"ВЕСНИН ДАН"
Скуп Старославаца, Београд, Кошутњак, 21. дерикожа (март) 7523. (2015.)
Аутор фотографија Борис Мирков
понедељак, 23. март 2015.
понедељак, 9. март 2015.
„ПОД КАПОМ НЕБЕСКОМ“
„У мог брата сура капа,
напулана, навезена,
нит се знаде пулам броја,
нит се знаде капи кроја“
(небо и звезде)
- народна пословица -
Капа означава главу, казује друштвени положај особе. Она је „старија“ од главе. Капа у облику круне чини краља краљем. Различите капе носе генерал и обичан војник. Капа је симбол главе, „капа носи главу“ каже наш народ. Капа је обавештење о друштвеном идентитету онога који је носи. Капа може бити и магична, моћ се губи губитком капе. Капа, као амајлија, брани од урока.
Словенска божанства, на великом броју сачуваних представа, носе капе. Словенска светилишта, места где су наши преци славили богове, називала су се „капишта“. Верује се да су и старословенски свештеници - жреци такође су носили капе. Један жрец имао је капу на глави, јер капу има и његов бог. Према историјским изворима, жрец је код словенских племена из данашње Бугарске имао посебан назив - колобар (множ. колобри). Назив је забележен неколико пута, у различитим документима, са личним именом жреца. Такође је забележено да су носили специфичне капе које су називане „колубарке“. Бугари су их сматрали „звездобројачима“ и „чуварима космичког поретка“.
Примањем хришћанства, уместо бога са капом добијамо „ђавола“ са капом. У складу са новим црквеним правилима промењена је и већина народних веровања:
ђаво носи капу у којој се налази његова моћ; ко се домогне капе „демона“ тај ће од њега добити новца колико пожели само да му је врати; црвена капа је атрибут „демона“ рудника; итд.
Нека од старих сећања на богове са капама ипак су сачувана. Једна здравица каже:
„Бог, који дели добра дела: неком шаком, а неком капом, а теби шаком, капом, врећом и срећом!“
Задржало се и веровање да „највише божанство у загробном свету има на глави капу, док су друга божанства гологлава“.
Капа је карактеристичан атрибут света мртвих. Раније, када у Србији умре мушкарац, обавезно је био сахрањен са капом. Срби граничари су обавезно стављали мртвацу црвену капу на главу, а Левчани црвени фес. У Срему мртвац се сахрањивао с капом на глави, да у загробном свету не би био гологлав. По веровању, ко стави мртвачку капу на главу, не може је скинути. Чим самртник издахне, мушкарци поскидају капе и иду гологлави до његове сахране. У Србији се носила изврнута капа као знак жалости. Касније се као знак жалости опшивала црна трака око капе.
Код Срба капа је дуго имала велики значај. Кум, приликом обреда стрижбе, одсеца детету прамен косе (што је жртва божанству дела тела), и дарује му капу. Тиме је дете примљено у заједницу и препоручено божјем старању. У народном заклињању капа је имала нарочиту улогу. Марко Краљевић се клео:
„Скинух капу, метнух на кољено, па се кунем капи на кољену..."
У неким приликама капа замењује човека. Болесникова капа слала се црногорском владици, да над њом чита молитву за оздрављење болесника. Тамо људи пију здравице за здравље капа (глава) „црковнијех". Замену главе капом потврђује и народно казивање: „Ко греје капу на огњу, заболеће га глава". У динарским крајевима, када млада први пут уђе у младожењину кућу, подметне јој се да седне на капе мушке деце, да би рађала мушку децу.
Капа је у једном друштву прецизно дефинисана, материјалом од кога је начињена, обликом и начином израде. Зато у народу каже: „не може свака капа на свачију главу“ или . До скора се, у Србији, према облику капе, могло да знати ко је из Шумадије, ко је из Лике, ко је Црногорац, ко је из јужне Србије.
За Србе је и данас капа истовремено симбол неба, јер је свет све оно шта се налази „под капом небеском“.
Литература:
Бајић, А. Календар предака. Београд: Пешић и синови, 2011.
Кулишић, Ш. Пантелић, Н. Петровић, П.Ж. Српски митолошки речник. Београд: Нолит, 1970.
Раденковић, С. Толстој, С.М. Словенска митологија - енциклопедијски речник. Београд: Zepter world book, 2001.
недеља, 1. март 2015.
