ВЕЛЕСОВ ДАН

11. сечко/фебруар

Максим Кулешов 

   Велес је бог мудрости, магије, поезије, заштитник је стоке, бог обиља - стада и усева, а такође и владар подземног света. Да је Велес нашим прецима био један од најзначајних и најпоштованијих богова можемо видети у старим хроникама где пише да су се Словени зарицали и клели на поштовање договореног Перуном и Велесом. Несторова хроника каже: 
„Заклињаху се оружјем и Перуном богом својим и Волосом скотијим богом и утврдише мир 907. године.”
У споразумима са Грцима, Велес je доведен у везу са златом јер је бог обиља (богатства), а Перун, бог који се стално спомиње уз њега, са оружјем јер је бог рата.
Слово о Игоровом походу (рус. Слово о полку Игореве) је руско епско дело које описује поход новгородског кнеза Игора Свјатославича против Половаца (Кумана) у пролеће 1185. године. У деловима епа има неколико стихова који се односе на стару словенску веру. У одломку „Помрачење“ спомиње се бог Велес:

„...О Бојане, старог доба пјевче, 

да маши се танахна гудала 

и затреси златне струне редом, 

запјевај нам кано славуљ с гране 

ил' ка муња прос'јецај облаке, 

опјевај нам славу Игорову, 

де се вини Тројанову зиду, 

па нам причај пророчкијем гласом: 

„Н'јесу оно тице соколови 

те прел'јећу свуд широка поља, 

већ је оно јато плашивица 

те побјеже Дону великому

(ками б'једни да побјећи могу!).“

Велес-бога унуче преславни, 

и још реци: „Добри коњи вриште 

близу Суле, а звонови јече 

у Кијеву богохранилници, 

трубе трубе с Новгорода стара, 

барјаци се вију у Путивљу...“

   То што се Бојан у „Слову о Игоровом походу" назива„Велесовим унуком" могло би одражавати древну везу култа Велеса с обредним песмама и поезијом уопште.
„Велесову књигу ову посвећујемо богу нашем који нам је утичиште и снага“ - Велесова књига, Д-1
По богу Велесу названа је и контраверзна Велесова књига. Велесова књига је скупина записа на брезовим дашчицама писана посебним писмом тзв. влесовицом, у периоду 8. и 9. века. Сматра се да су је писали руски жреци који кроз њу описују прошлост, живот и веру Руса. Њена аутентичност није доказана.

   Веза Велеса с земљорадничким култовима види се у словенском обичају да се божанству на поклон оставља непожњевено неколико стабљика жита. У многим словенским крајевима остао је сачуван обичај Велесове или „божије браде“ када се први (или последњи) сноп жита након откоса увеже и стави у врх амбара или се чува у кући. Зрна из овог снопа се користе као прва у сетви наредне године, али и за прављење брашна од којег се касније меси посебан хлеб, а код Срба се од тог брашна месио славски колач. 

   Велес као бог животиња и шума био је представљан и својим другим обликом - медведом. Медвед је код Словена представљао шумског цара који се бринуо о животињама, шумским плодовима, као и о шуми самој.
11.2. Велесов дан славе родноверне заједнице:
„Родовое огнище родной православной веры“, „Союз славянских общин славянской родной веры“, „Об`єднання Рідновірів України“, „Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“ и др.

ГРОМНИЦА - СРЕТЕЊЕ

2. сечко/фебруар

   Громница или Сретење је родноверни празник који се слави у готово свим словенским земљама. По Миланковићем или новојулијанском календару празник је данас - 2.сечка (фебруара). На овај дан срећу се зима и лето, па одатле и народни назив Сретење. Претпоставља се да је празник у вези са богом Перуном, а негде га називају и Перун Зимски. 

   Громница је један од ретких дана у току зиме када може да се догоди олуја, да се чује грмљавина и виде муње. Према неким веровањима то је дан када се сусрећу зима и лето (Велес и Перун). Такође, то је дан када Весна (пролеће) почиње своју битку са Мораном (зима).
   Остали су сачувани разни народни обичаји везани за овај празник.
Нека од веровања су да се на овај дан може предвидети какво нас време чека:
медвед (мечка) се буди из зимског сна и излази из јазбине. Ако је сунчано време и ако медвед види своју сенку, враћа се назад јер ће зима потрајати још шест недеља. Ако не види сенку значи да је крај зиме и креће у шуму по храну.
Слично је и код осталих Словена:
ако се на Громницу снег топи - треба додати још дрва за ватру, ако се не топи - зима је готова; ако камен мрзне на Громницу - зима је готова; ако пада киша на овај дан - падаће снег на пролеће, ако пада снег - пролеће ће бити кишовито; ако је на Громницу сунчано - зима ће трајати још шест недеља;
На овај дан девојке пазе каквог ће мушкарца прво срести. Ако сретне прво црномањастог - за таквог ће се удати, а ако сретне плавог - онда за таквог. Исто тако, ако сретне здравог, богатог, сиромашног или болесног - такав ће јој бити будући супруг.
   Некада је у свим словенским земљама постојао обичај прављења свећа посебно за овај празник, а у неким земљама је обичај опстао до данашњег дана. Те свеће називају се “громнице“ или “громовите свеће“ и верује се да су моћно средство народне магије. Паљење ових свећа преусмерава муње и громове и на тај начин штити куће и читава насеља. Исто тако када су велике суше паљење свећа громница призваће грмљавину и кишу.

