Песма о Перуну

Перунико лепо цвеће

Лепо цвеће плаво цвеће.

Лепо расти, лепшо цветај

Да т' узберем моме брату

Моме брату Радигосту

Радигосту вељу бору

Вељу бору Гостославу.

Што но госте причекује

Што но гошће дочекује

Да му даде мили бору

Мили бору вељи Перун

Вели Перун вељу снагу

Вељу снагу и јачину

И јачињу крепке мишке.

Да побије свог душмана

Свог душмана Татарина

Татарина тог Турчина,

Тог Турчина црна госта

Црна госта незванога

Незванога проклетога,

Проклетога иза мора

Иза мора сиња црна.

Црна мора Татарина

Татарина тог туђина

Тог туђина душманина.

из књиге М. С. Милојевића: Песме и обичаји укупног народа српског

Бор

Бор (бора, борика) је род зимзеленог дрвећа из рода Pinaceae. Реч 'бор' је прасловенска.Бор је истакнуто сеновито дрво. То веровање нашло је израза у неколиким мотивима из народних песама и приповедака. У неким српским приповеткама из убијене царичине деце изникну борови; исти мотив јавља се и у народним песмама о невино погинулима, или несрећним љубавницима...




„Те сарани двоје деце своје:
На Момиру зелен бор никао,
На Гроздани винова лозица;
Савила се лоза око бора“

Такође постоји и locuѕ communіѕ о упоређену човека с бором:

„Два су бора напоредо расла,
Међу њима танковрха јела:
Тоне била два бора зелена;
Већ то била два брата рођена“

У бору може бити олицетворена и ала: такав је бор који плива Дрином и омета подизање вишеградске ћуприје; бор може бити и седиште виле, која се налази под кором, бог да момчету златне роге,
и оно прободе кору

"Ал у бору млада мома,
Пак засија као сунце“

Али за бор везују се и више представе. Он може бити божанство. Такав карактер обично имају поједини борови који су табуирани и за које је везан читав култ, а за које се прича да су их посадиле извесне велике личности из далеке прошлости. Тако је у Неродимљу један бор посадио краљ Милутин, други један цар Урош; у једном пољу села Ракље (крушевачка околина) има бор који је поникао из гранчице коју је царица Милица побола у земљу на дан рођења свога сина Лазара.
Нарочито је интересантан бор краља Милутина. Код њега се држи сабор, који кулминира у обеду, при коме место у зачељу заузима бор; око бора изводе се и витешке игре, и игра коло, певајући песму (свакако обредну) у којој се апострофира бор.
Ко год је у бор дирао, зло је прошао. Кад је један Арнаутин секао са бора луч, да би осветлио свој тор, чуо се из бор корена писак, и те ноћи Арнаутину су вуци поклали све што је у тору имао „крај чопора паса који нису ни ланули“. Кад је тај бор, у јуну 1932, извалила непогода, сељаци су корен и један део стабла вратили на своје место,а остало дрво резервисали за иконостас. По селима, и православним и муслиманским између Нове Вароши и Прибоја,има очуваних старих борова (а такође и других дрвета) који су светиња и не смеју се сећи. Православни ту држе саборе, а муслимани тефериче. Изузетно муслимани на ова места излазе и женски и мушки. Више манастира Милешева у селу некад Милешевцу сада Хисарџику, у коме живе Срби муслимани, налази се бор из најстаријих времена, који чувају као свето дрво. Не сме се ни грана са њега одсећи, „јер је аловито“. Људи који су покушали да скидају са њега смолу, или покупе опале гране, осакатили су.
Извесну религијску позадину има можда и клетва „бора ми“, и „борме“ – „бога ми“ и „богме“. По једном објашњењу, тако људи говоре „као да имена Божијега не помињу узалуд“. Могућно је, међутим, да ми овде имамо старинску клетву самим бором, односно именом који је у њему, упоредимо сличну клетву са другим једним магичним дрветом: „глога ми“. Борова водица (која истече из засеченог бора) лек је од суве болести. Од борове смоле прави се мелем за сваку рану. Борови изданци употребљују се као лек од хемороида и дизентерије и као диуретик.