ПРВО РОДНОВЕРНО ВЕНЧАЊЕ У СРБИЈИ
"...Да наc буде више
од капи кише
зрна пшенице
коледарских варница
и жирева храстових..."
Слава! Слава! Слава!
Упознајте Старославце - удружење родноверних Србије - видео.
https://www.youtube.com/watch?v=tRKg0EdIm2o
https://www.youtube.com/watch?v=tRKg0EdIm2o
четвртак, 19. фебруар 2015.
МАПА ЈУЖНОСЛОВЕНСКИХ ТОПОНИМА КОЈИ САДРЖЕ ИМЕНА СЛОВЕНСКИХ БОГОВА
Тачне локације топонима обележене су жуто-црним коловратима.
1. Перуњи врх, Корушка, Словенија
2. Велесово, село код Крања, Словенија
3. Триглав, планински врх, Словенија
4. Макоше, место у области Рибница, Словенија
5. Перунчевац, брдо у општини Грачишће, Истра, Хрватска
6. Перун, брдо на Учкој код Ријеке, Хрватска
7. Велес, полуоство јужно од Ријеке, Хрватска
8. Вид, село близу Блатног језера, Мађарска
9. Хрсово, место у близини Бјеловара, Хрватска
10. Велешевец, село између Загреба и Сиска, Хрватској
11. Видово, село код Дрвара, Босна и Херцеговина
12. Троглав, врх код Ливна, Босна и Херцеговина
13. Перун, брдо код места Подстрана, Сплит, Хрватска
14. Видова гора, острво Брач, Хрватска
15. Вид, село код Метковића, Хрватска
16. Хрсовац, извор код Мостара, Босна и Херцеговина
17. Мокошица, насеље код Дубровника, Хрватска
18. Макоше, место код Дубровника, Хрватска
19. Перун, планина код Вареша, Босна и Херцеговина
20. Видово, брдо код Тузле, Босна и Херцеговина
21. Видово, брдо у близини Сарајева, Босна и Херцеговина
22. Ладин врх, код Пљеваља, Црна Гора
23. Велестово, насеље у општини Цетиње, Црна Гора
24. Велесница, село код Кладова, Србија
25. Велес, село код Гуче, Србија
26. Троглав, планина код Богутовца, Србија
27. Видово брдо, код Новог Пазара, Србија
28. Видово брдо, у близини Звечана, Србија
29. Перуника, село код Куршумлије, Србија
30. Велес, планински врх, околина Скадра, Албанија
31. Велес, планина, Албанија
32. Велешта, село код Струге, Македонија
33. Велестово, место код Охрида, Македонија
34. Марена, село код Кавадарца, Македонија
35. Велес, град, Македонија
36. Моране, село код Скопља, Македонија
37. Перунска планина, округ Кратово, Македонија
38. Велестино, место код Волоса, Грчка
39. Волос, град, Грчка
40. Хрсово, село, Егејска Македонија, Грчка
41. Хрсово, село, Бугарска
42. Перуника, село, Бугарска
43. Велести, село код Краиова, Румунија
Велес
Велес је бог мудрости, магије, поезије, заштитник је стоке и божанство сточара, бог је обиља - стада и усева, а такође је владар подземног света. Велес је један од најпоштованијих богова словенског пантеона. На нашем поднебљу највише топонима је у вези са Велесом, па се претпоставља да је био поштован код племена која су се претежно бавила сточарством.
Велесових топонима има 14 и обележени су бројевима:
2, 7, 10, 23, 24, 25, 30, 31, 32, 33, 35, 38, 39 и 43.
Велесових топонима има 14 и обележени су бројевима:
2, 7, 10, 23, 24, 25, 30, 31, 32, 33, 35, 38, 39 и 43.
Перун
Перун је свесловенски бог - громовник. Заштитник је и предводник ратника, храбрима доноси победе. Бог је и мањих ратничких дружина, помаже у пљачкашким походима против непријатеља и омогућава богат плен. Перун је бог који дели правду, кажњава кривоклетнике и неправедне, а поштене награђује. Врховно је божанство у већем делу словенског света. Перунових топонима има 8 и обележени су бројевима:
1, 5, 6, 13, 19, 29, 37 и 42.
1, 5, 6, 13, 19, 29, 37 и 42.