   Громница је, вероватно, у вези са празником који је неколико дана раније и познат је у народу као Верижњаци или Верижица (Петрове часне вериге) и постоји могућност да се некада, пре примања хришћанства, радило о једном истом празнику. Верижњаци су били велики празник који се такође славио „због грома“. Постојало је веровање да ће онај ко носи одело шивено на овај дан погинути од удара муње.

2.2. Громницу или Сретење славе родноверне заједнице:
„Rodná cesta“, „Союз славянских общин славянской родной веры“, „Об`єднання Рідновірів України“, „Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“ и др.

МОРАНА ЗИМСКА (МОРЕНА, МОРА, ЧУМА, КУГА)

17. и 18. коложег/јануар

Игорь Ожиганов *МОРАНА*

   Према руским и украјинским родноверним заједницама Моранин дан је 21. студена (новембра), међутим према нашим, српским, изворима постоје два дана у православном хришћанском календару која су посвећена Морани и називају се Чумини дани. То су 17. и 18. коложег (јануар) по јулијанском. Ових дана жене не куну децу, нити преду и ткају. Верује се да ко се разболи 18.1. неће преживети болест. Хришћански свеци који се славе на ове дане немају никакве везе ни са болешћу ни са митолошким бићем Кугом, Чумом или Мораном, па смо склони веровању да су ти дани у вези са неким старијим, вероватно претхришћанским, *празником (*условно речено 'празником' јер се Моранини дани не празнују и не славе него само обележавају). Куга или Чума је само један од бројних аспеката Моране. Чума је замишљана исто као Мора или Морана и верује се да се ради о једном истом митолошком бићу или божанству, што ћемо видети даље у тексту.
   17. и 18. коложега обележавамо дане Моране Зимске док је 21. студена Морана Јесења.


   Морана је словенска богиња смрти, зиме и мрака. Као богиња зиме она никад није била омиљена међу Словенима што се и може разумети ако се узме у обзир поднебље у коме су они некад живели. Морана је била дуга и хладна зима, зима која је са собом могла да донесе смрт у облику глади и неиздрживе хладноће, која је могла да буде узрок болести или помора стоке. Због тога се њен долазак увек са страхом ишчекивао, а одлазак бурно и радосно славио. Њена сушта супротност је богиња Весна коју је народ поздрављао слављем и клицањем док је истовремено са радошћу испраћао Морану - зиму. Бројни ритуали везани су за овакво испраћање Моране. Најчешће се правила лутка која је представљала ову богињу и која би потом била ритуално уништавана. Лутку направљену од сламе или прућа народ би тако тукао моткама, да би је потом бацио у воду или евентуално спаљивао. О бацању Моранине лутке у воду писао је и Милош Милојевић:

   „...Овој мећу венац на главу па је пуштају низ реку да плови. Овако чине и око Дрима једног и другог и око Бојане, па и око горње Дрине наше у кнежевини данашњој. Кад пуштају ту луткицу коју зову негде Муреном, Мораном, а негде и Чојчолем, певају овако :

Ој ти наша Мурено

Ој ти наш мили Чојчоле!

Плови плови низ воду

Тамо даље у море.

Када будеш у море

Оно црно велико.

Кажи кажи Мурено

Кажи кажи Чојчоле!

Пливам пливам младена,

Пливам пливам младена

Из те земље далеке

Где но бива Купало

И са њиме Коледо

Оба брата једнака...“

   У месецу дерикожи (марту) на Беле покладе практиковао се још један ритуал везан за Морану. Селима су шетале маскиране поворке људи, певајући обредне песме и правећи буку имали су за циљ, имеђу осталог, и да отерају Морану. И неким пределима и данас се одржавају ови обичаји али прилагођени нашем времену и више као туристичка атракција.

   Према неким веровањима Морана је повезана са богом Воданом. Водан и Морана заједнички даве људе у својим мрачним водама због чега су Словени покушавали да их одобровоље и умилостиве жртвеним понудама. О Водану и Морани говоре народне песме које је записао такође Милош Милојевић:

„Ој Водане Водане,

И твој сине Моране!

Не мути нам водице

Не пушт у њу Морице.

