СЛОМ СЛОВЕНСКЕ ВЕРЕ И ПРИХВАТАЊЕ ХРИШЋАНСТВА

СЛОМ СЛОВЕНСКЕ ВЕРЕ И ПРИХВАТАЊЕ ХРИШЋАНСТВА


Приликом покрштавања Словена хришћански мисионари служили су се различитим методама како би натерали народ да прихвати нову религију. Методе су се често мењале, оне успешне ширене су даље и усвајали су их остали мисионари којима до тад нису биле познате или су ширили хришћанство на непопуларан начин.
Први мисионари, долазећи код полапских Словена, следили су јеванђеље по Луки и истицали добровољно сиромаштво. Били су поцепани и прашњави, просили су по улицама словенских градова изазивајућу чуђење и сажаљење локалног становништва. Гордим и поносним Словенима просјаци као изасланици богова нису могли представљати узор, нити је неко хтео да следи религију просјака и слуга. Видевши да таква метода нема много успеха мисионари се одлучују за потпуно другачији приступ.
Одржавани су многи мисионарски зборови на којима је расправљано о учинку и начину даљег ширења хришћанства. На узнимском збору размотрено је становиште које су бранили староверци - да је хришћански бог најгори и најслабији бог, а слуге које проповедају његову веру да су неотесане, да просе и живе у беди.
Поучене таквим искуством следеће хришћанске мисије заборављају приче о сиромаштву и одлучују се за другачију тактику. Добро опремљени храном и богатом одећом, мисионари хвале раскошан живот и благостање, а староверце дарују скупим поклонима. На тај начин штите мисију од сажаљења, подсмеха и омаловажавања, у очима народа мисонари изгледају достојанственије, самим тим бог кога представљају изгледа моћнији и ближи старим словенским боговима.
Традиционално мишљење словенског друштва одликовало се слободним колективним стваралаштвом у области вере, поштовањем природних појава и јасним односима између тих појава, богова и људи. Сваку религију, нову или стару Словени су сматрали за истиниту. То не значи да су прихватали богове странаца, једноставно, остављали су избор другима да верују у шта хоће, супротстављајући своје богове туђим и верујући да су словенски богови моћнији од свих осталих. Словени нису оспоравали бога хришћанима јер су сматрали да бог који је исповедан у многим државама није могао бити непостојећи.
Нова метода хришћанских мисионара која је врло брзо уродила плодом постаје подстрек за нове планове. Методе деловања брзо су се шириле по Европи због добре међусобне комуникације мисионара тада још увек јединствене хришћанске цркве.
Следећа фаза деловања била је стварање презира према старој вери. Наметан је осећај инфериорности староверних у односу на нововерце. Поготово се та разлика истицала између староверних кнежева и оних који су прихватили хришћанску религију. У то време кружила је прича о хришћанском владару који је за трпезу звао робове нововерце, наређујући да се на двору износе лошија јела за велможе који се нису одрекли старе вере. Слична је прича где владар храни хришћане за столом док поданици староверци добијају храну на поду. Видевши успешност ове тактике, мисионари је брзо шире по свим словенским земљама широм Европе, па имамо сличне примере понашања кнежева из панонске области, данашње Пољске, Моравске итд.
Временом се губи знак једнакости између хришћанских и староверних владара, где ови други постају све чешће понижавани и извргивани руглу. Међутим, и поред тога многи не пристају да прихвате нову веру. Један од њих је и словенски владар Само. Дагоберт, владар франачког уједињеног краљевства, примајући хришћанство наставља ратове са словенским староверним племенима које предводи Само. Словени су пљачакали франачке градове и трговце, а франачкој војсци често су наносили поразе. Да би прекунуо те нападе Дагоберт шаље свог посланика Сихариуса на преговоре са Самом. Само предлаже склапање пријатељства али Сихариус одбија речима: „хришћанима и слугама божјим не приличи да пријатељују са псима“. Само одговара претњом да ће божји пси растргнути божје слуге. Велика битка одиграва се код, данас непознатог, Вогатисбурга и Дагобертове три војске бивају потучене до ногу, а Само упада дубоко у франачку територију.
Стотинама година хришћански мисонари смишљали су планове како да Словенима наметну нову веру. Изнова и изнова покушавајући, учећи на грешкама својих претходника на крају су успели. Слом старе вере у великом броју случајева значио је и пропаст разједињених словенских племена која су полако нестајала, претапајући се у околне народе са којима су се граничили. Лукавом политиком хришћанских мисионара стара словенска вера је постала ругло у односу на хришћанску религију, па по инерцији и Словени постају инфериорни у односу на народе који су раније примили хришћанство. Ако је срамота бити Словен, асимилација, поготово она праћена огњем и мачем, не треба да чуди.
Прави крах словенске вере почео је када су словенски кнежеви и владари почели да прихватају хришћанство не желећи да буду ни по чему гори од хришћанских владара. Истим методама којима је њима наметано хришћанство, они га намећу свом народу. По принципу омаловажавања староверних поданика и уздизања нововераца уз разне претње и забране народних обичаја, хришћанство почиње да се шири. Привилегије, наследне титуле и признања од стране других хришћанских држава постају довољан разлог за лако одрицање од старе вере и примање хришћанства код словенског новонасталог племства. Покрштавање је преобраћеним кнежевима отварало тако значајан пут за средњовековну политику - женидбене везе у оквиру хришћанских племићких породица. Много је таквих примера: византијска кнегиња Ана удала се за руског кнеза Владимира тек када је овај на њен наговор прихватио хришћанство; за пољског Мјешка Првог удала се хришћанка Добрава - ћерка бохемијског кнеза Болеслава; Готшалк, кнез староверних Ободрита (Бодрића), примањем хришћанства жени данску кнегињу Сигриду; итд.
Последња етапа мисије - практично усађивање елемената хришћанске религије народу - трајала је вековима. Развијала се неравномерно, у зависности од географског положаја положаја и класне припадности, да би крајем 12. века постигла одлучујуће резултате готово у свим словенским земљама, остваривши у потпуности хришћанска начела међу велможама, витезовима и градским елементима, а исто тако продревши прилично дубоко у редове сеоског становништва. Хроничар Ебо из 12. века наводи да је на једном саветовању мисионара констатовано да су скоро сви народи „упрегнути у хришћански јарам“, а да онима који буду одуговлачили са тим „прети небеска казна“. 13. век може се сматрати периодом када је хришћанство прихваћемо у свим словенским земљама.

ЖИВИН ДАН

1. цветањ/мај

Максим Кулешов

  1. цветањ (мај) је дан посвећен великој богињи живота - Живи. Уз Мокош, Жива је једно од највећих словенских женских божанстава. Хелмолд у својој Словенској хроници (почетак 12. века) спомиње Живу (Siva) као богињу Полабљана која даје богатство. Историчар Длугош (1415-1480) у Пољској налази трагове божанства живота под именом Zywie. Жива је некада била веома поштована код полапских Словена и код других западнословенских племена, а вероватно и на нашем поднебљу. О постојању богиње Живе код нас сведоче нам песме из 19. века које је записао М.С.Милојевић у књизи „Песме и обичаји укупног народа српског“.

„Сива Жива сива силна,

Сива силна голубице! 

да куда си путовала? 

Одговара Сива Жива 

Сива силна голубица...“

   Веома је тешко реконструисати изглед и особине богиње Живе. Постоји велики број описа ове богиње који, у недостатку извора, могу бити само пука нагађања. Ми ћемо навести неке од најчешћих. По тим описима, Жива је богиња повезана са богатством кроз добре приносе, са свим земаљским плодностима и животом уопште. Један је од облика богиње мајке као и већина женских божанстава. Тумачећи наше народне песме Живу можемо повезати са путовањима као богињу која штити путнике.
Момир Јанковић у свом „Буквару словенске духовности“ представљана Живу као веома лепу девојку косе боје злата, бујних груди. Претпоставља се да је у неким словенским пределима Жива била врховно божанство. Као симболи плодности, посвећени су јој петао, жито и винова лоза. У нашим народним песмама Жива, као што смо могли да видимо, повезивана је са сивом голубицом, што би могао бити и један од њених облика. Према веровању Живина светилишта су била окружена шумом, а сами зидови обрасли су виновом лозом. По Момиру Јанковићу, на одређеним местима у околини светилишта Живи у част се гатало и таква места су називана "гаталички брегови" или „гаталово“. Да је ово божанство повезано са гатањем и преношењем „порука“ богова намењеним људима, можемо видети из наставка песме М.С.Милојевића:

„Летила сам Господару 

Нашем силном Триглав бору

Те гледала што нам чини 

Што нам чини заповеда." 

Шта чињаше наш господар, 

Наш господар Тригљав вељи...“

   Пошто је Жива богиња живота и плодности, њени жреци носили су на главама животињске рогове, за које се верује да су били симбол плодности, не само у словенском свету него и на подручју целе старе Европе. Жива је, такође, заштитница деце. Од потомства су зависили живот и опстанак целе заједнице, па је логично било бригу о деци поверити богињи живота. 
   Код источнословенских родноверних постоји једно прилично дискутабилно веровање везано за Живин дан, односно ноћ која му претходи. 30.4.-1.5. је „тајанствена ноћ“ када су врата Нава (свет мртвих) отворена према Јаву (свет живих, садашњост). У току те ноћи веома су активне зле силе. То је Велесова ноћ и траје до првих петлова који најављују празник богиње Живе и почетак новог, лепшег, периода. Појмове „јав“, „прав“ и „нав“ налазимо у Велесовој књизи чија аутентичност још увек није доказана.

Художник Ольга Нагорная
*Жива*

1.5. Живин дан славе родноверне заједнице:

„Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Союз славянских общин славянской родной веры“ и др.

ЈАРИЛО

23. лажитрава/април

Максим Кулешов

   23. лажитраве (априла) слави се Јарилов дан. Ово је један од битнијих родноверних празника. Јарилов и Мокошин дан су „главе од године“ јер деле годину на два једнака дела. 

   Тешко је тачно дефинисати изглед и особине бога Јарила. Јарило се данас повезује са балтичко-словенским богом Рујевитом (Руђевидом), али и са Јаровитом (Геровитом). Геровит је био ратничко божанство, као и већина богова балтичко-словенског пантеона. У његовом светилишту налазио се огроман штит прекривен златним листићима. Атрибут Геровита било је и копље. На каменој плочи нађеној у Волгасту представљена је људска фигура поред које се налази велико копље. Геровит би могао имати и седам глава, као Рујевит, и могле би му, као и Рујевиту, приписати функције бога рата, срџбе, јарости, љутње. Међутим, он је истовремено и бог пролећа, лета и плодности.

   Корен „јар“ у Јариловом имену означава ватру, жестину и гнев. У граду Кореници на острву Рујан постојало је светилиште овог божанства, у коме се налазио огроман кип. Дански хроничар Саксо Граматик бележи:
   „Он је стајао у једном светилишту застртом двема црвеним завесама. То беше идол са седам глава, у десној руци држаше мач, а седам других мачева висе му о појасу. Струк му је дебљи но у човека. Био је толико висок, да му је владика Абсалон, дижући се на прсте, једва могао дотаћи браду својом секирицом коју обично уза се носаше.“ 

   Седмоглави кип овог божанства показује да је Јарило соларно божанство повезано са седам летњих месеци, који на пролеће почињу лажитравом (априлом), а завршавају се на јесен шумопадом (октобром). Одмах поред Јариловог (Рујевитовог) светилишта налазило се Поревитово. Поревитов кип имао је пет глава које би могле да симболизују пет зимских месеци. Ово значи да је Поревит био хтонско божанство, насупрот Јарилу. Јарилов дан некад је обележаван управо у пролеће у месецу лажитрави. Нетачност јулијанског календара и везивање Јарила за светог Ђорђа (Ђурђевдан) померају овај празник у месец цветањ (мај).

   У јужнословенској митологији Јарило је представљен као младић изузетне лепоте који, обучен у бело, јаше белог коња. Јарилови дани су у пролеће, и они су у нашим крајевима симбол пролећног буђења природе, лета и плодности уопште. Међутим, постоји веровање да ратнички карактер Јарила није остао запамћен само на Балтику, него и код нас. О томе сведоче народне песме из 19. века: 

„ Ој, Јарило, божило!

Наш престрашни (х)рабрило!

Војска ти се готови

у грмове, лугове,

у грмове, лугове,

у Драшкове ограње!

Силна војска велика,

обучена црвено,

обучена црвено,

светлу боју Јарила.

Опасана зелено,

тврдом ветком дубовом,

тврдом граном и светом,

да побједи душмана.

Огрнута плаветно,

да му буде стасито,

тврдо, јако, стасито,

свето, красно и стално.

Пригрнуто, пребело,

да му буде невино“.

   У пролеће или почетком лета у многим словенским земљама чак до 19. века одржаване су разне народне светковине у част бога Јарила. Певане су песме које су најављивале Јарилов повратак из далеке земље преко мора, повратак пролећа, плодности и успешну жетву која ће доћи. Прављене су лутке од сламе које су представљале Јарила и кићене венцима од зеленог грања и пољског цвећа. Запамћено је много различитих обичаја и веровања везаних за Јарилов дан. Венцима од зелених гранчица набраних вече пред празник кићени су врата и прозори на кућама и остајали су до следеће године. Велику важност има купање у реци пре изласка сунца као и спуштање лутке Јарила у реку у нади да ће обезбедити плодну и успешну годину. Сматра се да на овај дан делују разне зле силе, па су паљене велике ватре да би се отерало зло, а у исте сврхе правиле су се и велике бразде кружног облика око имања.

   Наши народни обичаји везани за Ђурђевдан немају много тога заједничког за хришћанством, већ у њима видимо трагове некадашњег обележавања Јариловог празника. Вече пре Јариловдана изводе се разна девојачка гатања, о томе пише Саватије М.Грбић у књизи „Српски народни обичаји среза бољевачког“:
   „Чим сунце зађе, девојке узимају свака по једну зелену каленицу, напуне је водом, па у воду спусте: једно црвено јаје, прстен, огледало, огрлицу, здравац, омиљен, или друго које цвеће, па то оставе да у градини, испод руже, преноћи. Кад то остављају нарочито пазе, да ко не види, а нарочито момци, јер они знају, да то девојке раде, па ноћу иду и траже, да им то украду. Девојке преко ноћи обилазе и чувају да ко то не украде, а нарочито то пазе мајке девојачке. Кад буде у јутру, пре сунца, девојке узму ону воду из каленице и умију се њоме или је помешају са другом водом па се окупају. Девојке то раде да би их волели момци.“
   Ујутру настављају са гатањима и „магијским“ радњама:
   „Девојке овога јутра, док још сунце није изгрејало, иду те обирају росу. То се ради овако: Изађу у поље где је посејано жито, па марамом купе росу. Кад се марама добро окваси од росе, оне је исцеде у један чанак, и тако је даље купе и цеде док не накупе нешто росе. Кад је свака девојка у свој чанак накупила колико толико росе, враћају се кући, па том росом замесе од пшеничног брашна један мали округли и на средини шупљи колачић, па кроз њега погледају прво у сунце, па у онога момка, кога воле. То чине да би момци, које погледају, за њима лудовали и да би их узели за жене. Девојке тај колач увек носе са собом.“

   Рано ујутру на Јарилов дан, негде чак и пре него што сване, људи су одлазили на реке и језера и купали се. После купања китили су се врбиним гранчицама и копривом па би тако окићени одлазили кућама. На овај дан се први пут користе биљке убране на Биљни петак, о коме је већ било речи. Вече пре празника у посуду са водом потапа се разно пролећно цвеће (здравац, дрен, грабеж...) и оставља се да одстоји испод ружиног грма. Сутрадан, рано ујутру, водом се умивају укућани да би били здрави, деца, да би била јака као дрен, а девојке да би се момци грабили око њих. Ово је први дан када почиње да се пије овчије млеко и једе јагњеће месо. 

   Јарилов дан био је познат као празник сточара. Сточари, као и чобани, имали су посебне обреде којима су обезбеђивали здравље својих животиња као и већи плодност. Један од обичаја је и закоповање јајета у мравињак - да би се стока патила (множила) као мрави. Уз јаје закопаван је и грумен соли. То се радило вече пре празника. Сутра ујутру, на дан празника, иде се поново до места где је закопано јаје са сољу:
„Кад буде пред вече, узима се онај крупац соли, што је ночио у мравињаку, па се истуца, а тако се исто и они венци, што су били на првој и последњој овци ситно исецкају, ту се још дода и оно парче краваја, што је ношено на Биљани петак у планину, па се све то са трицама измеша и тиме накрме овце и јагањци.“

   Веома је битно и једење јагњећег меса на Јарилов дан, које је имало обредни карактер и вероватно је, још од старих времена, представљало жртву Јарилу:
„...сваки, па и најсиромашнији, коље јагње, које се на ражњу пече. Тога дана руча сва чељад заједнички, било онде где је вршен промуз, било код куће. За време ручка прво се пререже летургија, па се затим изломи онај колач, што је био на ведрици и поједе се. Кад се сврши ручак кости се од јагњета покупе и закопају у мравињак, да би се овце патиле (множиле) као мрави.“
Саватије М.Грбић „Српски народни обичаји среза бољевачког“

   Празник се некада обележавао читавог дана, а посебно занимљиво било је вече када су прескакане ватре, паљене лиле, а млади дували у „дудуке“ и обилазили село. О овоме пише Милош Милојевић у књизи „Песме и обичаји укупног народа српског“:
„Када сви задувају у дудуке, подигне се такав урлек, писак, врисак, мумлање и бог те зна каквих ту гласова нема, једном речју урнебес такав да је страх божији то слушати. Све каламуре вашке, кучићи, пси, чпире, рундови, вижле итд. па чак и лисице и вуци и друга зверад по селу и ван овога заурлају; кокоши се разбуде и стане јих какот, гуске шиште итд. Да се не може преставити себи та безлаборност и смеса разних гласова. Овако дувајући обиђу девет пута око села, а негде се разделе па обилазе око једног сокака, а негде сви заједно око села, и ако могу трипут мало даље од села које рачунају као да су обишли цео атар тог свог села.“ 

   У наставку текста добијамо, можда, још једну потврду о ратничком карактеру Јарила: 
   „Докле оваква чудновата галадба, шум, ларма, гунгула, громила итд. иде и ваља се, дотле у кући кућна старешина, која је остала сама од мушкиња код куће, вади сво оружје и чисти, а бело оштри. Често су Турци увече и на Ђурђевдан нападали на куће и отимали оружје од Срба, јер су знали да се тада сво, па и оно сакривено, износи“. 

   Позната су и гатања о времену на Јарилов дан:
ако је време облачно - доста ће падати град у току године; ако је ведро - биће кишна и родна година; ако пада киша - биће гладна година;

23.4. Јарилов дан славе следеће родноверне заједнице: 
„Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Об`єднання Рідновірів України“, „Велесов круг“, „Союз славянских общин славянской родной веры“, "Savez hrvatskih rodnovjeraca“ и др. 
„Старославци“ ће такође ове године прославити Јарилов дан.

Слава Јарилу!

ЉЕЉНИК - ЛАДИН ДАН

22. лажитраве/априла

Игорь Ожиганов *Лада*

   22. априла (лажитраве), дан пре Јариловог празника, родноверни славе Љељник. Обичаји око Јариловог дана (Ђурђевдана) доста су се измешали и, може се рећи, спојили у један велики празник, мада се некада вероватно радило о више различитих празника. 
Љељник је женски, девојачки празник. Можемо га слободно назвати словенским Даном жена. На тај дан мушкарци су били посебно пажљиви према женама. Девојке би раније устајале, одлазиле на обале река и језера са даровима за русалке. Тај дан је био весео, пекле су посебне празничне колаче, плеле венце од пролећног цвећа, преко дана су певале и играле кола, а увече да момци не сазнају, чиниле су девојачке магије и прорицале. У Украјини и Белорусији девојке, жене и девојчице окупљале би се у вечерњим сатима на широком, отвореном простору. Облачиле су беле хаљине и играле посебно коло тако што су се полако кретале у круг спуштајући и подижући руке ка небу. Најлепша међу њима представљала је Ладу, постављале су је у средину, китиле цветним венцима, играле и певале око ње. Овом окупљању нису присуствовали мушкарци. Претпоставља се да је празник Љељник повезан са Ладом - словенском богињом љубави, лепоте и брака.
   Ритуали који су вршени у част Ладе најчешће су повезани са склапањем бракова, односно, бирањем супружника као и са гатањем о удаји.
У бугарској је познат обред групног женског гатања под називом „ладуване“ и „дајлада“. Овај обред је обављан у периодима око Ђурђевдана, Ивањдана и Нове године. Девојке би се окупљале око извора, на раскршћима или у кући супружника којима је то био први брак, а сва деца су им жива. Донеле би воду са извора коју су захватале и носиле ћутећи. У воду би свака спуштала свој прстен и мало мало јечма или овса. Посуду са водом би стављале испод дивље руже „на звезде“ тј. када је небо ведро. Једна девојка би вадила прстен по прстен, а остале су певале кратке песме и одређивале судбину свакој од њих. Песме су биле праћене припевима у којима се спомиње Лада.

   Сличан обичај постојао је и код Руса где се такође јавља припев „ладо“. Девојке су доносиле чинију напуњену водом, убацивале своје личне предмете, вадиле један по један, гатајући о удаји свих окупљених девојака.
   Прасловенска реч „лада“ сродна je са староруском речи „ладитися“ (мирити се, договората). На руском „лад“ значи „сагласност, договор“, што би у пренесеном значењу могло бити „стабилан , складан и уређен брак“.
   Неке од песама посвећених богињи Лади записао је Милош С. Милојевић:

Ој да плетемо! 

Ој плети танац! 

Ој Љиљањој; 

Ој Пољељој', 

Ој Ладо ле, 

Ој Пољељу ле! 

Ој плети танац! 

Ој шарени ле! 

Ој хоровид ле! 

Ој коло веље! 

Ој свето оро! 

Ој девојачко! 

Ој и момачко! 

Ој да купимо; 

Ој младе момке! 

Ој и девојке. 

Ој да се виде, 

Ој и познаду! 

Ој да играју, 

Ој и певају! 

Ој, из далека! 

Ој, и из близа! 

Ој, познаници! 

Ој, и незнанци!

   Песме где се спомиње богиња Лада записао је и Вук С. Караџић:

Сунце ми се крајем вије, Ладо ле миле! 

То не било јарко сунце, ој Ладо, ој! 

Већ то био брат и сеја, Ладо ле миле! 

Сеја брату говорила: ој Ладо, ој! 

''Походи ме, мили брате!'' Ладо ле миле! 

Братац сеји одговара: ој Ладо, ој! 

''Не ћу т' сејо, походити, Ладо ле миле! 

''док не родиш мушко чедо.'' ој Ладо, ој! 

Ал' говори сеја брату: Ладо ле миле! 

''Кад је родим мушко чедо, ој Ладо, ој! 

''Чеда ћу се нањијати, Ладо ле миле! 

''Јарка сунца нагријати, ој Ладо, ој! 

''За те не ћу ни марити. '' Ладо ле миле!

   Доста сличних народних песама у којима је Ладино име запамћено кроз разне припеве (Ладо ле миле; Ој Ладо ој; ле, ле, Љељо ле; Ој Ладо ле Љељо; Ој Лељо Полељо итд.) сведочи о некада јаком и поштованом култу ове богиње чије име није могло тако лако да буде заборављено, нити су стара веровања могла да буду искорењена.
   Познате су нам и „ладарице“ (ладајнке, ладањке) и њихов каснији назив „краљице“. Основне одлике овог ритуала описао је Вук Караџић: на одређен празник окупи се група од десетак младих девојака од којих је једна обучена као краљица, друга као краљ, а трећа као барјактар. Краљица седне на столицу док око ње игра коло преосталих девојака, а краљ и барјактар играју сами за себе. На овај начин краљице иду од куће до куће тражећи девојке за удају. 

   Остаће још неко време неразјашњено ко су били: Пољељ или Пољеља, Љељ и Љеља по којима је празник и добио име и у каквој су вези са богињом Ладом. Да ли су то другачији називи за Ладу и њен мушки пандан Лада? „Густински летопис“, настао у 18. веку у данашњој Украјини, набраја старе словенске богове међу којима је четврти по реду бог Ладо. Слично Лади, Ладо je био бог женидбе, радости,спокојства и сваког благостања. Приносили су му жртву они који су хтели да се жене, да би им брак био добар и да би протекао у љубави. У летопису се даље се говори ка кога и у то време у неким крајевима на свечаностима величају, играјући и певајући неке своје „многобожачке“ песме. Ипак, многи истраживачи старе словенске вере не слажу се да је постојао бог Ладо, а део њих оспорава и постојање богиње Ладе.
   Читајући народне песме у којима се спомињу Лада, Љељ/а, Пољељ/а добијамо различите информације, понекад потпуно супротне, тако да је најбоље да не доносимо закључке пре него што се добро проуче сачувани извори или евентуално открију неки нови. У сваком случају можемо бити доста сигурни да је данас женски празник и посебан дан за све родноверне припаднице лепшег пола и овим путем им желимо срећан празник!

22.4. Љељник - Ладин дан славе родноверне заједнице: 
„Велесов круг“, „Родовое огнище родной православной веры“, „Об`єднання Рідновірів України“„Союз славянских общин славянской родной веры“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“ и др.

БИЉНИ ПЕТАК

Петак пре Јариловог дана

   Петак пре Јариловаг дана у народу је познат као Биљни или Биљани петак. Ове године то је 18.4.
Биљни петак је дан када, углавном, жене беру лековито биље. Верује се да биљке убране на овај дан имају посебна лековита својства. Бере се разно биље: коприва, копитњак, цисача, омален, одолен, петлова креста, петлово перо, ђурђевак, поврата, оман, бриздавац, млечика, јечам, златноглав, бели слез, зечије уши, приватница, дебелица, вратич, крављача, подбел, навала, козлац, гороцвет, кукурек, мечја шапа итд. Наломе се гранчице од леске, дрена и граба. Свака травка и цвет има своје значење. Мајке воде „у траве“ ћерке, а свекрве снаје, па им показују која је која трава. Изабране траве доносе кући и остављају на неко скривено место да ту дочекају Ђурђев-Јарилов дан.
   Овим даном завршава се забрана брања цвећа која траје од Весниног дана. Занимљива је ова забрана у којој видимо трагове старог претхришћанског обичаја.
Хришћански православни календар каже да је забрањено брање цвећа од Цвети па до Духова зато што се у том периоду душе умрлих могу налазити у цветовима (поготово ливадским). Међутим, по истом календару, видимо да се цвеће бере на Биљни петак и Ђурђевдан (Јарилов дан), а оба празника су пре Духова. Друга нелогичност је то што су и Цвети и Духови у хришћанству покретни празници везани за Ускрс, па је немогуће да су душе умрлих чекале одређен хришћански датум да би прешле у цвет или га напустиле, поготово што хришћанство не познаје инкарнације душа у биљке, животиње, предмете и др. Јасно је да се ради о неком старом претхришћанском обичају и да је некада у пролеће постојало тачно време када се није брало цвеће због душа умрлих. Веснин дан (дан после пролећне равнодневнице) повезан је са празником Цвети и могуће је да се некада радило о истом празнику. Пошто знамо да се, по нашим народним обичајима, на Веснин дан бере цвеће као и на Јарилов дан (односно неколико дана раније на Биљни петак), једини период који нам остаје за забрану је време између ова два празника.

   С.М.Грбић у књизи „Српски народни обичаји из среза бољевачког“ описао је како изгледа брање биљака на овај дан. Чим се чују први петлови жене, деца, младићи и девојке окупљају се и крећу у планину „у траве“. Девојке које прве устану песмом објављују да је време за полазак:

Ој, убава, убава девојко, ој,

дизајте се момци и девојке,

да идемо у гору зелену,

да беремо траву свакојаку,

да беремо пелен и коприву,

зелен пелен да га извијамо,

од пелена вода да прокапље,

ко што плаче момче за девојче.

