21. трешњара/јуна
Купало је један од четири најбитнија словенска празника у току године. Ове године празник је 21. трешњара (јуна). Слави се увек више дана. Maлo je oстaлo сaчувaних пoдaтaкa o Купaлу, зaпaмћeнo је дa сe вeoмa вaжaн прaзник слaвиo у врeмe лeтњe дугoднeвницe. Кaсниje, у периоду разних црквених забрана, кaдa je Купaлo зaмeњeн свeтим Joвaнoм (Ивaњдaн) и дaтум празновања пoмeрeн нeкoликo дaнa касније, сaм прaзник дoстa губи нa вaжнoсти. Oсим ритуaлнoг купaњa, нa Купaлов дан пaљeнe су и свeтe вaтрe на врховима брда кoje су стaри Слoвeни ритуaлнo прeскaкaли рaди прoчишћeњa. Осим прескакања ватре људи су газили по врућем пепелу „да ноге не боле“. Taкoђe, игрajу сe и кoлa oкo вaтрe, a чoбaни пaлe „лилe“ oд коре брезе или дивље трешње, зaтим oбилaзe тoрoвe дa би oтeрaли злe силe, пa сe пeњу нa брдa и нaстaвљajу дa игрajу рaзнe обредне игрe oкo вaтрe дo дубoкo у нoћ. Купало је најважнији празник посвећен Сунцу у ово доба године. Тог дана плету се венци кружног облика са приказаним зрацима од гранчица који симболишу Сунце. Венци се плету од ивањског цвећа (лат. Galum verum) које је жуте боје као и Сунце. Постоји леп словенски обичај када девојке пуштају низ воду венчиће и замишљају жеље, углавном везане за удају. По народном веровању, Сунце на овај дан три пута заигра на небу.
Битна је и ноћ пре дугодневнице (Купала) када су паљене ватре на раскрсницама, око кућа или на врховима брда. У Попову, у Херцеговини, уочи празника палиле су се смрекове гранчице и слама по брдима, па су уз песму и врисак прескакане ватре. У шумадијском пределу Гружи девојке су одлазиле ноћу уочи празника на врхове брда, ложиле живу ватру с венцима од „ивањског биља“ на главама, играле у колу око ватре уз обредну песму: „Ој, у гори огањ гори, око огња коло игра," итд. Ватре су палиле кресањем огњила о кремен па је од тога и настао назив празника „Кресник“ који је доста уобичајен у јужнословенским крајевима. Девојке су пазиле на повијање пламена и дима са огња и по њему гатале о суши и киши. После појаве сунца, девојке су се разилазиле и свака је носила по угарак, којим су кадиле кућне просторије против болести.
Различита су веровања о настанку назива овог празника. Постоје мишљења да су Купало и Коледо словенска божанства - два брата. Купало и Коледо деле годину на два једнака дела. На летњу дугодневницу Купало умире, а сутрадан се рађа Коледо. Коледо умире на дан зимске краткодневнице да би се сутрадан поново родио Купало и наставио окретање сунчевог годишњег кола. Смена владавине ова два бога траје вечно. Успомену на Купала имамо у неким ивањданским обичајима, док је сећање на Коледово рођење делимично остало у петровданским народним обичајима. У народној песми из 19. века, Купало (Иван) даје цвеће Коледу (Петру) да га овај сачува до Купаловог новог рођења, односно до Божића. Цвеће симболично представља Сунце о којем ће се Коледо старати до своје смрти:
Ову песму као и компликован однос Купало-Коледо-Божић (Сварожић) покушао је да објасни др Сретен Петровић:
„Колед и Купало се, у овом контексту, заједно са Божићем посматрају као три структурно иста елемента, три годишња лика,генетско-развојне трансформације самога Сварога, док се остали богови (...) фиксирају за одређене месеце у години, над којим, годишњим добима, имају суверену власт. Но не и надгодишњом "целином".
Сретен Петровић/Српска митологија
Ако погледамо Велесову књигу (чија аутентичност није доказана), налазимо краћи текст о богу Купалу:
„И Купало нам поручује да морамо бити војска чистих тела и душа. И тако полазимо стопама његовим који је заштитиник наш у праведној борби“.
Највише записа и обичаја о Купалу има код Источних Словена. У хроници руског кнеза Владимира, насталој око средине 17. века,пише:
„Пето божанство било је Купало, кога су (Руси) имали за бога летине, приносили му жртве у почетку жетве."
Тако се и данас ради у Русији уочи Ивањдана. Увече се скупе младићи и девојке, праве венце од разног цвећа, стављају их на главе или опасују око појаса, затим запале ватру, певају спомињући Купала. Купалом се назива и девојка коју изберу међу собом, завежу јој очи, па она дели свеже или увенуле венце девојкама што играју око ње.
У Србији се раније готово обавезно купало на Ивањдан у рекама, да би се опрале болести и свако зло те их река однела, у њу су се бацали ивањско биље и венци. Ивањска (купалска) вода има магијску снагу телесног освежавања и лечења, па се зато на Ивањдан купају људи и животиње.