Нама вода потребна

За прстена венчана.

Чиста вода пречиста

Љубав чиста да нам је...“

   Као водено божанство Морана се јавља и као Модруна, вештица која према веровању уралских Словена живи у барама. Она се обично појављује као стара и ружна баба, али се оном који не покаже страх пред њом појављује као млада и лепа девојка. Морана се описује као тамнокоса жена застрашујућег изгледа, а идентичан опис везан је за још једно биће сличне природе – Кугу или Чуму (на санскриту „марака“ значи куга или епидемија).

   По предањима, Чума (Куга) је црна, дебелих образа и с ресом под грлом. Име јој се избегава и

еуфемистички се назива: кума, тета. Ако се назове кумом, онда не напада. Кућу која јој се замери подупире „мртвачким коцем". Увече се не остављају неопрани судови, јер оне, када дођу ноћу, гребу посуђе и затрују га. Од ње се треба чувати, јер све што дохвати однесе са собом, па је у народу остала изрека: „Купи као Чума децу". Жене је преклињу да им поштеди децу. Заштита од ње је бели лук. Села су се некада оборавала да би се заштитила од њена доласка. О њој се много прича на зимским поселима.
Куга највероватније представља само један аспект Моране, исто као што то представља и Мора – женски демон који ноћу напада људе седећи им на грудима и узрокујући им кошмарне снове.
   У нашим народним предањима остало је записано доста веровања повезаних са Мором. Питање је да ли је Мора само демонско биће слично вештици или је Мора настала од сећања на богињу Морану као један њен аспект. Вештице су такође везане за Морану као и остала демонска бића. Мора у себи има зао дух који ноћу излази у различитим облицима и лута. Напада људе у сну, притиска их, гњави и сиса им крв. Позната је изрека: „Притиснуо ме к'о мора". Најчешће се веровало да само девојка може бити мора. Она, као и вештица, има способност да се претвара у разне ствари и животиње. Обично се претвара у кокош или лептира, али и у друге животиње, посебно оне које лете. Мора постаје од женског детета које се роди у крвавој кошуљици. Али може постати и од девојке која дође у везу са ђаволом. Кад се мора уда, постаје вештица. Иначе, она може отворити свака врата и може се провући кроз сваку рупу, а најрадије се провлачи кроз кључаоницу.

   Најпознатији пример о својству и способности море да се појављује у разним облицима је приповетка у Српском рјечнику Вука Караџића: „Приповиједа се да је некаквога човјека тако морила мора да већ најпослије није могао заспати, и досади му се код куће живљети, него узјаше на свога бијела коња и побјегне у свијет не знајући ни куд ни камо; али му је и то било залуд, јер и на путу како би склопио очи, одмах мора на њ. Идући тако по свијету, дође на конак неком терзији. Кад послије вечере терзија узме свој посао и стане шити, гост му се потужи како га мори мора, „него" вели, „док ти још радиш, лећи ћу овдје крај тебе, не бих ли могао мало заспати." Потом се покрије гуњем и легне. Кад заспи, одмах га мора притисне, и кроз сан стане викати и као отимати се. Кад терзија то чује, он дигне свијећу да види како се гост мучи, кад тамо, а то по његовом гуњу којијем се био покрио миче се велика бијела длака тако брзо као змија кад трчи. Кад терзија то види, он својијем ножицама, које су му се у руци десиле, длаку пресијече, и као се ова престане мицати, гост се одмах ућути, и тако је спавао мирно док ујутру сунце није огријало. Кад се пробуди, захвали Богу што је тако спавао и опоравио се, па одмах потрчи ка коњу да га види и намири, кад тамо, а то коњ у кошари лежи мртав. Пошто му терзија приповједи како га је мора давила и како му је он длаку на његову гуњу пресјекао, онда дознаду да му је коњ био мора која га је притискала и морила."

   Људи различито поступају да би се заштитили од море. Многе радње су магијског садржаја и веома сличне онима за заштиту од вештица (мазање тела белим луком, уплитање белог лука у венце, глогов колац, вериге окренуте наопако, паљење ђубрета итд.). Моћ море престаје њеном смрћу. Али она и за живота, слично као и вештица, може да постане обична и добра жена ако се сама открије и зарекне да неће више чинити зло људима.

   Веровања о мори стара су и општесловенска, а име је познато код свих Словена у истом значењу као и код Срба. Мора се први пут спомиње у једном чешком извору из XIV века. Реч „мора“ је старог индоевропског порекла чији се корен сачувао у француском cauchemar, енглеском nightmare и немачком Nachtmare. На санскриту речи „мара“ и „марана“ имају слично значење: умирање, убијање, смрт...

