МОРАНА ЈЕСЕЊА

21.студеног/новембра

Према руским и украјинским родноверним заједницама Моранин дан је 21. студена (новембра). Осим овог дана према нашим, српским, изворима постоје два дана у православном хришћанском календару која су посвећена Морани и називају се Чумини дани. То су 17. и 18. коложег (јануар) по јулијанском. Моранин дан не славимо али га обележавамо на неки начин.

Морана је словенска богиња смрти, зиме и мрака. Као богиња зиме она никад није била омиљена међу Словенима што се и може разумети ако се узме у обзир поднебље у коме су они некад живели. Морана је била дуга и хладна зима, зима која је са собом могла да донесе смрт у облику глади и неиздрживе хладноће, као што је могла да буде узрок болести или помора стоке. Због тога се њен долазак увек са страхом ишчекивао, а одлазак бурно и радосно славио. Њена сушта супротност је богиња Весна коју је народ поздрављао слављем и клицањем док је истовремено са радошћу испраћао Морану - зиму. Бројни ритуали везани су за овакво испраћање Моране. Најчешће се правила лутка која је представљала ову богињу и која би потом била ритуално уништавана. Лутку направљену од сламе или прућа народ би тако тукао моткама, да би је потом бацио у воду или евентуално спаљивао. О бацању Моранине лутке у воду писао је и Милош Милојевић: 
„...Овој мећу венац на главу па је пуштају низ реку да плови. Овако чине и око Дрима једног и другог и око Бојане, па и око горње Дрине наше у кнежевини данашњој. Кад пуштају ту луткицу коју зову негде Муреном, Мораном, а негде и Чојчолем, певају овако : 
Ој ти наша Мурено Ој ти наш мили Чојчоле! Плови плови низ воду Тамо даље у море. Када будеш у море Оно црно велико. Кажи кажи Мурено Кажи кажи Чојчоле! Пливам пливам младена, Пливам пливам младена Из те земље далеке Где но бива Купало И са њиме Коледо Оба брата једнака...“ 
У месецу дерикожи (марту) на Беле покладе практиковао се још један ритуал везан за Морану. Селима су шетале маскиране поворке људи, певајући обредне песме и правећи буку имали су за циљ, имеђу осталог, и да отерају Морану . И неким пределима и данас се одржавају ови обичаји али прилагођени нашем времену и више као туристичка атракција. 
Према неким веровањима Морана је повезана са богом Воданом. Водан и Морана заједнички даве људе у својим мрачним водама због чега су Словени покушавали да их одобровоље и умилостиве жртвеним понудама. О Водану и Морани говоре народне песме које је записао такође Милош Милојевић: 
„Ој Водане Водане, И твој сине Моране! Не мути нам водице Не пушт у њу Морице. Нама вода потребна За прстена венчана. Чиста вода пречиста Љубав чиста да нам је...“ 
Као водено божанство Морана се јавља и као Модруна, вештица која према веровању уралских Словена живи у барама. Она се обично појављује као стара и ружна баба, али се оном који не покаже страх пред њом појављује као млада и лепа девојка. Морана се описује као тамнокоса жена застрашујућег изгледа, а идентичан опис везан је за још једно биће сличне природе – Кугу или Чуму (на санскриту „марака“ значи куга или епидемија). 
По предањима, Чума (Куга) је црна, дебелих образа и с ресом под грлом. Име јој се избегава и еуфемистички се назива: кума, тета. Ако се назове кумом, онда не напада. Кућу која јој се замери подупире „мртвачким коцем". Увече се не остављају неопрани судови, јер оне, када дођу ноћу, гребу посуђе и затрују га. Од ње се треба чувати, јер све што дохвати однесе са собом, па је у народу остала изрека: „Купи као Чума децу". Жене је преклињу да им поштеди децу. Заштита од ње је бели лук. Села су се некада оборавала да би се заштитила од њена доласка. О њој се много прича на зимским поселима. Куга највероватније представља само један аспект Моране, исто као што то