Речник српских народних веровања о биљкама, Веселин Чајкановић

Божур

Божур (Paeonia) је род вишегодишњих биљака из истоимене фамилије (Paeoniaceae). Разне врсте божура расту дивље и гаје се као наше народно цвеће. У народу је божур познат као:
- Paeonia officinalis: арапче, божурак, божурић, брозгва, деветак, духовска ружа, женски божур, краљев цвијет, курјак, мачур, прстеник, тројачке роже, тројашка рожица, туркарица.
- Paeonia corallina: божур, мосур, мушки божур, планински божур, трава од три рожчића, црљени божур.
- Paeonia peregrina: бажур, божур, брозгва, косовски божур.

Некад у школској, а данас само у народној медицини употребљава се цвет, ређе кртола и семе, за лечење падавице, великог кашља, за умиривање узбуђеног нервног система, за лечење хемороида и др. Биљка није довољно испитана ни хемијски ни клинички. У народу се још понегде употребљава божур као лек. У корену има танина, етарског уља, масти, шећера, неких алкалоида и других непознатих састојака. Хомеопатска медицина употребљава свеж корен.
У цвету има танина и пеонидина (једна гликозидна антоцијанска боја). Он се употребљавао некад против епилепсије, а данас још понегде против грчевитог кашља и као састојак чаја за димљење и кађење астматичара.
У семену има масног уља, шећера, танина, смоле и боје. И оно се некад употребљавало против епилепсије. Изазива повраћање. Код нас су га употребљавале жене за уређивање менструације али због непажње често је долазило до тровања.

Постоје разне приче о настанку божура. По једној причи божур је некада био беле боје па је од крви јунака погинулих на Косову пољу постао црвен и као такав се раширио по целом свету. У свим народним веровањима божур цвета на местима где су биле велике битке. Тако у близини Ћустендила где има много божура верује се да расте од проливене крви Срба и Бугара који су се ту некада сукобили.
„За божур на Добричу (топлички округ), који је различите боје, прича народ да је постао после једне велике битке, у којој су се бориле различите „вере“: црни божур постао је од циганске крви, плави од турске, а црвени од српске...“
Записао Веселин Чајкановић у књизи „Речник српских народних веровања о биљкама“.
У разним обичајима везаним за божур видимо трагове наше старе вере. Касније су ти обичаји повезани са хришћанским празницима. У поменутој књизи Чајкановић даље наводи да:
„Божур има у себи извесну супранормалну снагу (томе је свакако могла допринети и народна етимологија која његово име доводи у везу са „бог“). Кад би, уочи Видовдана,полазила чељад из куће на оро, домаћин би свакоме предао по струк божура и рекао:
„Да будеш као овај цвет црвен и јак“ .
„Кому свет мрца пред очима, да пије семе божурово које пређе сунчева истока и да га носи код себе и у воде и на свако место добро је“ (народни лек, в. Софрић, 17).
Божур се носи о врату као средство против падавице, лудила, промуклости и вратобоље. Поред жртвених јела која се о Ђурђевдану носе на запис, мора се облигатно налазити и божур.“