   Свако понесе мало пресног пшеничног теста, грумен соли, нешто за јело (јаје, хлеб, сир, мало ракије) и алатку којом ће копати биље. Када се сви скупе крећу заједнички на пут. Током пута певају и мушки и женски. Момци најчешће певају ову песму:

Падај, падај Шар планино,

те ми уби три чобана!

Први чобан проговара:

Немој мене, Шар планино,

мене има кој да жали,

имам мајку жалиће ме,

мајка жали дан до века.

Други чобан проговара:

Немој мене Шар планино,

мене има кој да жали,

сеју имам жалиће ме,

сеја жали за годину.

Трећи чобан проговара:

Немој мене Шар планино,

мене има кој да жали,

љубу имам жалиће ме,

љуба жали дан до ручак.

Девојке много више певају, једна од песама је и ова:

Под брегом се јела разгранала,

испод јеле зелена ливада,

у ливади два бистра кладенца,

код кладенца прострто сиџаде,

на сиџаде заспала девојка,

под главом јој снопак детелине,

на груди јој сјајно огледало.

Дође млади пастир од оваца,

те разбуди девојку од сана,

дође пастир од бистра кладенца,

те разбуди жетварку девојку,

те је прсну водом од кладенца.

Па говори млађано пастирче:

О, девојко, мајчина жетварко,

а што си се тешком сану дала?

Како легла на зелену траву,

тако богу своју душу дала.

   „У зору обично стигну у планину, где ће копати траве. Прво гледају да нађу траву млеч, па чим је нађу, испод ње закопају мало од оног пшеничног краваја, што су понели и метну један грумичак соли говорећи:
   „Ја теби дајем со и хлеб, а ти мени млеко и сир!“
   За тим траже траву кајмачицу, па кад је нађу и испод ње метну мало соли и хлеба, опет говорећи:
   „Ја теби дајем со и хлеб, а ти мени млеко и сир!“
   Оно хлеба и соли, што претекне, враћа се кући, да се тиме на Ђурђев-дан накрми стока. Момци и девојке гледају да нађу траву царичицу, па кад је нађу, они је кидају зубима. Док је кидају, ништа не говоре, шта више старају се да крадом нађу ову траву. Кад је нађу, онда момци мећу понеки цвет за појас, да их воле девојке, а девојке опет, да их воле момци. За тим се беру траве за здравље људи и стоке: здравац, кошутица, расковник, коприва, бобовник, ђурђевак, дебељача, говеђе очи, говеђа ребра, петров крстић, горећи језик, мечја шапа, мусувељ, млекуља, поврат, бели слез, дивљи селвин, подбео, итд. Све се ове траве метну у цедило, а цедило опет метне у торбу.
Кад се сврши брање трава, сви поседају те заједнички ручају, па се по том враћају кући. Кад дођу кући изваде из торбе оне набране траве, што су увијене у цедило, па цедило са травама оставе, да стоји на каквој шљиви све до Ђурђев-дана. Те се траве не уносе у кућу зато, да би јагањци били напредни и здрави. Неке од ових трава чувају се ради лека код људи и код стоке, а некима се крме овце на Ђурђев-дан. 

   Они, који су ишли по траве, тога дана ништа не раде.“

   Сточари светкују овај дан, да муве не нападају стоку.
   У селу Дубокој, у пределу Звижду, на Биљни петак окупљао се народ пред сеоском пећином. Жене су доносиле лековито пољско биље, а мушкарци су уносили у пећину дрва и ложили велику ватру. Пред пећином се ручало, а у њој се проводио дан у општем весељу. Обичај је веома стар, повезује се са веровањем у пећинске (подземне) духове и оживелу природу после зимског сна.

Ове године је биљарски петак 18.лажитраве/априла.

СИМАРГЛ - ОГЊЕБОГ

14. лажитрава/април

   Према Несторовој хроници „Повест минулих лета“, на брду изнад Кијева у оквиру тзв. кијевског пантеона уз Перуна, Хорса, Дажбога, Стрибога и Мокош, постојао је кип бога Симаргла. Међутим, због веома мало сачуваних записа о овом божанству веома је тешко описати његов изглед и функције па се већина текстова своди само на претпоставке. Једна од сумњи које постоје је и да ли се радило о једном богу (Симарглу) или о два (Симу и Рглу), пошто је у старим средњовековним списима име бога (или богова) записивано и заједно и раздвојено. „Симаргл“ је старији назив, и данас општеприхваћен, па ћемо се држати њега. Тумачећи раздвојене називе Сим и Ргл, по Спасоју Васиљеву, добићемо име једног божанства које гони зиму. Симаргл је познат и као Огњебог - словенско божанство огња. Постоје, такође, мишљења да се не ради о словенском богу. Луј Леже у Словенској митологији пише:
„Уопште Симаргл не припада словенском пантеону; и немогућно нам је још знати, које је божанство је у ствари хтео тим именом означити руски хроничар“.
   Често је Симаргл представљен слично митолошком бићу „грифон“, а према неким истраживачима (Нидерле) његово порекло је из Персије и у вези је са крилатим бићем симургом.