Световид
Световид је један од врховних богова словенског пантеона. Световид је ратничко божанство, то је бог који нам помаже и код прорицања, он све види и све зна, посматра цео свет, па и оно шта је било и шта ће бити. Световид је повезан и са усевима, поготово са сетвом и жетвом. На нашим просторима познат је као Вид. Световидових топонима има 8 и обележени су бројевима:
8, 11, 14, 15, 20, 21, 27 и 28.
8, 11, 14, 15, 20, 21, 27 и 28.
Хорс
Хорс је старо словенско божанство чије трагове налазимо највише код источнословенских народа. Хорса су највише поштовала племена Анта, па је тим јасније зашто има топонима код Срба и Хрвата, који су делом потомци древних Анта. Хорс је бог сунца (поготово јутарњег) али и божанског огња чију манифестацију видимо кроз светлост сунца, месеца и ватре. Хорсових топонима има 4 и обележени су бројевима:
9, 16, 40 и 41.
9, 16, 40 и 41.
Мокош
Мокош је богиња плодности, заштитница жена и женских послова. Мокош помаже породиљама, штити децу али и помаже женама да одрже добар брак. Сматра се такође да Мокош има функцију сличну суђајама. Будући да је везана за вретено и преслицу, претпоставља се да се Мокошина делатност протеже и на неком вишем, космичком, плану као делатност богиње која одређује људску судбину и сече кратке или дуге нити човековог живота. Мокошиних топонима има 3 и обележени су бројевима:
4, 17 и 18.
4, 17 и 18.
Триглав
Триглав је врховно божанство Балтичких Словена али његове трагове можемо наћи и код свих осталих словенских група. Триглав је бог који влада небеским, земаљским и подземним светом. Триглав управља прошлим, садашњим и будућим временом као и рађањем, живљењем и умирањем. Триглав помаже код прорицања, али је и ратничко божанство јер његова пророчанства одређују да ли ће се кренути у ратничке походе. Триглавових топонима има 3 и обележени су бројевима:
3, 12, и 26.
3, 12, и 26.
Морана
Морана је словенска богиња смрти, богиња зиме, богиња која доноси болест и глад. Позната је на целом словенском поднебљу. Не може се рећи да је Морана потпуно негативно божанство. Ниједан „пагански“ систем заправо нема божанство са таквим одликама будући да је нереална подела на савршено добро и потпуно зло дошла тек са хришћанством. У појави Моране једноставнио видимо како су наши преци поштовали и оно што им није доносило добро већ их је плашило и ужасавало. Мораниних топонима има 2 и обележени су бројевима:
34 и 36.
34 и 36.
Лада
Лада је словенска богиња брака, љубави, лепоте, радости, спокојства и сваког благостања. Обреди који су вршени у част Ладе најчешће су повезани са склапањем бракова, односно, бирањем супружника као и са гатањима о удаји. Има ове богиње повезано је са старословенском речју „ладитсја“ која означава договарање или мирење. Ладиних топонима има 1 и обележен је бројем:
22.
22.
Литература:
Бајић, А. Календар предака. Београд: Пешић и синови, 2011.
Виншћак, Т. „Сакрална интерпетација крајобраза“ http://www.zarez.hr/clan…/sakralna-interpretacija-krajobraza (17.2.2015.)
Географски атлас. Београд: Издавачка установа завод за картографију: ГЕОКАРТА, 1992.
Гугл мапе, https://www.google.rs/maps/ (17.2.2015.)
Јанковић, М. Буквар словенске духовности. Београд: Супер принт, 2000.
Кулишић, Ш. Пантелић, Н. Петровић, П.Ж. Српски митолошки речник. Београд: Нолит, 1970.
Ловмјањски, Х. Религија Словена. Београд: Словограф, 1996.
„Мапе несловенских држава са словенским топонимима“
http://www.svevlad.org.rs/neslovenske_zemlje.html (17.2.2015.)
http://www.svevlad.org.rs/neslovenske_zemlje.html (17.2.2015.)
Петровић, С. Српска митологија - Митолошке мапе. Ниш: Просвета, 1997.
Петровић, С. „Топоними везани за словенску древну митологију“ http://www.svevlad.org.rs/toponimi_files/toponim.html (17.2.2015.)
Раденковић, С. Толстој, С.М. Словенска митологија - енциклопедијски речник. Београд: Zepter world book, 2001.
„Сакрална интерпетација крајобраза“ https://www.youtube.com/watch?v=lCt2e9H2_Ig (17.2.2015.)
Седов, В.В. Словени у раном средњем веку. Нови Сад: Академска књига, 2013.