   Да се вратимо на Морану као божанство. Не може се рећи да је Морана потпуно негативно божанство. Ниједан пагански систем заправо нема божанство са таквим одликама будући да је нереална подела на савршено добро и потпуно зло дошла тек са хришћанством. У појави Моране једноставнио видимо како су наши преци поштовали и оно што им није доносило добро већ их је плашило и ужасавало.

ВОДОКРЕС - ВОДИЦЕ

6. коложег/јануар

   Према источнословенским родноверним изворима, Водокрес је дан када је искра небеског огња из Сварогове ковачнице пала у земаљске воде. Велес благосиља воду и она добија чудотворна својства. На празник Водокрес завршавају се Велесови дани. Верује се да они који се на Водокрес купају у рекама и језерима бивају излечени од разних болести. 6.коложега (јануара) затварају се врата Нава која су била отворена 12 дана.

   Празник је код нас познатији као Водице и по мноштву обичаја које имамо на тај дан, склони смо веровању да је наследио неки претхришћански празник.
„На Водице је обичај да се устане врло рано. Чим зора забели, већ је све на ногама. Једно женско чељаде отиде изјутра рано са судовима на извор, да захвати воде. Са собом понесе киту босиљка и помало од сваке врсте жита. Кад дође на извор, жито баци у воду говорећи: "Како иде вода, тако да иде и берићет у наше њиве!" За тим напуни судове водом, а ону киту босиљка спусти обично у бакрач и враћа се кући. Кад се вода донесе у кућу, онда неначети суд с водом спусте на земљу, а за тим положе секиру на земљу, али тако да је оштриц окренут истоку, до секире положе ватраљ (ожег) а до овога преслицу. Мушки стају на секиру, жене на ватраљ, а девојке на преслицу, сви окренути истоку говорећи: "Прођох сабљу, не посекох се, прођох ватру, не изгорех се, прођох воду, не удавих се".
   Видимо да народни обичаји које је записао, у 19. веку Саватије М.Грбић, немају никакве везе са хришћанством.
   „...девојке чине разне враџбине, да би само дознале, за кога ће се момка удати. Нека узме два три

струка босиљка, па кад се добро смркне, однесе их близу реке и ту, у крај реке, пободе их у земљу и сваки струк намени на једног момка. Сутрадан рано дође на реку и гледа, да ли се је на који струк ухватило иње. На који се струк буде ухватило иње, верује, да ће се удати, за момка коме је намењен. Ако се иње не буде ни на један стру ухватило, онда верује, да се за те момке неће удати. Ако се иње на сва три струка ухвати, онда ће поћи за кога има вољу. - Нека опет узме своју нову, неношену, сукњу, па је кад стане легати боде иглом говорећи: "Ко је мој суђени нека ми се јави ноћас па ма какав био, био млад или стар, био сиромах или богат!" Сукњу метне за тим под главу и легне да спава. Ако јој се у сну јави који момак, она верује, да ће се за њега удати. - Нека опет изађе у вече на дрвљаник па распе једну шаку жита (обично се узима овас) па то озго мало завлачи својом сукњом. Кад хоће да легне она ту сукњу метне под главу, па кога момка те ноћи сања, верује, да ће се за њега удати.“
С.М.Грбић/Српски народни обичаји из среза бољевачког

6.1. Водокрес славе родноверне заједнице:
„Союз славянских общин славянской родной веры“, „Об`єднання Рідновірів України“, „Велесов круг“

СВЕТКОВИНЕ ПАСА - ПАСЈИ ДАНИ

1,2,3,4. и 5. коложега/јануара

   Међу животињама којима је у народном календару посвећен неки дан или празник налази се, сасвим разумљиво, и пас, човеков пратилац још из доба неолита. Тако, уз светковање дана посвећених: вуковима, коњима, змијама, мишевима и др. имамо и Пасје дане. Сви ови празници припадају култу умрлих. О пасјим данима имамо и запис из 1754. године у извештају хришћанског мисионара Николе Пуљезија који је овај празник забележио у централној Бугарској, а вероватно је био слављен на целом јужнословенском поднебљу.