   Осим имена Симаргл постоји и назив Семаргл (Семaръгл). Ово име најчешће се везује за број седам (руски семь - седам) па има мишљења да је реч о седмоглавом божанству - СЕ(д)М(о)Р(о)ГЛ(ав). Број седам може повезати Симаргла, као соларно божанство, са седам летњих месеци. Летњи месеци почињу лажитравом (априлом) и завршавају се шумопадом (октобром). Управо зато Симарглове дан неке родноверне заједнице обележавају у месецу лажитрави, тачније данас. Симаргла, преко Огњебога, доводимо у везу са ведским божанством ватре Агни. Сретен Петровић повезује реч јагње са Агни, односно Огњебогом, па даље каже:
   „Велика светковина о Ђурђевдану код Срба, која је повезана са ритуалним клањем јагњета, представља пример од прворазредног значаја за разумевање поменутог култа, односно соларног божанства - свеједно како се оно именовало“.
   Не треба да подсећамо да је Јарилов дан, који је претеча Ђурђевдана, такође у априлу (лажитрави).

   Веома су дискутабилни описи бога Симаргла, ми ћемо навести једно од најприхватљивијих објашњења али подсећамо да их све, ипак, треба узимати са одређеном дозом резерве.
Симаргл (Огњебог) је био везан за кућно огњиште, дом, породицу, али и за свету ватру која се палила током верских обреда. Један од истраживача, Брикнер, у својој „Словенској митологији“ долази до закључка да Симаргл, као и Род, штити породицу и да је према томе кућно божанство. Може се рећи да је Симаргл персонификација ватре, која је за Словене представљала светињу и због чега су јој приписали божанске карактеристике. Осим божанства огња – Симаргла или Огњебога, у словенском фолкору наилазимо и на духове ватре – божанска и вилинска бића која на различите начине помажу људима. Тако у фолклору уралских Словена наилазимо на Варницу Скакалицу, ватрену вилу која сељацима показује место на коме се налазе златне руде, а ту су и лутајуће светлости, „блуднички”, које су прецима Лужичких Срба показивале пут кроз мрачне пределе. Натко Нодило спомиње Креса и Кресника – персонификације свете ватре која се палила на пољима и узвишењима, а у ове ватрене духове веровали су вероватно сви Словени са простора бивше Југославије. Видимо да су Симаргл, Крес и остала биће били не само духови ватре, већ и сам божански огањ, који је за Словене био светиња над светињама. Зато, да бисмо боље разумели Симарглову природу, морамо покушати да схватимо шта је огањ значио за наше претке и какву је улогу играо у њиховим животима.
   Како су Словени уопште долазили до ватре? Она се најчешће добијала трењем дрвета о дрво, да би се касније делила међу становницима села. Таква ватра називала се „живом ватром”, а њено одржавање представљало је како питање одржавања живота, тако и верску дужност. Ватра је пре свега била везана за кућно огњиште, место које је се код старих Словена такође сматрало светињом. Постоји више разлога за то. Огњиште је било физичко и духовно средиште око кога се окупљала цела породица, што због припреме и конзумирања хране, што због обављања ритуалних радњи. Оно је истовремено било извор топлоте, место на коме се припремала храна, као и место на коме су приношене жртве. Због тога је огњиште представљало предмет верског обожавања, култно место коме је стари Словен прилазио умивеног лица. Огњиште се повезивало и са духовима предака. Ту је живео и домовој – дух који штити кућу и укућане. Изнад огњишта висиле су вериге, свети предмет на који су качене жртве као што су глава црног петла, животињске длаке и изнутрице, птичја пера итд. Простор око огњишта је, дакле, у себе укључивао читав низ светих предмета, али највећа светиња била је божанска ватра која је одржавала живот нашим прецима, ватра која је била физичка манифестација бога који се брине о животу укућана – Огњебога или Симаргла. Симаргл је на овај начин био повезан са кућним огњиштем. Међутим, ово божанство повезује се и са обредним ватрама, односно, ватрама које су паљене током вршења ритуала. За овакве ватре сматрало се да имају моћ преображавања и прочишћења, па су их сељаци најчешће прескакали или преводили своју стоку преко њих. Прочишћујућа моћ ватре имала је тако да омогући заштиту људи и стоке од злих сила.

ВОДАНОВ ДАН - ВОДОПОЛ

3. лажитрава/април

   Данас је Водопол, Воданов дан или Дан вода. Празник славе углавном наша браћа из источних крајева, а везан је за буђење пролећа, отапање снега са планина и бујање река. 

   Наш народ велики значај придаје води, поготово у обредним радњама. Постоје разни обичаји везани за воду, навешћемо неке од од њих да појаснимо значај воде код словенских народа. По народним веровањима, у водама живе или се у њима скривају водена бића и духови. Када загрми, треба покрити судове с водом, да се не увуку разне зле силе, који беже испред грмљавине бога Перуна (касније св. Илије). Зајам и враћање новца приређује се код воде која се узима за пиће и домаће потребе, несумњиво у присуству доброг воденог духа или воденог божанства. По предањима, има вода које не гасе ватру. Воду трују мрачне силе (врачаре, чињарице). Уочи Јариловог дана (Ђурђевдана) прскају се стока и кошнице водом „омајом“ а воћке против гусеница и других штеточина. Стока се претерује преко воде (реке) када наступе епидемичне болести. Вода се не доноси кући после заласка сунца, да се с њом не унесе неко зло; ако је прека потреба да се увече донесе, онда се од ње мало попрска ватра на огњишту. Водом се посипа породиља и говори: „Вода из сића, а ти ђетића" (роди)!
Вода у којој се купало мало дете не просипа се напоље после сунчева заласка. Кад невеста прелази преко реке, онда баци пару у њу и изговори: 

   „Прођох воду, не угазих, родих дете, не осетих!" Пошто невеста ступа у младожењину кућу, излије котао воде пред кућним вратима, да би јој послови ишли за руком лако и брзо. 

