14. лажитрава/април
Према Несторовој хроници „Повест минулих лета“, на брду изнад Кијева у оквиру тзв. кијевског пантеона уз Перуна, Хорса, Дажбога, Стрибога и Мокош, постојао је кип бога Симаргла. Међутим, због веома мало сачуваних записа о овом божанству веома је тешко описати његов изглед и функције па се већина текстова своди само на претпоставке. Једна од сумњи које постоје је и да ли се радило о једном богу (Симарглу) или о два (Симу и Рглу), пошто је у старим средњовековним списима име бога (или богова) записивано и заједно и раздвојено. „Симаргл“ је старији назив, и данас општеприхваћен, па ћемо се држати њега. Тумачећи раздвојене називе Сим и Ргл, по Спасоју Васиљеву, добићемо име једног божанства које гони зиму. Симаргл је познат и као Огњебог - словенско божанство огња. Постоје, такође, мишљења да се не ради о словенском богу. Луј Леже у Словенској митологији пише:
„Уопште Симаргл не припада словенском пантеону; и немогућно нам је још знати, које је божанство је у ствари хтео тим именом означити руски хроничар“.
Често је Симаргл представљен слично митолошком бићу „грифон“, а према неким истраживачима (Нидерле) његово порекло је из Персије и у вези је са крилатим бићем симургом.
Осим имена Симаргл постоји и назив Семаргл (Семaръгл). Ово име најчешће се везује за број седам (руски семь - седам) па има мишљења да је реч о седмоглавом божанству - СЕ(д)М(о)Р(о)ГЛ(ав). Број седам може повезати Симаргла, као соларно божанство, са седам летњих месеци. Летњи месеци почињу лажитравом (априлом) и завршавају се шумопадом (октобром). Управо зато Симарглове дан неке родноверне заједнице обележавају у месецу лажитрави, тачније данас. Симаргла, преко Огњебога, доводимо у везу са ведским божанством ватре Агни. Сретен Петровић повезује реч јагње са Агни, односно Огњебогом, па даље каже:
„Велика светковина о Ђурђевдану код Срба, која је повезана са ритуалним клањем јагњета, представља пример од прворазредног значаја за разумевање поменутог култа, односно соларног божанства - свеједно како се оно именовало“.
Не треба да подсећамо да је Јарилов дан, који је претеча Ђурђевдана, такође у априлу (лажитрави).
Веома су дискутабилни описи бога Симаргла, ми ћемо навести једно од најприхватљивијих објашњења али подсећамо да их све, ипак, треба узимати са одређеном дозом резерве.
Симаргл (Огњебог) је био везан за кућно огњиште, дом, породицу, али и за свету ватру која се палила током верских обреда. Један од истраживача, Брикнер, у својој „Словенској митологији“ долази до закључка да Симаргл, као и Род, штити породицу и да је према томе кућно божанство. Може се рећи да је Симаргл персонификација ватре, која је за Словене представљала светињу и због чега су јој приписали божанске карактеристике. Осим божанства огња – Симаргла или Огњебога, у словенском фолкору наилазимо и на духове ватре – божанска и вилинска бића која на различите начине помажу људима. Тако у фолклору уралских Словена наилазимо на Варницу Скакалицу, ватрену вилу која сељацима показује место на коме се налазе златне руде, а ту су и лутајуће светлости, „блуднички”, које су прецима Лужичких Срба показивале пут кроз мрачне пределе. Натко Нодило спомиње Креса и Кресника – персонификације свете ватре која се палила на пољима и узвишењима, а у ове ватрене духове веровали су вероватно сви Словени са простора бивше Југославије. Видимо да су Симаргл, Крес и остала биће били не само духови ватре, већ и сам божански огањ, који је за Словене био светиња над светињама. Зато, да бисмо боље разумели Симарглову природу, морамо покушати да схватимо шта је огањ значио за наше претке и какву је улогу играо у њиховим животима.
Како су Словени уопште долазили до ватре? Она се најчешће добијала трењем дрвета о дрво, да би се касније делила међу становницима села. Таква ватра називала се „живом ватром”, а њено одржавање представљало је како питање одржавања живота, тако и верску дужност. Ватра је пре свега била везана за кућно огњиште, место које је се код старих Словена такође сматрало светињом. Постоји више разлога за то. Огњиште је било физичко и духовно средиште око кога се окупљала цела породица, што због припреме и конзумирања хране, што због обављања ритуалних радњи. Оно је истовремено било извор топлоте, место на коме се припремала храна, као и место на коме су приношене жртве. Због тога је огњиште представљало предмет верског обожавања, култно место коме је стари Словен прилазио умивеног лица. Огњиште се повезивало и са духовима предака. Ту је живео и домовој – дух који штити кућу и укућане. Изнад огњишта висиле су вериге, свети предмет на који су качене жртве као што су глава црног петла, животињске длаке и изнутрице, птичја пера итд. Простор око огњишта је, дакле, у себе укључивао читав низ светих предмета, али највећа светиња била је божанска ватра која је одржавала живот нашим прецима, ватра која је била физичка манифестација бога који се брине о животу укућана – Огњебога или Симаргла. Симаргл је на овај начин био повезан са кућним огњиштем. Међутим, ово божанство повезује се и са обредним ватрама, односно, ватрама које су паљене током вршења ритуала. За овакве ватре сматрало се да имају моћ преображавања и прочишћења, па су их сељаци најчешће прескакали или преводили своју стоку преко њих. Прочишћујућа моћ ватре имала је тако да омогући заштиту људи и стоке од злих сила.
