петак, 18. април 2014.

БИЉНИ ПЕТАК

Петак пре Јариловог дана


   Петак пре Јариловаг дана у народу је познат као Биљни или Биљани петак. Ове године то је 18.4.
Биљни петак је дан када, углавном, жене беру лековито биље. Верује се да биљке убране на овај дан имају посебна лековита својства. Бере се разно биље: коприва, копитњак, цисача, омален, одолен, петлова креста, петлово перо, ђурђевак, поврата, оман, бриздавац, млечика, јечам, златноглав, бе
ли слез, зечије уши, приватница, дебелица, вратич, крављача, подбел, навала, козлац, гороцвет, кукурек, мечја шапа итд. Наломе се гранчице од леске, дрена и граба. Свака травка и цвет има своје значење. Мајке воде „у траве“ ћерке, а свекрве снаје, па им показују која је која трава. Изабране траве доносе кући и остављају на неко скривено место да ту дочекају Ђурђев-Јарилов дан.
   Овим даном завршава се забрана брања цвећа која траје од Весниног дана. Занимљива је ова забрана у којој видимо трагове старог претхришћанског обичаја.
Хришћански православни календар каже да је забрањено брање цвећа од Цвети па до Духова зато што се у том периоду душе умрлих могу налазити у цветовима (поготово ливадским). Међутим, по истом календару, видимо да се цвеће бере на Биљни петак и Ђурђевдан (Јарилов дан), а оба празника су пре Духова. Друга нелогичност је то што су и Цвети и Духови у хришћанству покретни празници везани за Ускрс, па је немогуће да су душе умрлих чекале одређен хришћански датум да би прешле у цвет или га напустиле, поготово што хришћанство не познаје инкарнације душа у биљке, животиње, предмете и др. Јасно је да се ради о неком старом претхришћанском обичају и да је некада у пролеће постојало тачно време када се није брало цвеће због душа умрлих. Веснин дан (дан после пролећне равнодневнице) повезан је са празником Цвети и могуће је да се некада радило о истом празнику. Пошто знамо да се, по нашим народним обичајима, на Веснин дан бере цвеће као и на Јарилов дан (односно неколико дана раније на Биљни петак), једини период који нам остаје за забрану је време између ова два празника.


   С.М.Грбић у књизи „Српски народни обичаји из среза бољевачког“ описао је како изгледа брање биљака на овај дан. Чим се чују први петлови жене, деца, младићи и девојке окупљају се и крећу у планину „у траве“. Девојке које прве устану песмом објављују да је време за полазак:


Ој, убава, убава девојко, ој,
дизајте се момци и девојке,
да идемо у гору зелену,
да беремо траву свакојаку,
да беремо пелен и коприву,
зелен пелен да га извијамо,
од пелена вода да прокапље,
ко што плаче момче за девојче.

   Свако понесе мало пресног пшеничног теста, грумен соли, нешто за јело (јаје, хлеб, сир, мало ракије) и алатку којом ће копати биље. Када се сви скупе крећу заједнички на пут. Током пута певају и мушки и женски. Момци најчешће певају ову песму:


Падај, падај Шар планино,
те ми уби три чобана!
Први чобан проговара:
Немој мене, Шар планино,
мене има кој да жали,
имам мајку жалиће ме,
мајка жали дан до века.
Други чобан проговара:
Немој мене Шар планино,
мене има кој да жали,
сеју имам жалиће ме,
сеја жали за годину.
Трећи чобан проговара:
Немој мене Шар планино,
мене има кој да жали,
љубу имам жалиће ме,
љуба жали дан до ручак.

Девојке много више певају, једна од песама је и ова:


Под брегом се јела разгранала,
испод јеле зелена ливада,
у ливади два бистра кладенца,
код кладенца прострто сиџаде,
на сиџаде заспала девојка,
под главом јој снопак детелине,
на груди јој сјајно огледало.
Дође млади пастир од оваца,
те разбуди девојку од сана,
дође пастир од бистра кладенца,
те разбуди жетварку девојку,
те је прсну водом од кладенца.
Па говори млађано пастирче:
О, девојко, мајчина жетварко,
а што си се тешком сану дала?
Како легла на зелену траву,
тако богу своју душу дала.


   „У зору обично стигну у планину, где ће копати траве. Прво гледају да нађу траву млеч, па чим је нађу, испод ње закопају мало од оног пшеничног краваја, што су понели и метну један грумичак соли говорећи:
   „Ја теби дајем со и хлеб, а ти мени млеко и сир!“
   За тим траже траву кајмачицу, па кад је нађу и испод ње метну мало соли и хлеба, опет говорећи:
   „Ја теби дајем со и хлеб, а ти мени млеко и сир!“
   Оно хлеба и соли, што претекне, враћа се кући, да се тиме на Ђурђев-дан накрми стока. Момци и девојке гледају да нађу траву царичицу, па кад је нађу, они је кидају зубима. Док је кидају, ништа не говоре, шта више старају се да крадом нађу ову траву. Кад је нађу, онда момци мећу понеки цвет за појас, да их воле девојке, а девојке опет, да их воле момци. За тим се беру траве за здравље људи и стоке: здравац, кошутица, расковник, коприва, бобовник, ђурђевак, дебељача, говеђе очи, говеђа ребра, петров крстић, горећи језик, мечја шапа, мусувељ, млекуља, поврат, бели слез, дивљи селвин, подбео, итд. Све се ове траве метну у цедило, а цедило опет метне у торбу.
Кад се сврши брање трава, сви поседају те заједнички ручају, па се по том враћају кући. Кад дођу кући изваде из торбе оне набране траве, што су увијене у цедило, па цедило са травама оставе, да стоји на каквој шљиви све до Ђурђев-дана. Те се траве не уносе у кућу зато, да би јагањци били напредни и здрави. Неке од ових трава чувају се ради лека код људи и код стоке, а некима се крме овце на Ђурђев-дан. 

   Они, који су ишли по траве, тога дана ништа не раде.“

   Сточари светкују овај дан, да муве не нападају стоку.
   У селу Дубокој, у пределу Звижду, на Биљни петак окупљао се народ пред сеоском пећином. Жене су доносиле лековито пољско биље, а мушкарци су уносили у пећину дрва и ложили велику ватру. Пред пећином се ручало, а у њој се проводио дан у општем весељу. Обичај је веома стар, повезује се са веровањем у пећинске (подземне) духове и оживелу природу после зимског сна.

Ове године је биљарски петак 18.лажитраве/априла.