу Мишји дан. Овај дан празнују посебно жене и девојке и на тај дан не раде ништа од „женских послова“, а мушкарци не дирају амбаре са житом да им мишеви не поједу дарове. Мишји празник у нашој старој вери трајао је пет дана, с' тим што је пети дан био „растурњак“ . Сваки вишедневни празник имао је свој растурњак јер душе су јеле и пиле претходних дана и дошло је време да се растурају. Мишја субота је прва субота иза девет уторака после Божића. На тај дан су пролећне задушнице и исто постоје забране радова које постоје и на Мишје дана и остале задушнице. Према томе, Мишја субота, Мишји дани, заједно са задушницама, претхришћански су празници, то су дани који се обележавају у част душа предака.