представља и Мора – женски демон који ноћу напада људе седећи им на грудима и узрокујући им кошмарне снове. У нашим народним предањима остало је записано доста веровања повезаних са Мором. Питање је да ли је Мора само демонско биће слично вештици или је Мора настала од сећања на богињу Морану као један њен аспект. Вештице су такође везане за Морану као и остала демонска бића. Мора у себи има зао дух који ноћу излази у различитим облицима и лута. Напада људе у сну, притиска их, гњави и сиса им крв. Позната је изрека: „Притиснуо ме к'о мора". Најчешће се веровало да само девојка може бити мора. Она, као и вештица, има способност да се претвара у разне ствари и животиње. Обично се претвара у кокош или лептира, али и у друге животиње, посебно оне које лете. Мора постаје од женског детета које се роди у крвавој кошуљици. Али може постати и од девојке која дође у везу са ђаволом. Кад се мора уда, постаје вештица. Иначе, она може отворити свака врата и може се провући кроз сваку рупу, а најрадије се провлачи кроз кључаоницу. 
Најпознатији пример о својству и способности море да се појављује у разним облицима је приповетка у Српском рјечнику Вука Караџића: „Приповиједа се да је некаквога човјека тако морила мора да већ најпослије није могао заспати, и досади му се код куће живљети, него узјаше на свога бијела коња и побјегне у свијет не знајући ни куд ни камо; али му је и то било залуд, јер и на путу како би склопио очи, одмах мора на њ. Идући тако по свијету, дође на конак неком терзији. Кад послије вечере терзија узме свој посао и стане шити, гост му се потужи како га мори мора, „него" вели, „док ти још радиш, лећи ћу овдје крај тебе, не бих ли могао мало заспати." Потом се покрије гуњем и легне. Кад заспи, одмах га мора притисне, и кроз сан стане викати и као отимати се. Кад терзија то чује, он дигне свијећу да види како се гост мучи, кад тамо, а то по његовом гуњу којијем се био покрио миче се велика бијела длака тако брзо као змија кад трчи. Кад терзија то види, он својијем ножицама, које су му се у руци десиле, длаку пресијече, и као се ова престане мицати, гост се одмах ућути, и тако је спавао мирно док ујутру сунце није огријало. Кад се пробуди, захвали Богу што је тако спавао и опоравио се, па одмах потрчи ка коњу да га види и намири, кад тамо, а то коњ у кошари лежи мртав. Пошто му терзија приповједи како га је мора давила и како му је он длаку на његову гуњу пресјекао, онда дознаду да му је коњ био мора која га је притискала и морила." 
Људи различито поступају да би се заштитили од море. Многе радње су магијског садржаја и веома сличне онима за заштиту од вештица (мазање тела белим луком, уплитање белог лука у венце, глогов колац, вериге окренуте наопако, паљење ђубрета итд.). Моћ море престаје њеном смрћу. Али она и за живота, слично као и вештица, може да постане обична и добра жена ако се сама открије и зарекне да неће више чинити зло људима. 
Веровања о мори стара су и општесловенска, а име је познато код свих Словена у истом значењу као и код Срба. Мора се први пут спомиње у једном чешком извору из XIV века. Реч „мора“ је старог индоевропског порекла чији се корен сачувао у француском cauchemar, енглеском nightmare и немачком Nachtmare. На санскриту речи „мара“ и „марана“ имају слично значење: умирање, убијање, смрт... 
Да се вратимо на Морану као божанство. Не може се рећи да је Морана потпуно негативно божанство. Ниједан „пагански“ систем заправо нема божанство са таквим одликама будући да је нереална подела на савршено добро и потпуно зло дошла тек са хришћанством. У појави Моране једноставнио видимо како су наши преци поштовали и оно што им није доносило добро већ их је плашило и ужасавало.
21.11. обележавају родноверне заједнице:

„Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Велесов круг“, Союз славянских общин славянской родной веры“, „Savez hrvatskih rodnovjeraca“ и др.

ДАН БОГА ДАЈБОГА

11. студеног/новембра

   ДАЈБОГОВ ДАН


 Вучји дани, као и слични вишедневни празници посвећени животињама у вези су са култом предака. Вучји дани трају седам дана, завршавају се Дајбоговим даном који је уједно и растурњак. Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у вуковима) су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају. Према веровању, Дајбог окупља вукове, одређује где ће и колико оваца да поједу, обезбеђује им храну за зиму и после их распушта.
   Божанство Даjбог (Дабог, Дажбог, Даждбог) веома је тешко објаснити јер у научној јавности постоји много различитих мишљења често веома супротстављених. Можемо рећи да је Дајбог словенски бог који даје живот Земљи, јер је истовремено бог Сунца (сунчеве топлоте) и кише (дажд) који су најважнији услови за опстанак људи. Међутим он је и у вези са прецима као бог подземног света што је можда (код нас јужних Словена) његова најбитнија карактеристика. Судећи по томе, боговима не могу строго да се приписују соларни или хтонски принципи већ једно божанство може бити и соларно и хтонско. Сличан пример супротности постоји и код Хорса за кога се сматра да је бог излазећег Сунца (соларни принцип) али и бог Месеца (хтонски принцип).
   
   Један од најстаријих извора који спомиње Дајбога, а повезан је са нашим, јужнословенским, поднебљем је словенски превод Хронике Јована Малале из 1114. године. Преводилац (који је највероватније са подручја данашње Бугарске) је грчке богове који су владали Египтом, превео словенским именима како би појаснио текст и учинио га ближим читаоцима код којих је памћење на стара божанства још увек било свеже.
   „После Хефестове смрти, кога су звали и Сварог, Египћанима је владао његов син Сунце, кога зову и Дажбог (Дајбог)... А Сунце цар, Дажбогов (Дајбогов) син био је снажан мушкарац... није желео да не поштује закон свога оца Сварога... Како је за њега рекао песник Хомер... Дажбог (Дајбог) је оптужио Афродиту због браколомства с Арејом... После смрти Дажбога (Дајбога), Свароговог сина, Египћанима је владао Сосис“

    Дајбог се сматра родоначелником Срба али и свих Словена. Спев „Слово о полку Игорову“ јасно нам говори да су се Руси сматрали потомцима Дајбога (Дажбога):
''Тад за доба тог Ољега Злославића
сејала се и бујала кавга свуда,
гину благо Дажбогових потомака,
у бунама кнежевскима век се људски поскраћива''

   Дајбог је замишљан као старац, одевен у животињску кожу, са штапом у руци којим се помаже зато што је хром. Најчешће је у пратњи вука који је такође хром. Дајбог и вук су нераскидиво повезани, јер је вук један од Дајбогових облика. Вук је, такође, сматран претком свих Срба:

   „Нaмa je из стaрe књижeвнoсти сaчувaн jeдaн кaтaлoг нaрoдa, у кoмe je свaки нaрoд вeзaн зa пoнeку живoтињу, изjeднaчeн с њoм. Кaтaлoг, кojи je сaчувaн у вишe рукoписa. Jeдaн je oбjaвио и прeмa тoмe извeснo биo jaкo пoпулaрaн, имa извeстaн симвoличaн кaрaктeр, и у тoмe пoглeду биo би близaк срeдњoвeкoвнoм Физиoлoгу. У кaтaлoгу спoмeнути су и ближи и дaљи нaрoди. Ближим, пoзнaтиjим нaрoдимa увeк je трaжeн живoтињски eквивaлeнaт пo кaквoj унутрaшњoj вeзи. Зa Србинa сe нпр. кaжe дa je вук, и тo je сaсвим нa свoм мeсту утoликo штo je вук, кao штo сaм у jeднoм рaниjeм рaду пoкaзao, митски срoдник и прeдaк Србинoв, уoпштe митски прeдстaвник српскoг нaрoдa."
   В.Чајкановић

    Српска православна црква на Дајбогов дан обележава помен на српског краља Стевана Дечанског. Ако се држимо најсавршенијег календара на свету - Маланковићевог или „новојулијанског“, тај дан је 11. студена (новембра). У неким крајевима Србије на овај празник клао се црни петао на прагу куће. У кљун му се стављала длака од сваке домаће животиње, затим му се кљун везивао црвеним концем и после тога петла би обесили под стрехом. Овај празник познат је и као Мратин дан, а цео период око празника као „мратинци“ или Вучји дани. Етнолог Радомир Ракић доводи у везу Мрату са светим Мартином кога су прослављали рудари Саси живећи и радећи у Србији. Међу тим рударима било је вероватно и лужичких Срба који су се касније лако претопили у околно становништво и пренели назив свог празника који је очуван до данашњих дана. Битно је напоменути да св. Мартин нема никакве везе са вуковима. Претпоставке да је можда овај дан био посвећен персијском божанству светлости - Митри, исто нам не објашњавају народне обичаје. Јасно је да обичаји везани за овај празник немају никакве везе са хришћанством (поготово не са вуковима) већ им је порекло много старије.

