6. коложег/јануар
Према источнословенским родноверним изворима, Водокрес је дан када је искра небеског огња из Сварогове ковачнице пала у земаљске воде. Велес благосиља воду и она добија чудотворна својства. На празник Водокрес завршавају се Велесови дани. Верује се да они који се на Водокрес купају у рекама и језерима бивају излечени од разних болести. 6.коложега (јануара) затварају се врата Нава која су била отворена 12 дана.
Празник је код нас познатији као Водице и по мноштву обичаја које имамо на тај дан, склони смо веровању да је наследио неки претхришћански празник.
„На Водице је обичај да се устане врло рано. Чим зора забели, већ је све на ногама. Једно женско чељаде отиде изјутра рано са судовима на извор, да захвати воде. Са собом понесе киту босиљка и помало од сваке врсте жита. Кад дође на извор, жито баци у воду говорећи: "Како иде вода, тако да иде и берићет у наше њиве!" За тим напуни судове водом, а ону киту босиљка спусти обично у бакрач и враћа се кући. Кад се вода донесе у кућу, онда неначети суд с водом спусте на земљу, а за тим положе секиру на земљу, али тако да је оштриц окренут истоку, до секире положе ватраљ (ожег) а до овога преслицу. Мушки стају на секиру, жене на ватраљ, а девојке на преслицу, сви окренути истоку говорећи: "Прођох сабљу, не посекох се, прођох ватру, не изгорех се, прођох воду, не удавих се".
Видимо да народни обичаји које је записао, у 19. веку Саватије М.Грбић, немају никакве везе са хришћанством.
„...девојке чине разне враџбине, да би само дознале, за кога ће се момка удати. Нека узме два три
струка босиљка, па кад се добро смркне, однесе их близу реке и ту, у крај реке, пободе их у земљу и сваки струк намени на једног момка. Сутрадан рано дође на реку и гледа, да ли се је на који струк ухватило иње. На који се струк буде ухватило иње, верује, да ће се удати, за момка коме је намењен. Ако се иње не буде ни на један стру ухватило, онда верује, да се за те момке неће удати. Ако се иње на сва три струка ухвати, онда ће поћи за кога има вољу. - Нека опет узме своју нову, неношену, сукњу, па је кад стане легати боде иглом говорећи: "Ко је мој суђени нека ми се јави ноћас па ма какав био, био млад или стар, био сиромах или богат!" Сукњу метне за тим под главу и легне да спава. Ако јој се у сну јави који момак, она верује, да ће се за њега удати. - Нека опет изађе у вече на дрвљаник па распе једну шаку жита (обично се узима овас) па то озго мало завлачи својом сукњом. Кад хоће да легне она ту сукњу метне под главу, па кога момка те ноћи сања, верује, да ће се за њега удати.“
С.М.Грбић/Српски народни обичаји из среза бољевачког
6.1. Водокрес славе родноверне заједнице:
„Союз славянских общин славянской родной веры“, „Об`єднання Рідновірів України“, „Велесов круг“
„На Водице је обичај да се устане врло рано. Чим зора забели, већ је све на ногама. Једно женско чељаде отиде изјутра рано са судовима на извор, да захвати воде. Са собом понесе киту босиљка и помало од сваке врсте жита. Кад дође на извор, жито баци у воду говорећи: "Како иде вода, тако да иде и берићет у наше њиве!" За тим напуни судове водом, а ону киту босиљка спусти обично у бакрач и враћа се кући. Кад се вода донесе у кућу, онда неначети суд с водом спусте на земљу, а за тим положе секиру на земљу, али тако да је оштриц окренут истоку, до секире положе ватраљ (ожег) а до овога преслицу. Мушки стају на секиру, жене на ватраљ, а девојке на преслицу, сви окренути истоку говорећи: "Прођох сабљу, не посекох се, прођох ватру, не изгорех се, прођох воду, не удавих се".
Видимо да народни обичаји које је записао, у 19. веку Саватије М.Грбић, немају никакве везе са хришћанством.
„...девојке чине разне враџбине, да би само дознале, за кога ће се момка удати. Нека узме два три
С.М.Грбић/Српски народни обичаји из среза бољевачког
6.1. Водокрес славе родноверне заједнице:
„Союз славянских общин славянской родной веры“, „Об`єднання Рідновірів України“, „Велесов круг“