Словенски систем духовних вредности не може бити у потпуности схваћен ако се у обзир не узме значај који су Словени приписивали духовном и телесном прочишћењу. Зато Купала можемо, пре свега, сматрати симболом словенске тежње, не само ка телесној, него и ка духовној и моралној чистоти.
https://www.facebook.com/media/set/?set=a.801608263196291.1073741858.226486260708497&type=3
 |
| Ершов Олег Александрович - Иван Купала |
Битна је и ноћ пре дугодневнице (Купала) када су паљене ватре на раскрсницама, око кућа или на врховима брда. У Попову, у Херцеговини, уочи празника палиле су се смрекове гранчице и слама по брдима, па су уз песму и врисак прескакане ватре. У шумадијском пределу Гружи девојке су одлазиле ноћу уочи празника на врхове брда, ложиле живу ватру с венцима од „ивањског биља“ на главама, играле у колу око ватре уз обредну песму: „Ој, у гори огањ гори, око огња коло игра," итд. Ватре су палиле кресањем огњила о кремен па је од тога и настао назив празника „Кресник“ који је доста уобичајен у јужнословенским крајевима. Девојке су пазиле на повијање пламена и дима са огња и по њему гатале о суши и киши. После појаве сунца, девојке су се разилазиле и свака је носила по угарак, којим су кадиле кућне просторије против болести.
Различита су веровања о настанку назива овог празника. Постоје мишљења да су Купало и Коледо словенска божанства - два брата. Купало и Коледо деле годину на два једнака дела. На летњу дугодневницу Купало умире, а сутрадан се рађа Коледо. Коледо умире на дан зимске краткодневнице да би се сутрадан поново родио Купало и наставио окретање сунчевог годишњег кола. Смена владавине ова два бога траје вечно. Успомену на Купала имамо у неким ивањданским обичајима, док је сећање на Коледово рођење делимично остало у петровданским народним обичајима. У народној песми из 19. века, Купало (Иван) даје цвеће Коледу (Петру) да га овај сачува до Купаловог новог рођења, односно до Божића. Цвеће симболично представља Сунце о којем ће се Коледо старати до своје смрти:
„Ивањско цвеће Петрањско,
Ивањско цвеће рујано,
Петрањско цвеће плаветно!
Иван га бере те бере,
Петар га плете те плете.
Иван га бере те бере,
Даје га брату до себе
Свом млађем брату Коледу.
Дајући брата мољаше:
„Ај мио брате Коледо!
Ево ти цветак мој дајем
Чувај га дивни Коледо.
Чувај га па га сачувај
До мога чудна ређења
До твога страшна умрења
Умрења брата Коледа
Старијег брата Божића,
Синова старог Сварога."
Петар ми цветак примаше,
Петар ми венце вијаше.
Па вели брату Купалу:
Ој мио брате Купало.
Старији брате Иване,
Примам ти цветак и живот
До мога страшног умрења
До мога страшног умрења
И нашег брата ређена
Рођења младог Божића
Сина нам старог Сварога.“
Милош С.Милојевић/Песме и обичаји укупног народа српског
Ову песму као и компликован однос Купало-Коледо-Божић (Сварожић) покушао је да објасни др Сретен Петровић:
„Колед и Купало се, у овом контексту, заједно са Божићем посматрају као три структурно иста елемента, три годишња лика,генетско-развојне трансформације самога Сварога, док се остали богови (...) фиксирају за одређене месеце у години, над којим, годишњим добима, имају суверену власт. Но не и надгодишњом "целином".
Сретен Петровић/Српска митологија
Ако погледамо Велесову књигу (чија аутентичност није доказана), налазимо краћи текст о богу Купалу:
„И Купало нам поручује да морамо бити војска чистих тела и душа. И тако полазимо стопама његовим који је заштитиник наш у праведној борби“.
Највише записа и обичаја о Купалу има код Источних Словена. У хроници руског кнеза Владимира, насталој око средине 17. века,пише:
„Пето божанство било је Купало, кога су (Руси) имали за бога летине, приносили му жртве у почетку жетве."
Тако се и данас ради у Русији уочи Ивањдана. Увече се скупе младићи и девојке, праве венце од разног цвећа, стављају их на главе или опасују око појаса, затим запале ватру, певају спомињући Купала. Купалом се назива и девојка коју изберу међу собом, завежу јој очи, па она дели свеже или увенуле венце девојкама што играју око ње.
У Србији се раније готово обавезно купало на Ивањдан у рекама, да би се опрале болести и свако зло те их река однела, у њу су се бацали ивањско биље и венци. Ивањска (купалска) вода има магијску снагу телесног освежавања и лечења, па се зато на Ивањдан купају људи и животиње.
Словенски систем духовних вредности не може бити у потпуности схваћен ако се у обзир не узме значај који су Словени приписивали духовном и телесном прочишћењу. Зато Купала можемо, пре свега, сматрати симболом словенске тежње, не само ка телесној, него и ка духовној и моралној чистоти.
https://www.facebook.com/media/set/?set=a.801608263196291.1073741858.226486260708497&type=3