    Веселин Чајкановић сматра да је Мратиндан повезан са претхришћанским врховним богом код Срба и сматра да је то био Дајбог.
  „Према Чајкановићу, врховни српски бог има хтонски карактер, а његов култ, мање или више, био је присутан у свим значајним обичајима. Првобитна хипостаза овог божанства имала је вучји облик са карактеристичном хромошћу која се задржала и након његове антропоморфазације“.
   Бојан Јовановић/Српска народна религија у светлости Чајкановићевих проучавања

   Дајбог јесте био моћан бог познат свим словенским народима, знамо да је по Несторовој Повести минулих лета његов кип био на брду изнад Кијева (уз Перуна, Мокош, Стрибога, Симаргла и Хорса) али је, ипак, тешко доказати да се радило о врховном божанству. Без обзира на то да ли је Дајбог био врховни бог Срба или није, држимо се Чајкановићевих истраживања и верујемо да је 11. студен некада слављен као Дајбогов дан.

    Примањем или наметањем нове вере - хришћанства народ се није олако одрекао старих богова. Атрибути наших богова делимично су пребачени на хришћанске свеце, па тако Свети Сава на неки начин замењује Дајбога, а од народа добија назив „заштитник вукова“ сачувавши бар на тај начин успомену на веру предака.    

Фото Саша Кригер Ристић

СВЕТКОВИНЕ ВУКОВА - ВУЧИЈИ ДАНИ

 5, 6, 7, 8, 9, 10. и 11. студеног/новембра

     

   Вучји дани, као и слични вишедневни празници посвећени животињама (мишевима, псима, медведима, змијама итд.) у вези су са култом предака. Вучји дани трају седам дана, завршавају се Дајбоговим даном који је уједно и растурњак. Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у вуковима) су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају. Према веровању, Дајбог окупља вукове, одређује где ће и колико оваца да поједу, обезбеђује им храну за зиму и после их распушта. За време Вучјих дана посебно се обраћала пажња на растурњак:

   „...посебно је празнован последњи дан, када се креће и последњи, или сакати, криви вук, који се и код Срба и Бугара назива кривељан. Он је најопаснији, и зато се тај последњи дан празника, под именом "растурњак", строго празнује. У митологији је познато како митски вук, који је уједно и шумски али и лунарни демон, будући да је сакат, представља Месец у опадању, чиме симболизује ранији, у основи хтонски митски основ...“
     Сретен Петровић/Српска митологија

     Један од разлога слављења Вучјих дана код нас је вероватно повезаност нашег народа са вуком као митским претком. О тој повезаности писао је Веселин Чајкановић:
    „Нaмa je из стaрe књижeвнoсти сaчувaн jeдaн кaтaлoг нaрoдa, у кoмe je свaки нaрoд вeзaн зa пoнeку живoтињу, изjeднaчeн с њoм. Кaтaлoг, кojи je сaчувaн у вишe рукoписa и прeмa тoмe извeснo биo jaкo пoпулaрaн, имa извeстaн симбoличaн кaрaктeр, и у тoмe пoглeду биo би близaк срeдњoвeкoвнoм Физиoлoгу. У кaтaлoгу спoмeнути су и ближи и дaљи нaрoди. Ближим, пoзнaтиjим нaрoдимa увeк je трaжeн живoтињски eквивaлeнaт пo кaквoj унутрaшњoj вeзи.
     Зa Србинa сe нпр. кaжe дa je вук, и тo je сaсвим нa свoм мeсту утoликo штo je вук, кao штo сaм у jeднoм рaниjeм рaду пoкaзao, митски срoдник и прeдaк Србинoв, уoпштe митски прeдстaвник српскoг нaрoдa.
     Дaљe, зa Aлaмaнинa сe кaжe дa je oрao, зa Гркa дa je лисицa, зa Бугaринa дa je бик, зa Сирjaнинa дa je рибa, зa Taтaринa дa je хрт (зaгaр) итд. Имaмo рaзлoгa дa мислимo дa и у oвим другим случajeвимa живoтињe нису узимaнe нaпaмeт.“

