10. цветањ/мај
 |
| Максим Кулешов |
У Несторовој хроници „Повест минулих лета“ спомиње се кип богиње Мокош који је подигао кнез Владимир на брду изнад Кијева. Мокош је била једино женско божанство кијевског пантеона. Уз кип Мокоши на истом брду налазили су се кипови: Перуна, Хорса, Дажбога (Дајбога), Стрибога и Симаргла.
Празник богиње Мокош је дан када посебно поштујемо земљу. На тај дан земљу не треба копати, а није добро ни забадати нож или неки други предмет у њу. Родноверни из источнословеснких земаља тога дана обично одлазе у природу, на поља, леже на земљи и ослушкују је. Такође, на овај дан лоше је чупати траву јер се верује да се тако Мокоши чупа коса.
Мокош је богиња плодности, заштитница жена и женских послова. Не можемо са сигурношћу рећи како је изгледала богиња Мокош. Углавном је представљана као висока жена, бујних груди и расплетене косе. По подацима северноруске етнографије представљана је и као жена велике главе и дугих руку.
Као и богиња Жива, Мокош помаже породиљама, штити децу али и помаже женама да одрже добар брак. Предење је област која је нераскидиво везана за ову богињу. Код балтичких народа постојао је култ богиње сличне Мокоши па у литванском и данас „makstyti“ значи - плести. Многи обичаји везани су за Мокош као заштитницу преља. Жене су некад бацала кудељу у воду, називале су је "мокрица" и то је представљало жртву Мокоши. Верује се да је назив богиње изведен из речи „мокро“. Мокош се повезује и са земљом, поготово са мокром, влажном, земљом. Непосредна наследница лика Мокоши, након прихватања хришћанства, постала je Петка Параскева. Петку je у украјинским ритуалима из 19. века представља жена распуштене косе, коју су водили по селима. Петки су приносили жртву, бацајући у бунар кудељу. У српској обредности за Мокош, божанску прељу која испреда животну нит и одређује судбину, осим празника св. Петке, могу се везати празници Женски и Кокошији Божић, који су повезани са забраном предења и других женских радова.
Празник богиње Мокош славимо и на јесен као један од битнијих родноверних празника. Уз Јарилов дан, јесењи празник богиње Мокош чини „главе године“, односно, дели годину на два једнака шестомесечна периода.
Постоје претпоставке да је Мокош женски пандан бога Перуна. Код полапских Словена називи суседних локалитета носили су називе божанстава које данас повезујемо са Перуном и Мокоши. Храст је познат као Перуново дрво, а липа се сматра за дрво богиње Мокош. Код „живе ватре“, паљене трењем дрвета о дрво, коришћени су храст (мушки принцип) и липа (женски принцип). Код Срба и свих Словена липа је била свето дрво. Високе и разгранате липе традиционално су расле поред манастира, поготову оних старијих. У нашим крајевима цркве и џамије су у појединим случајевима подизане на местима где су биле свете липе или читави гајеви. У време пре примања хришћанства, под тим липама некада су одржавана суђења, слављени су празници, становништво се окупљало због сваког битнијег догађаја. Касније, под липама су се заустављале поворке с крстовима за време обиласка њива и усева, ту су приређиване трпезе, итд.
Богиња обилази куће и надгледа преље, добре и вредне награђује, док лење кажњава. Поштована је и код Западних Словена судећи по топонимима (Мокошкин врх и др.). Код Словенаца постоји прича о чаробници Мокошки што је директно повезано са богињом Мокош и вероватно неком много старијом причом. Веровање у Мокош је било толико јако да се одржало доста дуго после примања хришћанства. Много векова после слома наше старе вере, забележено је да су хришћански свештеници питали девојке које исповедају да ли су се молиле Мокоши. Сматра се такође да Мокош има функцију сличну суђеницама (суђаје, рођенице, рожанице). Будући да је везана за вретено и преслицу, претпоставља се да се Мокошина делатност протеже и на неком вишем, космичком, плану као делатност богиње која одређује људску судбину и сече кратке или дуге нити човековог живота. Са богињом Мокош повезује се овца (због вуне) али и пчела (бела пчела - најстарији женски предак Словена), а сматра се да су липа, лан и конопља Мокошине биљке.
10.5. Мокошин дан славе родноверне заједнице:
„Союз славянских общин славянской родной веры“ и др.
*На слици десно је Мокош онако како ју је замислила словеначка уметница А. Гуфер. Пошта Словеније издала је 2008. године марку са представом богиње Мокош. Поред овога, издат је и коверат који се састоји од омотнице са тематском представом – преслице којом Мокоша тка, жигом са истом представом и поменутом марком.
Литература:
Кулишић, Ш. Пантелић, Н. Петровић, П.Ж. Српски митолошки речник. Београд: Нолит, 1970.
Леже, Л. Словенска митологија. Београд: Графос, 1984.
Ловмјањски, Х. Религија Словена. Београд: Словограф, 1996.
Раденковић, С. Толстој, С.М. Словенска митологија - енциклопедијски речник. Београд: Zepter world book, 2001.
Срејовић, Д. Цермановић-Кузмановић А. Лексикон религије и митова древне Европе. Београд: Савремена администрација, 1992.
Чајкановић, В. Речник српских народних веровања о биљкама. Београд: Српска књижевна задруга, 1985.