Тројановић, С. Главни српски жртвени обичаји. 1869.
недеља, 20. јул 2014.
ПЕРУН - БОГ ГРОМОВНИК
20. жетвара/јула
Перун је један од најмоћнијих словенских богова. Општесловенски култ Перуна своди се на култ бога громовника. Према старим летописима Перун је ратничко божанство, предводник ратника, а његово оружје може бити: громовито камење, секира или лук и стрела. У нашој народној традицији остало је сећање на моћне амајлије познате као Перунове стрелице или стрелице грома - скамењену земљу која настаје ударом муње у одређену врсту тла. Перун је бог који дели правду, кажњава кривоклетнике и у њега се куну Словени при склапању уговора. Један од уговора где се Перун спомиње као највише божанство је онај између кнеза Свјатислава и Грка склопљен 971. године:
„Ако не очувамо и не испоштујемо оно шта смо горе изјавили, нека смо проклети од богова у које верујемо, од Перуна и Велеса, бога стада.“
Перун је главно божанство кијевског пантеона. На брду изнад Кијева, кнез Владимир подиже кип Перуну поред кипова Хорзу, Дажбогу, Симаргли, Стрибогу и Мокоши. Перунов кип био је од дрвета док му је глава била од сребра, а брада од злата. У индоевропској традицији, громовникова брада имала je посебно митолошко значење, што се код нас одразило на разне обичаје везане за заштитну улогу „божје браде“ тј. првог или последњег откоса жита.
Име Перун настало је од суфикса „-ун“ што означава вршиоца неке радње и корена „пер“ што на старословенском значи ударити, разбити. Дакле, име Перун указује на ударача, разбијача, громовника, а такође на бога уништетеља и разоритеља који кажњава непријатеље Словена али и оне лоше међу самим Словенима поготово кривоклетнике и непоштене људе. Међутим, Перун нам не доноси само непогоду. Доноси нам и лепо време тј. кишу у летњем, сушном, периоду. За време суше посредници између људи и Перуна биле су додоле. Верује се да је некадашњи назив додола био прпоруше или пеперуде који је опет везан за неки још старији назив изведен од Перуновог имена. Додоле се ките гранчицама, лишћем и цвећем, певају и поливају се водом дозивајаћу Перуна и тражећи му да пошаље кишу. Има много сачуваних додолских песама, једну од њих, у којој се спомиње Перун, записао је Милош Милојевић у 19. веку:
По завршетку обреда, гране, венчиће и букетиће бацају у реку; и сами учесници се купају, пре него што обуку свакидашњу одећу. Бацање венчића у воду, као и само купање у реци представља одређену жртву богу. У вези са тим, постоји и веровање да ако се неко лети током суше удави у реци или језеру падаће јака киша са градом. Занимљиво је и веровање да ће киша почети да пада ако људи ухвате попа, и то на силу, заљуљају га на рукама и убаце обученог у реку.
У словенској народној традицији име бога громовника остало је повезано са Перуном. На белоруском гром је „пярун“, на пољском „piorun“, код Чеха “perun”, Словаци кажу “perunova strela“...
Сачувани су и многи топоними. На простору бивше Југославије имамо у Истри брда Перун и Перунковац, Перун је планински врх у између Сутјеске и Вареша, у крагујевачком округу постојало је село Перуновац, у Топлици, близу Куршумлије постојало је село Перуника, село близу Котора звало се Перуница, врело испод планине Озрен зове се Перун итд.
Код Срба је у 19. веку и раније име Перун било вема често. О томе сведочи, 1896. године, наш етнолог и антрополог Сима Тројановић:
„...Али у Срба и сад још надевају деци име Перун, особито у масуричком срезу. Женско име Перуника још је чешће у целом српству, а у крушевачком округу опет Перунка.“
Такође, позната су нам и презимена
Перуновић и Перуничић.
Сима Тројановић даље пише:
„У Шопском Рудару, кази кратовској, по рецитовању војводе Довезенског, у његовој су младости певала деца ову старинску
песмицу, којој се помиње планина Перунска:
Перунов дан је четвртак. Код балтичких и полапских Словена четвртак се звао „перендан“. Исти дан је познат и код многих других народа као дан бога громовника. У народу се верује да је на Перунов дан (20. жетвар) добро заклати старог петла. Ако петао остане у животу, домаћин неће, јер народ верује да петао тога дана говори: „ја остадох у животу - домаћин неће“. Петао је у словенској вери и многим другим претхришћанским верама повезиван са соларним божанствима, поготово са громовницима. Исто тако, верује се да ако на Перундан грми ораси и лешници неће добро родити или ће плод бити шупаљ и црвљив.