    За време Вучјих празника, због разних забрана, жене су посебно пазиле да не додирују вуну, а све из поштовања и страха према митском вуку. Народно веровање каже да се не сме ништа радити како вук не би улазио у торове стоке и давио овце. Вук је у нашој митологији табуисано демонско биће. О „демонској“ природи вука веома јасно говори и наше народно веровање да вука не треба спомињати, посебно за време вучјих празника, и свакако никада ноћу, а уколико се и помене, онда га обично називају следећим именима: непоменик, каменик, ала, дивјина. Култ вука је вероватно некада био свесловенски. У 15. веку код западних Словена могли су се наћи трагови поштовања вука. Познат је био обичај позивања вука на заједнички обед како би се на тај начин сачувале овце од вукова. Сличан обичај постоји и код нас када се вуку износи вечера на раскршће. На Косову се некада спремао посебан колач који би увече домаћин износио на кућна врата и нудио га вуку. У неком деловима Босне и данашње Хрватске постојао је обичај познат као „вучари“. У зимском периоду ловци носе по селу кожу вука напуњену сламом, иду од куће до куће певају песме о вуковима и траже дарове од укућана. Обичај највероватније води порекло из периода пре примања хришћанства, а касније је доста искварен и прилагођен новијим временима. Слично као на Косову и код западних Словена и овде се давала одређене „жртва“ вуку:

Подај вуку сланине, 

да не слази с планине. 

Подај вуку сочице, 

да не коље овчице. 

Подајте му које јајце,

да не коље јањце. 

Подај вуку варке, 

да не коље јарице. 

Подај вуку вунице, 

да не коље јунице. 

Домаћине, пладањ сира, 

домаћине, кварту пира. 

Кити, снашо, мрка вука, 

биће ћерка љепшег струка. 

Још нек снаша дарак меће, 

биће ћерка боље среће. 

Подај газда и новаца, 

биће већи број оваца. 

Подај вуку свега доста, 

да не коље око моста. 

Подајте му киту власа, 

да не коље ваши' паса.

    Вучји дани обележавали су се и у данашњој Македонији, а такође и код Бугара. Према бугарском етнологу Василеву, у Бугарској је било раширено веровање, да ако би мушкарац био сахрањен у одећи која је прављена у време Вучјих дана, он би се претворио у вукодлака.

 

ДАН БОГИЊЕ МОКОШ - Мокош јесења

Последњи петак у шумопаду/октобру

Последњи петак у октобру (шумопаду) је празник богиње Мокош или Мокош Јесења, ове 2013. године то је 25.10. У Несторовој хроници спомиње се кип богиње Мокош који је подигао кнез Владимир на брду изнад Кијева. Мокош је била једино женско божанство кијевског пантеона. Уз кип Мокоши на истом брду налазили су се кипови: Перуна, Хорза, Дажбога (Дајбога), Стрибога и Симаргла. Мокош је богиња плодности, заштитница жена и женских послова. Представљана је као висока жена, бујних груди и расплетене косе, док је негде представљана и као жена велике главе и дугих руку. Као и Жива, Мокош помаже породиљама, штити децу али и помаже женама да одрже добар брак. Предење је област која је нераскидиво везана за ову богињу. Многи обичаји везани су за Мокош као заштитницу преља. Жене су некад бацале кудељу у воду, називале су је "мокрица" и то је представљало жртву Мокоши. Верује се да је назив богиње изведен из речи „мокро“. Мокош се повезује и са земљом, поготово са мокром, влажном, земљом. Постоји и пролећни празник посвећен овој богињи и сматра се да је на тај дан лоше копати или убадати земљу оруђем или било каквим предметом, као и да је лоше чупати траву јер се веровало да се тако Мокоши чупа коса.
Богиња обилази куће и надгледа преље, добре и вредне награђује, док лење кажњава. Поштована је и код западнословенских племена, а судећи по сачуваним топонимима позната је и у нашим пределима. Код Словенаца постоји прича о чаробници Мокошки што је директно повезано са богињом Мокош и вероватно неком много старијом причом. Веровање у Мокош је било толико јако да се одржало доста дуго после примања хришћансва. Много векова после слома наше старе вере, забележено је да су хришћански свештеници питали девојке које исповедају да ли су се молиле Мокоши. Сматра се такође да Мокош има функцију сличну суђеницама (суђаје, рођенице, рожанице). Будући да је везана за вретено и преслицу, претпоставља се да се Мокошина делатност протеже и на неком вишем, космичком, плану као делатност богиње која одређује људску судбину и сече кратке или дуге нити човековог живота. Уз Сварога, Мокош је заслужна за стварање првих људи и на тај начин повезана је са „белом пчелом“ женским митским претком свих Словена. Осим пчеле, са богињом Мокош повезује се овца, а сматра се и да су липа, лан и конопља Мокошине биљке.