   Када путник пође на пут, онда се за њим проспе вода из посуде, да би се срећно вратио с пута. Не ваља сипати донету воду и затечену. Не ваља воду пити лежећи. Девојке употребљавају воду омају у врачању, да би придобиле младиће. Оне захвате воду испред воденице, купају се у њој и говоре:
„Како ова вода на млин наваљивала, тако момци мени наваљивали" (долазили, грабили се о њу).
На Јарилов дан (Ђурђевдан) изјутра сипа се мало воде чобанима за врат, да би стока била млечна. Изливањем и прскањем водом за време суше изазива се киша. У ту сврху полива се додола пред кућом.
Болесник који има грозницу одреже врхове свих двадесет ноката, одреске баци у реку, да их вода однесе заједно с грозницом; или оде у реку, загњури се у воду, а своју кошуљу пусти низ воду да је однесе и изговори:
   „Као што вода однесе кошуљу, тако да однесе и моју грозницу."
Исто се говорило и за све болеснике:
   „Како одлазила вода тако одлазила болест од мене“.
Болесникова кошуља се опере на извору, осуши на гранама дрвета (углавном храста) и врати болеснику да је обуче. Мајка окупа први пут женско дете у хладној води, да не би било „вруће" крви када одрасте. По води се гата: ако убачен угљен плива по њој, онда то је добар знак; ако потоне, онда не слути на добро.
   Празником Водополом највероватније се завршавала Водена недеља. О Воденој недељи код нас има записа и доста измењени обичаји сачували су се до данашњих дана. Обичаји поливања водом, у зависности од краја, негде су везани за недељу после Ђурђевдана, а негде за дане пре или после Ускрса. Некада, пре примања хришћанства, вероватно се радило о празнику који је обележаван у исто време на целом јужнословенском поднебљу - у периоду бујања река и поплава. „Српски митолошки речник“ наводи да се Водена недеља празновала "због поплава, односно водених „демона“. Поплаве су настајале после отапања снега у рано пролеће и после провала облака у временском прелазу од пролећа у лето. Зато народни празници због поплава припадају кругу пролећних празновања, да би се „демони“ умилостивили, а то су седмица Водене недеље и заветни дани када су се догодиле поплаве, па су узети за празновање".

   Према веровањима, на овај дан Русалке се буде из зимског сна. Вода у којој су се оне купале лековита је: повраћа вид слепима, слух глувима, хроми прохода; ако је пије нероткиња или удовица, постаће гравидна. По српским обичајима у рекама се не купа никако пре Јариловог дана (данас Ђурђевдана). Верује се да ако лед не прође на Водопол риболов ће бити лош. Код некох словенских народа постоји обичај полагања хлеба (колача, погаче) у воду али тако опрезно да се вода при додиру са хлебом не заталаса. Обичај је повезан са давањем жртве воденом духу или, раније, богу вода. Веровало се да ће „жртва“ обезбедити бољи риболов током године.
   Код свих словенских народа постоје легенде о воденим бићима или духовима:
водяно́й, водяник, водяной дедушка, водяной шут, водовик код Руса; topielci, utopielci, wodnici код Пољака; wodby muž, wodnykus код Лужичких Срба; vodni muži код Чеха и Мораваца итд.
Водени духови нису описивани исто у свим крајевима. Углавном су били патуљастог раста. Негде су имали дугу браду, дуг нос, рибљу крљушт по телу, рибљи реп, дуге уши, козије ноге итд.

Источни Словени Водопол обележавају и као рођење воденог духа - Водењака (Водяно́й). Водењак је наг и космат старац, са брадом и рибљим репом, који живи у двору у води, чији је господар. Станиште Водењака се налази на дну дубоких речних вирова, језера или мора. Његове служавке су русалке али и утопљеници. Он је предводник војске водењака, која с вечери напада оне који се нађу поред воде. Водењак може да се преобрази у неку животињу али и у човека (лепу девојку, дете које плаче) како би намамио жртву близу воде. Његови поданици понекад оштећују и воденице, рибарске мреже и мостове, јер вода је неприкосновено царство воденог духа и као таква забрањена за људе. Да би га умилостивили, воденичари, морнари и рибари приносе му разне дарове. 
   У Србији постоји сећање на разна водена бића и духове, али и на њиховог владара бога Водана - господара свих вода. То сећање је вероватно доста измењено примањем хришћанства али се ипак сачувало. Ако ускладимо источнословенски празник Водопол са нашим јужнословенским веровањима, добићемо празник свих вода и Дан бога Водана.

У 19. веку у књизи „Обичаји и песме укупног народа српског“ 

http://www.scribd.com/doc/47025252/Obredne-Pesme-i-Obicaji-Srba-Milos-Milojevic
Милош С. Милојевић је записао више песама, у којима се спомињу стара словенска божанства, међу којима има и оних посвећених Водану:

„Ој Водане Водане,
И твој сине Моране!
Не мути нам водице
Не пушт у њу Морице.
Нама вода потребна
За прстена венчана.
Чиста вода пречиста
Љубав чиста да нам је
Без твог сина Морана
И сестрица Морица.
Што но момке морају
Од наске их отимљу.
Па јих море и љубе
У дубљине увлаче.
Те дубљине студне
И вртлоге проклете.“

   Водан (Воден) је словенски бог река, језера и мора, укратко - божанство вода. Влада водама и свим бићима која се налазе у њој и око ње. Богове вода највише су славили риболовци и морнари. Први због доброг улова, а други ради личне безбедности. Водан није зло божанство, он је исто тако могао да утопи људе као што је могао и да их чува од дављења или бродолома. Постоје тврдње да је Воданова функција хтонична - он води душе у свет мртвих, до кога се (према истим тврдњама) стиже преко воде. Примањем хришћанства особине водених божанстава наслеђује св. Никола.

3.4. Водопол славе родноверне заједнице:
„Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“ и др.