Перунова биљка је перуника (позната и као богиша), а дрво храст. И храст је познат као дрво богова громовника. Стабло храста је веома разгранато и моћно, са дубоким са јаким и разгранатим коренским системом - храст је био и остао синоним за отпорност и чврстоћу. У Перуновим светилиштима непрестано су гореле храстове ватре које ни по цену живота нису смеле бити угашене. Храст је сачувао битну улогу у животу Словена, поготово Срба. Некада су се у недостатку или у случају рушења светилишта Словени обраћали Перуну и другим боговима испод храста у храстовим луговима. Код Срба тај обичај се очувао дуго и све битније одлуке доношене су испод храста (дрво „запис“). Један од назива храста је и грм (Quercius rubur, храст лужњак или дуб), а назив је добио од речи „грмети“ јер Перун најчешће муњама погађа баш храст. Ватре добијене од храста запаљеног муњом биле су посебне и сматране су светима.
Доласком хришћанства, функције бога Перуна делимично преузима свети Илија али разна веровања, народни обичаји и сам назив божанства нису заборављени до данашњих дана.
20.7. Перунов дан славе родноверне заједнице:
„Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Велесов круг“, „Союз славянских общин славянской родной веры“,„Родовое огнище родной православной веры“, „Perunova Svetinja“, "Staroverci" и др.
 |
| Perun by Righon |
Перун је један од најмоћнијих словенских богова. Општесловенски култ Перуна своди се на култ бога громовника. Према старим летописима Перун је ратничко божанство, предводник ратника, а његово оружје може бити: громовито камење, секира или лук и стрела. У нашој народној традицији остало је сећање на моћне амајлије познате као Перунове стрелице или стрелице грома - скамењену земљу која настаје ударом муње у одређену врсту тла. Перун је бог који дели правду, кажњава кривоклетнике и у њега се куну Словени при склапању уговора. Један од уговора где се Перун спомиње као највише божанство је онај између кнеза Свјатислава и Грка склопљен 971. године:
„Ако не очувамо и не испоштујемо оно шта смо горе изјавили, нека смо проклети од богова у које верујемо, од Перуна и Велеса, бога стада.“
Перун је главно божанство кијевског пантеона. На брду изнад Кијева, кнез Владимир подиже кип Перуну поред кипова Хорзу, Дажбогу, Симаргли, Стрибогу и Мокоши. Перунов кип био је од дрвета док му је глава била од сребра, а брада од злата. У индоевропској традицији, громовникова брада имала je посебно митолошко значење, што се код нас одразило на разне обичаје везане за заштитну улогу „божје браде“ тј. првог или последњег откоса жита.
Име Перун настало је од суфикса „-ун“ што означава вршиоца неке радње и корена „пер“ што на старословенском значи ударити, разбити. Дакле, име Перун указује на ударача, разбијача, громовника, а такође на бога уништетеља и разоритеља који кажњава непријатеље Словена али и оне лоше међу самим Словенима поготово кривоклетнике и непоштене људе. Међутим, Перун нам не доноси само непогоду. Доноси нам и лепо време тј. кишу у летњем, сушном, периоду. За време суше посредници између људи и Перуна биле су додоле. Верује се да је некадашњи назив додола био прпоруше или пеперуде који је опет везан за неки још старији назив изведен од Перуновог имена. Додоле се ките гранчицама, лишћем и цвећем, певају и поливају се водом дозивајаћу Перуна и тражећи му да пошаље кишу. Има много сачуваних додолских песама, једну од њих, у којој се спомиње Перун, записао је Милош Милојевић у 19. веку:
Наша дажда облачи се
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Своје руво оставља вам
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Перун сушу да остави.
Вај дажду вај
Вај Перуне вај!
Да остави преко мора
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај.
Росну дажду да нам пошље,
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Да ороси наша поља.
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Да ороси да натопи.
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
По завршетку обреда, гране, венчиће и букетиће бацају у реку; и сами учесници се купају, пре него што обуку свакидашњу одећу. Бацање венчића у воду, као и само купање у реци представља одређену жртву богу. У вези са тим, постоји и веровање да ако се неко лети током суше удави у реци или језеру падаће јака киша са градом. Занимљиво је и веровање да ће киша почети да пада ако људи ухвате попа, и то на силу, заљуљају га на рукама и убаце обученог у реку.