МИШЈИ ДАНИ – ШУМОПАДСКЕ/ОКТОБАРСКЕ ЗАДУШНИЦЕ

19, 20, 21, 22. и 23. шумопада/октобра

Осим у месецу сечку (фебруару) Мишје дане имамо и у шумопаду (октобру). Мишји дани су у вези са култом предака и посвећени су душама умрлих. Субота или „безимени дан“ је по правилу задушни дан и почетак овог обичаја који је трајао пет дана. Мишје дане најбоље је описао етнолог Веселин Чајкановић у књизи „О магији и религији“:

„...После оного што смо рекли о мишу као о сеновитој животињи јасно је да је празник мишева исто што и празник душа. О томе празнику у далекој прошлости чинио се култ мишевима у којима су инкарниране душе предака и покојника уопште, онако исто као што се у другим приликама приносила жртва душама предака које су замишљане у облику птица или у облику разних дивљих или питомих животиња...“ „...Мишји празник у српском паганизму трајао је, као што се види из хомољског обичаја, пет дана од којих је, као што се сме закључити из тетевенског обичаја, последњи дан био „растурњак“. Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају.

По мишљењу Веселина Чајкановића, митровданске и михољданске задушнице имају претхришћанско порекло: „...О тим задушницама православна црква не зна ништа - оне су, дакле, чисто народни празник.“ О „мишјем дану“ који се у бољевачком крају обележавао око Митровдана писао је у 19. веку Саватије М.Грбић: „Сутрадан по Митрову-дне празнује се Мишољ-дан или Мишији-дан. Овога дана не раде ништа од женских радова ни жене ни девојке. Овога дана неће жене за живу главу да претресају ни кућне ствари. Људи тога дана опет не смеју да дирају у кошеве и амбаре са житом. Све се то пази, да миши не би чинили штету.“

Некада се радило о једним задушницама које су подељене примањем хришћанства и везивањем за различите хришћанске празнике. Заједнички назив Мишољдан, остао је сачуван у данашњем Михољдану (Ми'ољдану). У источним и централним крајевима настањеним Србима већина се определила за митровданске задушнице док су у западним највише обележаване михољданске задушнице. Митровданске задушнице вероватно су старије због мноштва култних радњи, забрана и разних обичаја, док су михољданске сиромашније народним обичајима и данас једва познате. За крај шумопада (октобра) може се рећи да је најподеснији месец за приношење жртви мишевима јер се тада, због доласка хладнијих дана, склањају мишеви из поља у село. „...После свега овога јасно је да ми овде, у ствари, имамо једне задушнице, које су, према познатом правилу да се периодични обичаји из старе вере везују за какав одређен црквени празник, стављене у једном случају на Михољдан, у другом на Митровдан. Јесење задушнице су, било везане за септембарски Михољдан или за Митровдан, остатак из старе вере.“ В.Чајкановић, О магији и религији, стр.185 Мишје дане посебно су обележавале жене јер у том периоду нису радиле ништа од “женских послова“. Мушкарци нису дирали амбаре са житом да им мишеви не би појели дарове. Такође, ништа се не ради са вуном, а маказа за стрижење држе се затворене. Последњи петак у шумопаду (октобру) је Мокошин дан, субота пре Мокошиног дана је почетак Мишјих дана. Други Мишји дани тј. сечковске задушнице падају у прву суботу девет уторака после родноверног Божића - Сварожића. Бројне родноверне заједнице обележавају задушнице крајем месеца шумопада (октобра) али се датуми мало разликују.