Леска

ЛЕСКА је листопадно дрво чији је плод лешник. У зависности од врсте може бити ниже, жбунасто, дрво али и веома високо са разгранатом, купастом, крошњом и снажним кореновим системом. Може живети и преко 200 година. Цвета у сечку (фебруару), а плод – лешник, сазрева у гроздоберу (септембру). Код Срба и других Словена сматра се за свето дрво. Поред липе и храста, леска је веома битно дрво у словенској митологији. Леску народ понегде зове „божија сестрица". Употребљавала се у многим обичајима и магијским радњама, а често је служила и као заштита. Нарочито се ценила једногодишња лескова младица — летораст, којој је придавана изузетна магијска моћ. У народу се верује да лескова гранчица има изванредну магичну снагу, таква магична грана може испунити сваку нашу жељу, њоме се може убити ђаво, човек претворити у животињу, па чак и оживети мртвак. Лесковим гранама кићене су куће и стаје „ради напретка", а у неким крајевима лескове гране стављане су по њивама, „да град не нашкоди житу и да жито боље роди". Многи обичају везани за леску пренети су у хришћанство и много тога је изгубљено јер је заборављена права сврха народних обичаја. Чесницу, божићни обредни хлеб који симболички представља усеве, негде су шарали и китили лесковим гранчицама. Лесковином се и стока штити од урока или се лечи, јер се веровало да леска утиче на здравље и плодност стоке. У Босни првог дана Божића домаћин и домаћица пропуштали су благо између себе, а затим су му давали жита са леском. У неким селима болесне свиње провлачили су кроз обруч од леске. Посуђе за млеко обично је имало обруче од леске, а кошнице су често плели од лесковог прућа. На Божић и у време када се пчеле роје, у кошнице су стављали лескове гранчице, „да пчеле боље напредују". У Срнетици сељаци су стављали за појас леске када би угледали вука, јер су веровали да им тада неће нападати овце. Из истог разлога везивали су комадић леске за кожу убијеног вука. Лесци је придавана лековита моћ. Народну пословицу: „Није саставио око лијеске" Вук је објаснио: „Није у глави као што би требало". Кад неко није при здравој памети, водили су га трипут око леске „не би ли саставио". Самим тим што је радња три пута поновљена јасно је да се ради о магијском деловању. Лечење се изводило и купањем испод леске, а том приликом остављали су и нешто новца. Ако би кућу задесило неко зло, укућани су трипут обилазили око леске, молећи бога да зло отклони. Ходање три пута око леске касније је измењено у хришћанству и прилагођено новој вери, па је настало шетање три пута око цркве, које се и данас практикује. Леска, по народном веровању, олакшава порођај, а у ту сврху најрадије се узимао лесков прут којим је неко раставио жабу од змије. Леска је и дрво знања. Ко би ставио у уста месо од змије, која под леском живи, разуемо би говор животиња, а ко бо појео срце од те змије томе би свака травка рекла од чега је лек. Штапом од леске лако се може убити змија. У неким селима Босне на Нову годину тукли су децу лесковим прутом, да боље расту. Ритуално шибање лесковим прутом познато је код многих европских народа, верује се да је и код нас некада били широко распрострањено. Шибање врбовим гранчицама, кроз игру и шалу, и данас се дешава за време одређених празника. Права сврха овог обичаја давно је заборављена. У Босни се сматра да је добро имати у кући лескову гранчицу, коју обично задену изнад кревета. Леска служи и као амајлија. Жене су стављале у косу комадић леске, а детету у бешици стављали су комадић леске под главу. Одрезак косе при крштењу намотавали су на комадић леске, а кад дете одрасте, леску са косом ушивали су му у хаљине. Кад неко умре у кући, укућани су стављали комадић леске у поруб од рукава, а у неким селима усадили би предмет од лесковине више гроба покојника, „да се не би повампирио". Лесковим дрветом босански Срби су правили живи огањ за прву ватру у новој кући. И у неким крајевима Србије на живој ватри ложили су лесковину као „благословено дрво", а негде је вађена жива ватра на сувом лесковом дрвету. Особито је раширено веровање да леска штити од грома и да гром у њу не удара. За време грмљавине народ се склањао под леску или је стављао лесковине на капу или за појас. На снопове је стављана лескова грана, да не би гром запалио пшеницу. Приликом градње куће, стављали су на кућни рог лескову грану, да гром не удари у кућу. Исто веровање имали су и Пољаци, Руси и многи словенски и несловенски европски народи. Код нас се леска доводи у везу са Перуном, поред храста које је свето дрво овог бога. Ако грми уочи Перуновог дана верује се да ће се лешници уцрвљати. Верујући да је леска божанска, народ је осећао потребу да се, с времена на време, благосиља њоме. У неким крајевима Србије рано на Божић причешћивали су се лесковим пупољком. У неким селима Босне, рано на Ускрс, пре него што би се омрсили, сељаци би појели попуљке од леске, а негде су после причешћа јели лешник, који се смео само каменом разбити. У истом крају веровало се да се тежак грешник може исповедити лески и да ће му она грехе опростити.