У словенској народној традицији име бога громовника остало је повезано са Перуном. На белоруском гром је „пярун“, на пољском „piorun“, код Чеха “perun”, Словаци кажу “perunova strela“...
Сачувани су и многи топоними. На простору бивше Југославије имамо у Истри брда Перун и Перунковац, Перун је планински врх у између Сутјеске и Вареша, у крагујевачком округу постојало је село Перуновац, у Топлици, близу Куршумлије постојало је село Перуника, село близу Котора звало се Перуница, врело испод планине Озрен зове се Перун итд.
Код Срба је у 19. веку и раније име Перун било вема често. О томе сведочи, 1896. године, наш етнолог и антрополог Сима Тројановић:
„...Али у Срба и сад још надевају деци име Перун, особито у масуричком срезу. Женско име Перуника још је чешће у целом српству, а у крушевачком округу опет Перунка.“
Такође, позната су нам и презимена
Перуновић и Перуничић.
Сима Тројановић даље пише:
„У Шопском Рудару, кази кратовској, по рецитовању војводе Довезенског, у његовој су младости певала деца ову старинску
песмицу, којој се помиње планина Перунска:
Дивун - Дивуне!
Јаши коња Пауне!
Дек ће се денемо?
Под Букове планине,
сам бог седеше,
Самовила пишеше,
орлово крило,
пауново перо,
на планини Перунској...“
Перунова биљка је перуника (позната и као богиша), а дрво храст. И храст је познат као дрво богова громовника. Стабло храста је веома разгранато и моћно, са дубоким са јаким и разгранатим коренским системом - храст је био и остао синоним за отпорност и чврстоћу. У Перуновим светилиштима непрестано су гореле храстове ватре које ни по цену живота нису смеле бити угашене. Храст је сачувао битну улогу у животу Словена, поготово Срба. Некада су се у недостатку или у случају рушења светилишта Словени обраћали Перуну и другим боговима испод храста у храстовим луговима. Код Срба тај обичај се очувао дуго и све битније одлуке доношене су испод храста (дрво „запис“). Један од назива храста је и грм (Quercius rubur, храст лужњак или дуб), а назив је добио од речи „грмети“ јер Перун најчешће муњама погађа баш храст. Ватре добијене од храста запаљеног муњом биле су посебне и сматране су светима.
Доласком хришћанства, функције бога Перуна делимично преузима свети Илија али разна веровања, народни обичаји и сам назив божанства нису заборављени до данашњих дана.
20.7. Перунов дан славе родноверне заједнице:
„Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Велесов круг“, „Союз славянских общин славянской родной веры“,„Родовое огнище родной православной веры“, „Perunova Svetinja“, "Staroverci" и др.
субота, 21. јун 2014.
КУПАЛО - ЛЕТЊА ДУГОВНЕВНИЦА
21. трешњара/јуна
Купало је један од четири најбитнија словенска празника у току године. Ове године празник је 21. трешњара (јуна). Слави се увек више дана. Maлo je oстaлo сaчувaних пoдaтaкa o Купaлу, зaпaмћeнo је дa сe вeoмa вaжaн прaзник слaвиo у врeмe лeтњe дугoднeвницe. Кaсниje, у периоду разних црквених забрана, кaдa je Купaлo зaмeњeн свeтим Joвaнoм (Ивaњдaн) и дaтум празновања пoмeрeн нeкoликo дaнa касније, сaм прaзник дoстa губи нa вaжнoсти. Oсим ритуaлнoг купaњa, нa Купaлов дан пaљeнe су и свeтe вaтрe на врховима брда кoje су стaри Слoвeни ритуaлнo прeскaкaли рaди прoчишћeњa. Осим прескакања ватре људи су газили по врућем пепелу „да ноге не боле“. Taкoђe, игрajу сe и кoлa oкo вaтрe, a чoбaни пaлe „лилe“ oд коре брезе или дивље трешње, зaтим oбилaзe тoрoвe дa би oтeрaли злe силe, пa сe пeњу нa брдa и нaстaвљajу дa игрajу рaзнe обредне игрe oкo вaтрe дo дубoкo у нoћ. Купало је најважнији празник посвећен Сунцу у ово доба године. Тог дана плету се венци кружног облика са приказаним зрацима од гранчица који симболишу Сунце. Венци се плету од ивањског цвећа (лат. Galum verum) које је жуте боје као и Сунце. Постоји леп словенски обичај када девојке пуштају низ воду венчиће и замишљају жеље, углавном везане за удају. По народном веровању, Сунце на овај дан три пута заигра на небу.