Литература: Веселин Чајкановић, О магији и религији, Просвета 1985. Саватије М.Грбић, Српски народни обичаји из среза бољевачког

МИШЈИ ДАН, МИШОЉДАН, МИОЉДАН, ЗАДУШНИЦЕ

По старим веровањима Словена, али и осталих индоевропских народа, мишеви могу представљати душе предака. Код Словена, рецимо, Бадње вече је гозба у част душама покојника. Чеси за Бадње вече дају мишевима мрве са стола, такође, бацају мишевима грашак у четири угла собе, јер верују да им се у облику миша јавља неки предак. Познато је да се по старим веровањимау угловима соба радо задржавају душе предака. Слично веровање имамо и у Србији када домаћин за Бадње вече баца орахе у углове. Миш је повезан не само са душама предака/мртвих него и са душама живих, па и са душама разних демона. Тако код Словенских народа постоји веровање да душа може изаћи из тела једино кроз уста. Зато не треба заспати жедан јер душа може да изађе из тела и потражи воду. Једна прича каже да су шумом ишла три друга па су од дугог хода ожеднели. Двојица наставе да траже извор, а један остаде да одспава. Када су се вратили, из уста оног што је остао изађе један бели миш, па оде до извора да попије воду, а онда се врати кроз уста у тело. Ово веровање је вероватно постојало код свих словенских народа. Код нас вампир излази из гроба у облику миша, у миша се претвара и када га јуре и сваки пут када покушава да се извуче из неприлике. У нашем народу има један обичај када се дете загрцне нечим и хоће да се удави говоре му : миш, миш, миш! Тај узвик првобитно је био магичан и имао је за циљ да задржи душу да не изађе из тела.

Када прихватимо чињеницу да у мишу може да обитава човечија душа, лакше ћемо схватити неке народне обичаје и празнике, као што су: мишја субота, мишји дани, митровданске и михољданске задушнице. 

Веселин Чајкановић (1881-1946) наш уважени историчар религије сматрао је да су митровданске и михољданске задушнице биле некада један исти празник који се највеороватније славио у месецу студену (новембру). Такође, сматрао је да је реч о обичајима који немају много везе са хришћанством: „...о тим задушницама православна црква не зна ништа – оне су, дакле, чисто народни празник“.
Наш народ држао је или једне или друге задушнице никако не и једне и друге. Митровданске задушнице држане су у источним и централним деловима земље, поготово у Београду, док су михољданске највише држане у северним и западним деловима. Према правилу да се обичаји из старе вере везују за одређени хришћански празник, једни су везали старе задушнице за Михољдан (12.10.), а други за Митровдан (8.11.). Они који су обележавали митровданске задушнице дан после Митровдана називали су: Миштровдан, Мишољдан, Миољдан или једноставно Мишји дан. Сад видимо одакле је назив добио празник Михољдан или Ми'ољдан. Касније је повезан са архангелом Михајлом али стари обичаји нису потпуно заборављени. Као што су михољданске и митровданске задушнице биле један празник, тако су, највероватније, Мишји дани и задушнице били један исти празник. Ако би спојили све праве народне обичаје везане за Михољдан, Митровдан, задушнице и Мишје дане добили би један стари претхришћански празник.
Као што смо рекли, дан после Митровдана назива се у народу Мишји дан. Овај дан празнују посебно жене и девојке и на тај дан не раде ништа од „женских послова“, а мушкарци не дирају амбаре са житом да им мишеви не поједу дарове. Мишји празник у нашој старој вери трајао је пет дана, с' тим што је пети дан био „растурњак“ . Сваки вишедневни празник имао је свој растурњак јер душе су јеле и пиле претходних дана и дошло је време да се растурају. Мишја субота је прва субота иза девет уторака после Божића. На тај дан су пролећне задушнице и исто постоје забране радова које постоје и на Мишје дана и остале задушнице. Према томе, Мишја субота, Мишји дани, заједно са задушницама, претхришћански су празници, то су дани који се обележавају у част душа предака.