„Уопште Симаргл не припада словенском пантеону; и немогућно нам је још знати, које је божанство је у ствари хтео тим именом означити руски хроничар“.
Често је Симаргл представљен слично митолошком бићу „грифон“, а према неким истраживачима (Нидерле) његово порекло је из Персије и у вези је са крилатим бићем симургом.
Осим имена Симаргл постоји и назив Семаргл (Семaръгл). Ово име најчешће се везује за број седам (руски семь - седам) па има мишљења да је реч о седмоглавом божанству - СЕ(д)М(о)Р(о)ГЛ(ав). Број седам може повезати Симаргла, као соларно божанство, са седам летњих месеци. Летњи месеци почињу лажитравом (априлом) и завршавају се шумопадом (октобром). Управо зато Симарглове дан неке родноверне заједнице обележавају у месецу лажитрави, тачније данас. Симаргла, преко Огњебога, доводимо у везу са ведским божанством ватре Агни. Сретен Петровић повезује реч јагње са Агни, односно Огњебогом, па даље каже:
„Велика светковина о Ђурђевдану код Срба, која је повезана са ритуалним клањем јагњета, представља пример од прворазредног значаја за разумевање поменутог култа, односно соларног божанства - свеједно како се оно именовало“.
Не треба да подсећамо да је Јарилов дан, који је претеча Ђурђевдана, такође у априлу (лажитрави).
Веома су дискутабилни описи бога Симаргла, ми ћемо навести једно од најприхватљивијих објашњења али подсећамо да их све, ипак, треба узимати са одређеном дозом резерве.
Симаргл (Огњебог) је био везан за кућно огњиште, дом, породицу, али и за свету ватру која се палила током верских обреда. Један од истраживача, Брикнер, у својој „Словенској митологији“ долази до закључка да Симаргл, као и Род, штити породицу и да је према томе кућно божанство. Може се рећи да је Симаргл персонификација ватре, која је за Словене представљала светињу и због чега су јој приписали божанске карактеристике. Осим божанства огња – Симаргла или Огњебога, у словенском фолкору наилазимо и на духове ватре – божанска и вилинска бића која на различите начине помажу људима. Тако у фолклору уралских Словена наилазимо на Варницу Скакалицу, ватрену вилу која сељацима показује место на коме се налазе златне руде, а ту су и лутајуће светлости, „блуднички”, које су прецима Лужичких Срба показивале пут кроз мрачне пределе. Натко Нодило спомиње Креса и Кресника – персонификације свете ватре која се палила на пољима и узвишењима, а у ове ватрене духове веровали су вероватно сви Словени са простора бивше Југославије. Видимо да су Симаргл, Крес и остала биће били не само духови ватре, већ и сам божански огањ, који је за Словене био светиња над светињама. Зато, да бисмо боље разумели Симарглову природу, морамо покушати да схватимо шта је огањ значио за наше претке и какву је улогу играо у њиховим животима.
Како су Словени уопште долазили до ватре? Она се најчешће добијала трењем дрвета о дрво, да би се касније делила међу становницима села. Таква ватра називала се „живом ватром”, а њено одржавање представљало је како питање одржавања живота, тако и верску дужност. Ватра је пре свега била везана за кућно огњиште, место које је се код старих Словена такође сматрало светињом. Постоји више разлога за то. Огњиште је било физичко и духовно средиште око кога се окупљала цела породица, што због припреме и конзумирања хране, што због обављања ритуалних радњи. Оно је истовремено било извор топлоте, место на коме се припремала храна, као и место на коме су приношене жртве. Због тога је огњиште представљало предмет верског обожавања, култно место коме је стари Словен прилазио умивеног лица. Огњиште се повезивало и са духовима предака. Ту је живео и домовој – дух који штити кућу и укућане. Изнад огњишта висиле су вериге, свети предмет на који су качене жртве као што су глава црног петла, животињске длаке и изнутрице, птичја пера итд. Простор око огњишта је, дакле, у себе укључивао читав низ светих предмета, али највећа светиња била је божанска ватра која је одржавала живот нашим прецима, ватра која је била физичка манифестација бога који се брине о животу укућана – Огњебога или Симаргла. Симаргл је на овај начин био повезан са кућним огњиштем. Међутим, ово божанство повезује се и са обредним ватрама, односно, ватрама које су паљене током вршења ритуала. За овакве ватре сматрало се да имају моћ преображавања и прочишћења, па су их сељаци најчешће прескакали или преводили своју стоку преко њих. Прочишћујућа моћ ватре имала је тако да омогући заштиту људи и стоке од злих сила.