Битна је и ноћ пре дугодневнице (Купала) када су паљене ватре на раскрсницама, око кућа или на врховима брда. У Попову, у Херцеговини, уочи празника палиле су се смрекове гранчице и слама по брдима, па су уз песму и врисак прескакане ватре. У шумадијском пределу Гружи девојке су одлазиле ноћу уочи празника на врхове брда, ложиле живу ватру с венцима од „ивањског биља“ на главама, играле у колу око ватре уз обредну песму: „Ој, у гори огањ гори, око огња коло игра," итд. Ватре су палиле кресањем огњила о кремен па је од тога и настао назив празника „Кресник“ који је доста уобичајен у јужнословенским крајевима. Девојке су пазиле на повијање пламена и дима са огња и по њему гатале о суши и киши. После појаве сунца, девојке су се разилазиле и свака је носила по угарак, којим су кадиле кућне просторије против болести.
Различита су веровања о настанку назива овог празника. Постоје мишљења да су Купало и Коледо словенска божанства - два брата. Купало и Коледо деле годину на два једнака дела. На летњу дугодневницу Купало умире, а сутрадан се рађа Коледо. Коледо умире на дан зимске краткодневнице да би се сутрадан поново родио Купало и наставио окретање сунчевог годишњег кола. Смена владавине ова два бога траје вечно. Успомену на Купала имамо у неким ивањданским обичајима, док је сећање на Коледово рођење делимично остало у петровданским народним обичајима. У народној песми из 19. века, Купало (Иван) даје цвеће Коледу (Петру) да га овај сачува до Купаловог новог рођења, односно до Божића. Цвеће симболично представља Сунце о којем ће се Коледо старати до своје смрти:
Ову песму као и компликован однос Купало-Коледо-Божић (Сварожић) покушао је да објасни др Сретен Петровић:
„Колед и Купало се, у овом контексту, заједно са Божићем посматрају као три структурно иста елемента, три годишња лика,генетско-развојне трансформације самога Сварога, док се остали богови (...) фиксирају за одређене месеце у години, над којим, годишњим добима, имају суверену власт. Но не и надгодишњом "целином".
Сретен Петровић/Српска митологија
Ако погледамо Велесову књигу (чија аутентичност није доказана), налазимо краћи текст о богу Купалу:
„И Купало нам поручује да морамо бити војска чистих тела и душа. И тако полазимо стопама његовим који је заштитиник наш у праведној борби“.
Највише записа и обичаја о Купалу има код Источних Словена. У хроници руског кнеза Владимира, насталој око средине 17. века,пише:
„Пето божанство било је Купало, кога су (Руси) имали за бога летине, приносили му жртве у почетку жетве."
Тако се и данас ради у Русији уочи Ивањдана. Увече се скупе младићи и девојке, праве венце од разног цвећа, стављају их на главе или опасују око појаса, затим запале ватру, певају спомињући Купала. Купалом се назива и девојка коју изберу међу собом, завежу јој очи, па она дели свеже или увенуле венце девојкама што играју око ње.
У Србији се раније готово обавезно купало на Ивањдан у рекама, да би се опрале болести и свако зло те их река однела, у њу су се бацали ивањско биље и венци. Ивањска (купалска) вода има магијску снагу телесног освежавања и лечења, па се зато на Ивањдан купају људи и животиње.
Словенски систем духовних вредности не може бити у потпуности схваћен ако се у обзир не узме значај који су Словени приписивали духовном и телесном прочишћењу. Зато Купала можемо, пре свега, сматрати симболом словенске тежње, не само ка телесној, него и ка духовној и моралној чистоти.
https://www.facebook.com/media/set/?set=a.801608263196291.1073741858.226486260708497&type=3
 |
| Ершов Олег Александрович - Иван Купала |
Битна је и ноћ пре дугодневнице (Купала) када су паљене ватре на раскрсницама, око кућа или на врховима брда. У Попову, у Херцеговини, уочи празника палиле су се смрекове гранчице и слама по брдима, па су уз песму и врисак прескакане ватре. У шумадијском пределу Гружи девојке су одлазиле ноћу уочи празника на врхове брда, ложиле живу ватру с венцима од „ивањског биља“ на главама, играле у колу око ватре уз обредну песму: „Ој, у гори огањ гори, око огња коло игра," итд. Ватре су палиле кресањем огњила о кремен па је од тога и настао назив празника „Кресник“ који је доста уобичајен у јужнословенским крајевима. Девојке су пазиле на повијање пламена и дима са огња и по њему гатале о суши и киши. После појаве сунца, девојке су се разилазиле и свака је носила по угарак, којим су кадиле кућне просторије против болести.