Опанци

Основна обућа већине становника у селима Србије до прве половине XX века били су опанци. Кожна, лака, плитка обућа, равног или олучастог облика састоји се од стопала, лица и опуте или каиша за везивање. Од основне форме, комада коже величине и облика стопала, који је у прошлости задовољавао елементарну човекову потребу за заштитом стопала, на простору Србије у вишевековном трајању развило се неколико врста опанака.

У зависносги од употребљене врсте коже и начина израде, израђивани су и ношени: пресни опанци од неуштављене коже израђивани у кућној радиности; црвени опанци или црвењаши од полуштављене коже, рађени мануфактурно и ђоновски (грађени опанци) и опанци капичари од уштављене коже израђивани у опанчарским и обућарским радионицама широм Србије.

Пресни опанци су прављени од непрерађене, само усољене и на сунцу осушене говеђе, свињске, козје или бивоље коже. Кројени су према облику и величини стопала, а опутом провученом кроз отворе или омчице дуж ивице формиран им је облик и причвршћивани су за ногу. На простору Србије, има две врсте опанака: прешњаци и врнчани. За разлику од прешњака, чије је лице веома плитко и често само делимично покрива горњи део стопала, врнчани опанци имају лице од врнчаница - опуте, које је могло да буде, плиће или дубље, украшено или без украса.



Пресне опанке претежно је носило сточарско становништво у планинским пределима динарске и централнобалканске зоне.

Ова врста опанака потиче из најранијег периода људске цивилизације и трајањем у континуитету, кроз средњи и нови век ношена је од крајњег севера (Естонија ) до крајњег југа (Грчка ) Европског континента. На Балкану је ова најједноставнија обућа, израђивана, и ношена као радна обућа све до прве половине XX века.

Народни називи за опанке од непрерађене коже су: пријесни, пресни, прешњаци, сировари, шиваћи или кртице.

Црвењаши су добили назив по боји полуштављене говеђе коже од које су прављени. Изгледом су били слични врнчаним опанцима, мада јачи и бољи. Почели су да се израђују у Ужицу средином XIX века. Ужице је постало центар из кога се њихова израда раширила и у друге крајеве Србије.



Опанци капичари се састоје од ђона, лица, дела за петом и каиша за везивање. Лице од једног комада коже као капак покрива горњи део стопала па су према томе опанци добили име. Највише су израђивани и ношени у панонским равничарским пределима, граничним посавским и подунавским областима. Називани су још и банатски, пречански, швапски, лубаши и заклопљени опапци. Били су саставни део новије ношње панонског типа, а сматрамо их елементом европске културе у култури одевања Панонских Срба.



Ђонаши или грађени опанци су прављени од уштављене говеђе коже. Састоје се од ђона, лица, врха и каиша за причвршћивање. Лице је исплетено од танко исечених трака мекше коже (премет и преплет). Од њиховог односа зависило је да ли ће опанак бити прост, полупокривен или покривен. На простом опанаку преплет је био урађен средином и дуж ивица, а на покривеном, целом ширином. Највише су ношени прости опанци.

Врх је најизразитији и најпрепознатљивији део грађеног опанка. Настао од набора при обликовању ђона, постао је његов главни украс. Према облику, величини и начину на који је савијен врх опанка, разликују се типови опанака. Правило је да је на женским опанцима мањи или да га нема, као на опанцима у источној Србији.



Бројни локални називи за грађене опанке сведоче о њиховој општој прихваћености код српског становништва. Опанци најчешће носе име краја у коме су израђени или пак име означава неку њихову особину. У Србији су ношени шабачки, ваљевски, ужички, шумадијски, космајски, качерски, колубарски и моравски опанци али и носке, мрки, килаши, шиљкани, кукичари.

Грађене опанке у Србији занатлије израђују од друге половине XIX века. Првобитно су били обућа за свечане прилике. Касније, уступајући место савременој фабричкој обући, постали су углавном радна обућа.

У западној Србији више су израђивани и ношени грађени опанци, а у источној пресни.

Вера Шарац-Момчиловић Преузето са Свевлада:
http://www.svevlad.org.rs/narodni_zivot_files/opanci.html