ВОДАНОВ ДАН - ВОДОПОЛ

3. лажитрава/април

   Данас је Водопол, Воданов дан или Дан вода. Празник славе углавном наша браћа из источних крајева, а везан је за буђење пролећа, отапање снега са планина и бујање река. 

   Наш народ велики значај придаје води, поготово у обредним радњама. Постоје разни обичаји везани за воду, навешћемо неке од од њих да појаснимо значај воде код словенских народа. По народним веровањима, у водама живе или се у њима скривају водена бића и духови. Када загрми, треба покрити судове с водом, да се не увуку разне зле силе, који беже испред грмљавине бога Перуна (касније св. Илије). Зајам и враћање новца приређује се код воде која се узима за пиће и домаће потребе, несумњиво у присуству доброг воденог духа или воденог божанства. По предањима, има вода које не гасе ватру. Воду трују мрачне силе (врачаре, чињарице). Уочи Јариловог дана (Ђурђевдана) прскају се стока и кошнице водом „омајом“ а воћке против гусеница и других штеточина. Стока се претерује преко воде (реке) када наступе епидемичне болести. Вода се не доноси кући после заласка сунца, да се с њом не унесе неко зло; ако је прека потреба да се увече донесе, онда се од ње мало попрска ватра на огњишту. Водом се посипа породиља и говори: „Вода из сића, а ти ђетића" (роди)!
Вода у којој се купало мало дете не просипа се напоље после сунчева заласка. Кад невеста прелази преко реке, онда баци пару у њу и изговори: 

   „Прођох воду, не угазих, родих дете, не осетих!" Пошто невеста ступа у младожењину кућу, излије котао воде пред кућним вратима, да би јој послови ишли за руком лако и брзо. 

   Када путник пође на пут, онда се за њим проспе вода из посуде, да би се срећно вратио с пута. Не ваља сипати донету воду и затечену. Не ваља воду пити лежећи. Девојке употребљавају воду омају у врачању, да би придобиле младиће. Оне захвате воду испред воденице, купају се у њој и говоре:
„Како ова вода на млин наваљивала, тако момци мени наваљивали" (долазили, грабили се о њу).
На Јарилов дан (Ђурђевдан) изјутра сипа се мало воде чобанима за врат, да би стока била млечна. Изливањем и прскањем водом за време суше изазива се киша. У ту сврху полива се додола пред кућом.
Болесник који има грозницу одреже врхове свих двадесет ноката, одреске баци у реку, да их вода однесе заједно с грозницом; или оде у реку, загњури се у воду, а своју кошуљу пусти низ воду да је однесе и изговори:
   „Као што вода однесе кошуљу, тако да однесе и моју грозницу."
Исто се говорило и за све болеснике:
   „Како одлазила вода тако одлазила болест од мене“.
Болесникова кошуља се опере на извору, осуши на гранама дрвета (углавном храста) и врати болеснику да је обуче. Мајка окупа први пут женско дете у хладној води, да не би било „вруће" крви када одрасте. По води се гата: ако убачен угљен плива по њој, онда то је добар знак; ако потоне, онда не слути на добро.
   Празником Водополом највероватније се завршавала Водена недеља. О Воденој недељи код нас има записа и доста измењени обичаји сачували су се до данашњих дана. Обичаји поливања водом, у зависности од краја, негде су везани за недељу после Ђурђевдана, а негде за дане пре или после Ускрса. Некада, пре примања хришћанства, вероватно се радило о празнику који је обележаван у исто време на целом јужнословенском поднебљу - у периоду бујања река и поплава. „Српски митолошки речник“ наводи да се Водена недеља празновала "због поплава, односно водених „демона“. Поплаве су настајале после отапања снега у рано пролеће и после провала облака у временском прелазу од пролећа у лето. Зато народни празници због поплава припадају кругу пролећних празновања, да би се „демони“ умилостивили, а то су седмица Водене недеље и заветни дани када су се догодиле поплаве, па су узети за празновање".

   Према веровањима, на овај дан Русалке се буде из зимског сна. Вода у којој су се оне купале лековита је: повраћа вид слепима, слух глувима, хроми прохода; ако је пије нероткиња или удовица, постаће гравидна. По српским обичајима у рекама се не купа никако пре Јариловог дана (данас Ђурђевдана). Верује се да ако лед не прође на Водопол риболов ће бити лош. Код некох словенских народа постоји обичај полагања хлеба (колача, погаче) у воду али тако опрезно да се вода при додиру са хлебом не заталаса. Обичај је повезан са давањем жртве воденом духу или, раније, богу вода. Веровало се да ће „жртва“ обезбедити бољи риболов током године.
   Код свих словенских народа постоје легенде о воденим бићима или духовима:
водяно́й, водяник, водяной дедушка, водяной шут, водовик код Руса; topielci, utopielci, wodnici код Пољака; wodby muž, wodnykus код Лужичких Срба; vodni muži код Чеха и Мораваца итд.
Водени духови нису описивани исто у свим крајевима. Углавном су били патуљастог раста. Негде су имали дугу браду, дуг нос, рибљу крљушт по телу, рибљи реп, дуге уши, козије ноге итд.

Источни Словени Водопол обележавају и као рођење воденог духа - Водењака (Водяно́й). Водењак је наг и космат старац, са брадом и рибљим репом, који живи у двору у води, чији је господар. Станиште Водењака се налази на дну дубоких речних вирова, језера или мора. Његове служавке су русалке али и утопљеници. Он је предводник војске водењака, која с вечери напада оне који се нађу поред воде. Водењак може да се преобрази у неку животињу али и у човека (лепу девојку, дете које плаче) како би намамио жртву близу воде. Његови поданици понекад оштећују и воденице, рибарске мреже и мостове, јер вода је неприкосновено царство воденог духа и као таква забрањена за људе. Да би га умилостивили, воденичари, морнари и рибари приносе му разне дарове. 
   У Србији постоји сећање на разна водена бића и духове, али и на њиховог владара бога Водана - господара свих вода. То сећање је вероватно доста измењено примањем хришћанства али се ипак сачувало. Ако ускладимо источнословенски празник Водопол са нашим јужнословенским веровањима, добићемо празник свих вода и Дан бога Водана.

У 19. веку у књизи „Обичаји и песме укупног народа српског“ 

http://www.scribd.com/doc/47025252/Obredne-Pesme-i-Obicaji-Srba-Milos-Milojevic
Милош С. Милојевић је записао више песама, у којима се спомињу стара словенска божанства, међу којима има и оних посвећених Водану:

„Ој Водане Водане,
И твој сине Моране!
Не мути нам водице
Не пушт у њу Морице.
Нама вода потребна
За прстена венчана.
Чиста вода пречиста
Љубав чиста да нам је
Без твог сина Морана
И сестрица Морица.
Што но момке морају
Од наске их отимљу.
Па јих море и љубе
У дубљине увлаче.
Те дубљине студне
И вртлоге проклете.“

   Водан (Воден) је словенски бог река, језера и мора, укратко - божанство вода. Влада водама и свим бићима која се налазе у њој и око ње. Богове вода највише су славили риболовци и морнари. Први због доброг улова, а други ради личне безбедности. Водан није зло божанство, он је исто тако могао да утопи људе као што је могао и да их чува од дављења или бродолома. Постоје тврдње да је Воданова функција хтонична - он води душе у свет мртвих, до кога се (према истим тврдњама) стиже преко воде. Примањем хришћанства особине водених божанстава наслеђује св. Никола.

3.4. Водопол славе родноверне заједнице:
„Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“ и др.