Различита су веровања о настанку назива овог празника. Постоје мишљења да су Купало и Коледо словенска божанства - два брата. Купало и Коледо деле годину на два једнака дела. На летњу дугодневницу Купало умире, а сутрадан се рађа Коледо. Коледо умире на дан зимске краткодневнице да би се сутрадан поново родио Купало и наставио окретање сунчевог годишњег кола. Смена владавине ова два бога траје вечно. Успомену на Купала имамо у неким ивањданским обичајима, док је сећање на Коледово рођење делимично остало у петровданским народним обичајима. У народној песми из 19. века, Купало (Иван) даје цвеће Коледу (Петру) да га овај сачува до Купаловог новог рођења, односно до Божића. Цвеће симболично представља Сунце о којем ће се Коледо старати до своје смрти:
„Ивањско цвеће Петрањско,
Ивањско цвеће рујано,
Петрањско цвеће плаветно!
Иван га бере те бере,
Петар га плете те плете.
Иван га бере те бере,
Даје га брату до себе
Свом млађем брату Коледу.
Дајући брата мољаше:
„Ај мио брате Коледо!
Ево ти цветак мој дајем
Чувај га дивни Коледо.
Чувај га па га сачувај
До мога чудна ређења
До твога страшна умрења
Умрења брата Коледа
Старијег брата Божића,
Синова старог Сварога."
Петар ми цветак примаше,
Петар ми венце вијаше.
Па вели брату Купалу:
Ој мио брате Купало.
Старији брате Иване,
Примам ти цветак и живот
До мога страшног умрења
До мога страшног умрења
И нашег брата ређена
Рођења младог Божића
Сина нам старог Сварога.“
Милош С.Милојевић/Песме и обичаји укупног народа српског
Ову песму као и компликован однос Купало-Коледо-Божић (Сварожић) покушао је да објасни др Сретен Петровић:
„Колед и Купало се, у овом контексту, заједно са Божићем посматрају као три структурно иста елемента, три годишња лика,генетско-развојне трансформације самога Сварога, док се остали богови (...) фиксирају за одређене месеце у години, над којим, годишњим добима, имају суверену власт. Но не и надгодишњом "целином".
Сретен Петровић/Српска митологија
Ако погледамо Велесову књигу (чија аутентичност није доказана), налазимо краћи текст о богу Купалу:
„И Купало нам поручује да морамо бити војска чистих тела и душа. И тако полазимо стопама његовим који је заштитиник наш у праведној борби“.
Највише записа и обичаја о Купалу има код Источних Словена. У хроници руског кнеза Владимира, насталој око средине 17. века,пише:
„Пето божанство било је Купало, кога су (Руси) имали за бога летине, приносили му жртве у почетку жетве."
Тако се и данас ради у Русији уочи Ивањдана. Увече се скупе младићи и девојке, праве венце од разног цвећа, стављају их на главе или опасују око појаса, затим запале ватру, певају спомињући Купала. Купалом се назива и девојка коју изберу међу собом, завежу јој очи, па она дели свеже или увенуле венце девојкама што играју око ње.
У Србији се раније готово обавезно купало на Ивањдан у рекама, да би се опрале болести и свако зло те их река однела, у њу су се бацали ивањско биље и венци. Ивањска (купалска) вода има магијску снагу телесног освежавања и лечења, па се зато на Ивањдан купају људи и животиње.
Словенски систем духовних вредности не може бити у потпуности схваћен ако се у обзир не узме значај који су Словени приписивали духовном и телесном прочишћењу. Зато Купала можемо, пре свега, сматрати симболом словенске тежње, не само ка телесној, него и ка духовној и моралној чистоти.
https://www.facebook.com/media/set/?set=a.801608263196291.1073741858.226486260708497&type=3
Пријавите се на:
Постови (Atom)