   Време Пасјих дана везано је за хришћански празник св.Василија али не можемо бити сигурни да је то право време обележавања нашег празника. Ако се држимо Миланковићевог (или новојулијанског) календара Пасји дани почињу данас и трају пет дана (мада постоји могућност да су трајали и седам дана).
   Наиме, на овај празник био је обичај да се туку, опрљују ватром или убијају пси. Одмах да нагласимо да ово малтретирање животиња нема везе са старим обичајем везаним за псе. То је чињено под изговором да се предупреди беснило код паса, а права сврха је заборављена. Из тог периода остала је изрека: "прошао к'о пас на Василицу" - што значи страдао.
Наш етнолог Миле Недељковић сматра да:
„старина обичаја упућује на остатке словенске демонологије по којој је пас, врло јака, па и опака, демонска животиња, која има моћ предсказања, откривања, сузбијања болести итд, те му је у старој српској многобожачкој религији негован и посебан култ“.
   Примањем хришћанства овај обичај је, вероватно, доста искварен у односу на изворни облик. Пасји дани јесу постојали али пси нису убијани и мучени, већ су уживали посебне привилегије у периоду њима посвећеном.
   „Пасја недеља може значити само недељу поклоњену, посвећену псима - један период времена у коме се псима дугују нарочити обзири и привилегије.“ Веселин Чајкановић, О магији и религији
Као и код свих вишедневних празника посвећеним прецима и овде је постојао растурњак – последњи дан празника када се душе умрлих (у облику паса) растурају – распуштају, терају. Обичај је временом заборављен и од свега је остао само део када се пси терају али у веома исквареном и бруталном облику.
Карактеристична је у том смислу и руска изрека:

„Не туци пса, и он је био човек“.

   Занимљиво је да се овај период (1.1.-5.1.) поклапа са метеорским пљуском познатијим као Квадрантиди. Метеоерски пљусак понавља се сваке године, видљив је голим оком у касним ноћним сатима поготово у време када је Месец слабо осветљен. У веровању нашег народа појава метеора повезана је са смрћу и значи да је нечија душа отишла на други свет што је у складу са Пасјим данима који су обележавани у част прецима и уопште умрлима.

БОЖИЋ – СВАРОЖИЋ, НОВА ГОДИНА

22. коледар/децембар

   Стари словенски Божић некада је био у време када се рађало младо Сунце, први дан после зимске краткодневнице. Дан постаје дужи, рађа се и јача мали сунчани бог (божић) – Сварожић. Завршава се Коледов период владавине од 6 месеци, а почиње Купалов. То је уједно био и почетак нове календарске године. Божић или Нова година је почетак новог годишњег циклуса - круга, новог кола. Коледарски обичаји и данас су присутни у Србији и у другим словенским земљама. Наши преци су могли са великом тачношћу да одреде датум астрономских појава и то на врло једноставан начин: помоћу штапа, кругова, тј. гумна, мерењем дужине сенке итд. Заблуда је да стари народи нису имали астрономска знања која би им омогућила да одређују тачне датуме неких астрономских појава (равнодневнице, краткодневница, дугодневница...). Сетимо се само древних камених грађевина – опсерваторија, које постоје широм света. Примањем хришћанства наши стари празници бивају везани за нове хришћанске, а рачунање датума празника уместо народних „мерача времена“ преузима црква (померајући датуме и рачунајући време непрецизним календаром), па данас долазимо до тога да разлика између старословенског и новог Божића износи 16 дана! 
   Што се тиче почетка године, постоје различита мишљења када је тачно почињала година, једно од њих је и да је била у време пролећне равнодневнице. Време пролећне равнодневнице може се узети пре као почетак пролећа/лета, док је почетак календарске нове године везан за Божић. С' тим мишљењем слажу се многи истраживачи словенске митологије, један од најпознатијих је и др.Сретен Петровић који каже:

„Бадњак - стара година, ставља се на дрвник и пресече, а потом иде на огњиште, како би се кроз огањ родило Ново Сунце, Нова година.“
Антропологија српских ритуала

„Код старих Словена Нова година се славила као дан рођења младог Бога Сунца ''Божића'', на дан зимског солстиција, крајем децембра.“ 
Јарослав Францисти/Календар и мерење времена

"Према томе колико је новогодишњих обичаја везано за Божић, празник зимског солстација, обичаја који се и данас одржавају, види се да је још од незапамћених давнина година почињала баш у то време." 
Предраг Ђ.Јанковић/Година и календар

„После зимског солстицијума и краткодневнице, Земља започиње свој нови кружни пут око Сунца са трајањем од годину дана. Зато се каже да сунчево коло почиње опет да жеже. У нашем народу се уз весеље и многобројне обреде и данас слави рађање младог сунца, малог Боже, Божића“
Дуња Матић/Српски календар

   Као потврда да је година почињала у време зимске краткодневнице имамо и занимљив божићни обичај када се домаћин крије иза божићног колача – чеснице. Обичај је вероватно веома стар и води порекло из времена када је Божић био у време краткодневнице. На Божић домаћин се сакрије иза божићног колача и пита укућане да ли га виде, они одговарају да га не виде, а он им каже на то:

„Да бог да и ове године не видили ме иза великих класова!“

Домаћин јасно говори „и ове године“ што значи да је већ почела да тече нова календарска година за коју очекује да ће бити у најмању руку исто родна као и прошла. На Бадње вече домаћин уместо да каже „ и ове године“ каже „догодине“ и на тај начин најављује да сутра, на Божић, почиње нова година. У неким српским крајевима овај обичај познат је као „милање“ јер домаћин пита: „милам ли се?“ односно, види ли се, помила/промила ли се иза чеснице.