Липа

Липа је код Срба и Словена уопште, била свето дрво и данас се покаткад мисли да је липа света и да ју је греота посећи. Липини гајеви и поједини примерци морали су бити центар извесног култа: око старих цркава и џамија налазе се и данас липа, или их је, према локалној традицији, било пре мање или више година; цркве и џамије можда су у појединим случајевима замениле свете липе, као што је нпр. код извора у Цернику (Славонија) била некада, прастара липа (најстарија југословенска липа!), па је доцније ту стављен крст. И данас се за време пољске процесије застаје код по какве угледне липе и чита јеванђеље. Поједине свете липе спомињу се често, нпр. Хаџи липа у Бањалуци, липа код села „Липника“ (околина Бихаћа), липа код Требича (Славонија). Име „Требич“ постало је свакако од треба = жртва и указивало би можда на култ липи. Занимљиво је да је у близини липничке липе био манастир и да је томе манастиру поклонио ага земље „колико је хватао липин хлад“ (а то је, с обзиром на дужину сенке при заласку и изласку сунца,било доста).
О липи уопште и о појединим липама причају се легенде. Поред свете липе у Бањалуци био је поточић. Један побожан човек, који је ту близу становао, уочи свог поласка на ћабу опере у њему руке, и кад их је обрисао, остави пешкир на липу, али после заборави да га узме. Када је стигао на ћабу, види одједном ту ону исту липу, и на њој свој пешкир. Он пешкир обележи, и када се после вратио у Бањалуку, оде ка липи и ту нађе онај обележени пешкир. По том чуду прозове се она липа Хаџи(јина).
Под том истом липом родила је нека девојка дете. Деси се чудо: липа се одмакне три метра у страну, а на месту где се дете родило избије извор бистре воде, са кога су после муслимани узимали авдес.
У Малом Врпољу на Градини има једна света липа, под којом се нико не сме одмарати ни спавати, нити се сме близу ње настанити. Неки човек откине грану, па му побесни коњ; а кад је грану вратио, коњ му оздрави.

Култ липе је од давних времена у декаденцији, вероватно је да је та декаденција отпочела још пред крај паганизма. Данас липа нема у нашим крајевима много; међутим, велики број топографских имена по њој, много већи но поосталим дрветима, доказује да их је пре морало бити много више, и да је свакако поштовање према њој било јаче.
О високом религијском значају липе сведочи и чињеница да се од ње изводи „живо огањ“, који се употребљује за обнављање ватре, за лустрацију људи и стоке, и за лек од многих болести.
Словенци верују да у липу не удара гром. Обратно, Срби кажу да под липом не треба спавати нити се од кише заклањати, „јер у њу радо гром пуца“. Липа је корисна и као апотропајон: њеним гранчицама ките се врата и прозори о Ђурђеву дану и Тројичину дану.

Липа је и „срећно дрво“ и стари српски идоли, по свој прилици прављени су по превасходству од липовог дрвета („липов бог“ и „држиш се како липов бог“ код Словенаца, такође и српски израз „крстови липови“ - не треба заборавити да су крстови код Срба заменили старе богове). Да је липа „срећно дрво“ види се из обичаја да сватови, кад дођу, барјаке најрадије остављају па липи (док друга дрвета, нпр. багрен и дуд, избегавају).
Липа је играла извесну улогу и у домаћем култу. У Херцеговини се, кажу, некада венчање састојало у томе што су момак и девојка, у недељу пре зоре, долазили у богомољу са два сведока, па би обишли три пута око богомоље, и за то би време један сведок држао више њих липову гранчицу и говорио: „Као што ви обилазите богомољу,онако и вас свако зло обилазило!“
Чињеница да се липа радо сади по гробљу доказ је да се она сматра и као сеновито дрво. У скаски Дедаловог типа, о подизању Ферхадове џамије у Бањалуци, начинио је Раде неимар себи и друговима крила од липове грађе.

У народној медицини има липа угледно место. Живим огњем из липе лечи сенарочито стока, а луди се лече живим огњем из глоговине; пепелом иза живог огња лече се красте и перућина. Угљеном од липе лечи се жива рана, мана срца; пије се у води код болести стомака; посипају се њиме ноге кад се много зноје. Кађење болесника често се врши на липовом жару; од жара липе лечи се кашаљ, промуклост и главобоља. Чај од липе, лесковог и врбовог корена даје се жени која нема довољно млека. