Божур (Paeonia) је род вишегодишњих биљака из истоимене фамилије (Paeoniaceae). Разне врсте божура расту дивље и гаје се као наше народно цвеће. У народу је божур познат као:- Paeonia officinalis: арапче, божурак, божурић, брозгва, деветак, духовска ружа, женски божур, краљев цвијет, курјак, мачур, прстеник, тројачке роже, тројашка рожица, туркарица.
- Paeonia corallina: божур, мосур, мушки божур, планински божур, трава од три рожчића, црљени божур.
- Paeonia peregrina: бажур, божур, брозгва, косовски божур.
Некад у школској, а данас само у народној медицини употребљава се цвет, ређе кртола и семе, за лечење падавице, великог кашља, за умиривање узбуђеног нервног система, за лечење хемороида и др. Биљка није довољно испитана ни хемијски ни клинички. У народу се још понегде употребљава божур као лек. У корену има танина, етарског уља, масти, шећера, неких алкалоида и других непознатих састојака. Хомеопатска медицина употребљава свеж корен.
У цвету има танина и пеонидина (једна гликозидна антоцијанска боја). Он се употребљавао некад против епилепсије, а данас још понегде против грчевитог кашља и као састојак чаја за димљење и кађење астматичара.
У семену има масног уља, шећера, танина, смоле и боје. И оно се некад употребљавало против епилепсије. Изазива повраћање. Код нас су га употребљавале жене за уређивање менструације али због непажње често је долазило до тровања.
Постоје разне приче о настанку божура. По једној причи божур је некада био беле боје па је од крви јунака погинулих на Косову пољу постао црвен и као такав се раширио по целом свету. У свим народним веровањима божур цвета на местима где су биле велике битке. Тако у близини Ћустендила где има много божура верује се да расте од проливене крви Срба и Бугара који су се ту некада сукобили.
„За божур на Добричу (топлички округ), који је различите боје, прича народ да је постао после једне велике битке, у којој су се бориле различите „вере“: црни божур постао је од циганске крви, плави од турске, а црвени од српске...“
Записао Веселин Чајкановић у књизи „Речник српских народних веровања о биљкама“.
У разним обичајима везаним за божур видимо трагове наше старе вере. Касније су ти обичаји повезани са хришћанским празницима. У поменутој књизи Чајкановић даље наводи да:
„Божур има у себи извесну супранормалну снагу (томе је свакако могла допринети и народна етимологија која његово име доводи у везу са „бог“). Кад би, уочи Видовдана,полазила чељад из куће на оро, домаћин би свакоме предао по струк божура и рекао:
„Да будеш као овај цвет црвен и јак“ .
„Кому свет мрца пред очима, да пије семе божурово које пређе сунчева истока и да га носи код себе и у воде и на свако место добро је“ (народни лек, в. Софрић, 17).
Божур се носи о врату као средство против падавице, лудила, промуклости и вратобоље. Поред жртвених јела која се о Ђурђевдану носе на запис, мора се облигатно налазити и божур.“