   Наш стари Божић славио се слично као и пре стотинак година, а можда и као данас у неким удаљенијим селима. Божићних обичаја има толико да би се о њима могла цела написати књига. Ево како је Вук С.Караџић описао слављење Божића:

„Кад се поодјутари, пошто намире стоку, онда сједу за ручак, али прије избаце неколике пушке (а тако и у јутру рано кад устану) па се искупе око софре, те се моле богу и мирбожају се, тј. изљубе се сви редом... По том домаћин покупи све оне свијеће у једну руковет и усади у жито, које стоји на софри у каквој карлици или у чанку (свакако жито помијешано заједно; у том житу стоје и колачи којекакви) те онђе мало погоре, па их угасе оним житом. Оно жито дају после жене кокошима да носе јаја. Кад почну ручати неки најпре окусе сира, неки печенице итд. али ракије млоги не пију први дан због врућице. Око пола ручка устану у славу и ломе колач какогод и о крсном имену, само што нема кољива. На Божић се обично руча с вреће (простире се празна врећа на место чарфава или по чарфаву) и софра се не диже (нити се кућа чисти) за три дана. На први дан Божића нико никоме не иде у посету осим положајника... Од сламе, с којом се на Бадњи дан квоче и пијуче, остави домаћица по нешто, па кад насађује кокоши, под сваку стави метне по мало. Оно уже у коме се слама донесе, не разрдеши се, него се само распусти, па се на Божић, у јутру пред кућом баци по њему жито, те кокоши зобљу, а домаћица рекне: „Како ми у скупу зобале, тако ми у скупу носиле!“

БАДЊИ ДАН/ВЕЧЕ - КОЛЕДО

21. коледар/децембар

   Наш стари, претхришћански, Божић био у време зимске краткодневнице, односно дан касније када се рађа ново Сунце, мали бог – Божић – Сварожић. По неким веровањима, зимска краткодневница је у исто време и празник Коледа, дан када стари Коледо умире, а рађа се Купало и најављује свој период који траје 6 месеци. Дан пре Божића празновао се слично као и данас, наши преци обележавали су Бадњи дан и Бадње вече. На Бадње вече завршавали су се Коледарски дани.
   Треба споменути и то да је црква 25. децембар (коледар) као датум слављења хришћанског Божића усвојила у 4. веку у Риму желећи да потисне „пагански“ празник (Natalis Solis Invicti) слављења рођења Сунца. У целој старој, претхришћанској, Европи зимска краткодневница и дан рођења Сунца обележавали су се празнично. Код Келта, рецимо, овај дан означава смрт сунчаног бога и његов одлазак у подземни свет. Дан после краткодневнице бог Сунце се поново рађа јер је прикупио своје снаге у земљама бесмртних. У нордијској митологији бог Балдур који представља само Сунце бива убијен на зимску краткодневницу и одлази у подземни свет. Ипак, ноћ и тама су побеђени од стране сунчаног бога који се поново рађа у лику Валија.
   Већина обичаја везаних за Бадњи дан и Бадње вече имају претхришћанско порекло, мада је црква покушава да им да хришћанско обележје. Обичаје око Бадњег дана су Срби наследили од својих предака и и даље их одржавају. За бадњак се сече храст, који је код Словена одувек био свето дрво јер је посвећен Перуну - богу громовнику. Црква се тешко мирила са старим народним обредима али је на крају је много тога морало бити прихваћено, између осталог и паљење бадњака. Ипак, и данас је остала запамћена поповска изрека која сведочи о великој одбојности према правим народним обичајима:

"Да је сваки дан Божић, не би било дуба вражијега." (Сав храст би био посечен)

   Бадњи дан је пун ритуала и симболике, живописних радњи и сви су они повезани са породичним култом, култом огњишта али и веома битним култом предака.

   Већ у рану зору, пуцањем из пушака и пиштоља, објављује се одлазак у шуму по бадњак. У стара времена није било пушака и пиштоља па се одлазак по бадњак вероватно најављивао песмом. Бадњак секу искључиво мушкарци, најчешће домаћин и најстарији син, у рано јутро, пре изласка сунца. Углавном се сече храст лужњак или китњак, а у неким крајевима секу и цер или ређе букву.

   Број бадњака такође варира зависно од краја. Негде се сече један бадњак, негде два или три а понегде и девет, а негде онолико бадњака колико има мушкараца у кући. Углавном је то значило да се одсече једна грана дрвета (у новије време) или младо дрво (као што се то некада радило), које би се тако цело носило кући, или се прво кресало на више једнаких или неједнаких делова. Ова разноликост у броју бадњака такође иде у прилог претхришћанском пореклу бадњака и Бадњег дана.

   Бадњаци се секу уз особиту пажњу и уз такве обичаје који показују да се бадњак поштује као дух дрвећа, по неким, и као само божанство, од којег се очекује помоћ и од којег зависе плодност, срећа и напредак. По старијем обичају, бадњаке су секли рано пре изласка сунца.

 

 Пре сечења се дрвету назове "добро јутро", честита му се празник са жељом да донесе здравље и срећу породици. Негде бадњак ословљавају "свети бадњаче" и уједно му објашњавају с којом га намером секу. Том приликом домаћин обраћа се бадњаку овим речима: "Дошао сам к теби да те однесем дому моме, да митамо будеш веран помоћник у сваком напретку и бољитку, у кући, у тору, у пољу и на сваком месту". Бадњак се сече са источне стране, тако да и падне на источну страну, и то без задржавања, да се не би срећа задржавала. Дрво се не сме додирнути голим рукама, па човек који га сече навлачи рукавице. Затим се дрво посипа житом, а у неким крајевима му се дарује колач посебно умешен за ту прилику.
Дрво се увек засецало са источне стране јер је требало да падне на исток. Онај ко је секао бадњак, трудио се "да се дрво не мучи" тј. да се обори из једног ударца или највише са три. Ако дрво не падне ни после трећег ударца, мора се кидати рукама јер више удараца није дозвољено.

   Први ивер који се одваја од бадњака има такође магичну моћ. Пазило се да овај ивер не падне на земљу, па је са ониме ко сече бадњак ишао још један мушкарац да ухвата први ивер. Стављањем првог ивера од бадњака у карлицу веровало се да ће помоћи да се у њој скупља кајмак дебео као ивер, или, ако се стави на кошнице онда нико неће моћи пчелама да науди, а веровало се и у лековитост воде у којој је први ивер потопљен па су је оболели пили ради оздрављења. Негде, опет, тај ивер стављају у кошарник да живина буде увек на окупу, а негде под квасац са жељом да у кући све расте као квасац.
Када се домаћин врати из шуме и донесе бадњак тј. бадњаке, их на кућни зид а тек са првим мраком се бадњак уноси у кућу и ставља на огњиште. Понегде бадњак окрешу у шуми, а понегде га донесу са гранама.

   Док су бадњачари још у шуми, из куће се посакривају троножне столице, метле, кудеље вретена и игле. Сврха овог обичаја је давно заборављена али је јасно да води порекло из времена пре примања хришћанства.
Бадњаку се приноси жртва биљних плодова и приликом уношења, на тај начин што бадњак и лице које га уноси укућани посипају пшеницом или сваковрсним житним семеном. Бадњаци се кући носе одсечком натраг а гранама напред, па се пред кућом прислоне уз врата врховима наниже, док се на ватру полажу брадом према истоку. По општем обичају, домаћин поспе бадњаке пшеницом и прелије вином (раније вероватно медовином), што очито представља жртву бадњаку, од којег се очекује свако добро.

   После доношења бадњака се коље печеница. Обично је то прасе, ретко јагње (у време Божића нема јагањаца), а понегде ћурка или гуска. Печеница је жртва за ново лето, а понегде се зове и веселица или божићњар. То је остатак старог култа приношења жртве за рађање новог сунчаног бога.

   Највећи део радњи и обичаја је везан за Бадње вече.
У току дана, домаћица у једно сито стави све врсте житарица, сувих шљива, ораха и јабука и то све стоји у врху стола где се вечера. Понегде сито ставе под сто, а понегде код огњишта. Тим житом посипа се бадњак, слама и полажајник.

Пред вече домаћин уноси бадњак и сламу у кућу. Куца на врата, а када укућани питају "Ко је?" одговара "Бадњак вам долази у кућу". Потом му домаћица отвара и обраћајући се бадњаку говори "Добро вече бадњаче!". Домаћин ступајући десном ногом преко прага уноси бадњак у кућу, и поздравља укућане речима "Срећно вам Бадње вече", на шта га укућани отпоздрављају са "Бог ти добро дао и среће имао", док га домаћица дочекује сипајући по њему жито из сита.
Носећи бадњак домаћин обилази кућу квоцајући као квочка, а домаћица и сва деца иду за њим пијучући као пилићи. Домаћин обилази све углове дома бацајући по један орах у сваки угао, што се сматра жртвом прецима. Остали ораси и лешници се остављају и у слами испод стола и најчешће се једу са медом. Ораси који су у угловима нико не узима.

По уношењу бадњака, домаћин или домаћица, уноси сламу и разноси је по целој кући, а посебно на место где ће бити постављена вечера. При томе онај ко носи сламу квоца, а остали пијучу. Преко сламе се поставља столњак јер се служи и једе на поду. Столице су изнете из куће и седи се на слами. После Божића се ова слама носи у обор, шталу или амбар, а њоме су и обавијали воћке да би боље родиле.

   Слама има и за богове и за душе предака нарочиту привлачну снагу. Када су Словени и други стари европски народи приносили жртве простирали би их по трави, сену или слами и призивали би богове и душе предака до дођу и приме те жртве. У неким деловима Србије и данас постоји обичај да се на четрдесетодневни помен по гробу поспе слама и по њој поређа јело за душе умрлих.
После Божића се ова слама носи у обор, шталу или амбар, а њоме су и обавијали воћке да би боље родиле.

   Бадњак се целива, маже медом и ставља на огњиште. Када је бадњак стављен на огњиште, према њему се морало понашати као према живом бићу: китили су га зеленим гранама, љубили, али и преливали вином, посипали житом, итд. Глава домаћиновог бадњака остаје за следећу годину и на њој ће се наложити нови бадњаци.
Понегде засечени крај бадњака намажу медом, па то чобани лижу, говорећи Како ми за бадњаком, тако овце за јагањцима, краве за телцима...
Обичај налагања бадњака на ватру врло је стар и помиње се у писаним изворима још 1272. године, где се у једном документу бележи да су на Бадње вече дубровачки бродовласници приносили кнезу пањ-цепонем и налагали га на ватру, а у 17. веку је забележено да је у Истри постојао обичај паљења и даривања бадњака храном. 

Негде деца, а негде домаћин, "џарају" ватру односно гранчицама распаљују и чачкају ватру изазивајући прегршти варница и искри говорећи: "колико искрица толико парица, пилића, кошница..." набрајајући сву стоку и живеж чије се благостање прижељкује.
Негде се уз бадњак у кућу уноси и печеница и говори "Добро вече, честити ви и бадње вече" а укућани одговарају "Добро вече, честити ви и ваша печеница".
Негде се за Бадње вече меси чесница, бадњачки колач, без квасца са орасима и мазана медом. Чесница се за вечером ломи, а не сече.
У сврљишком крају се прави бадњидански обредни хлеб "њива" на коме је украс урађен у облику змије, која је у вези и са култом мртвих али у неким ситуацијама има везе и са родношћу године. Обредни хлебови који се месе бадњега јутра су у тесној вези са магијском веровањима у вези плодности.
У неким крајевима Србије и садашње Босне за Бадњи дан спремао посебан колач који се износио на кућни праг и ритуално нудио вуку. Такође, од обредне вечере од сваког јела по мало ношена су на раскшће вуку за вечеру. Вук је, као што знамо, митски предак Срба и посебно поштовано биће.
Бадња вечера је посна трпеза/посна, али је трпеза богата. Треба да обилује јелом и пићем да би и нова година била родна и пуна изобиља. Неким јелима се придавао посебан, магијски значај, која су и обавезна: мед, бели лук (који има амајлијско значење), пасуљ, купус, риба, воће (ораси, лешници, јабуке, суве шљиве). Вечера протиче у миру и тишини. Пост пред велике празнике није хришћанског порекла. Како неки аутори сматрају у претхришћанско време дан пред сваки велики стари празник људи су постили, док је главнои празник по обичају обавезно мрсан.
Слама која се уноси у кућу, једење на поду и разношење ораха по кући су део култа мртвих. Бацање хране преко рамена (пасуља, ораха...) као и остављање исте по ћошковима кућа је свесловенски обичај, повезан са духовима предака, сачуван из најстаријих дана. То вече се у кући очекују "домаћи" или "домаћи покојници" или "домаћи духови". Сви преци су са укућанима, зато је вечера тиха да се не би отерали и зато се три дана са трпезе не прикупља него само доноси па се чак и не чисти по кући.
Већина јела са бадњеданске вечере користе се и при даћама тако да је та вечера пре свега жртвени обред посвећем породичним прецима. Бадњеданска вечера је једна од најважнијих вечера у част мртвима и један део сваког јела се оставља за покојнике. Вечера се кади да би се за вечером спојили и живи и они који то нису.
Некада су сви укућани остајали будни док бадњак не прегори, а касније је само један мушкарац остајао да бди. Сам тренутак прегоревања домаћин је оглашавао пуцњем из оружја. У Црној Гори мушкарац је чекао да прегори бадњак и за то време често чаркао ватру, говорећи: "Оволико у нашем тору било оваца, коза..."
Вода која се захвати у бадњеданској ноћи, пре изласка сунца, такође се придаје магијско значење. У неким крајевима се она зове "јакова вода".
Пре захватања воде, извор, река или бунар дарују се житом, новцем или воћем.

   Бадње вече, односно, зимска краткодневница је време када се дочекује стара словенска Нова година. На дан после краткодневнице почиње нови годишњи круг или коло.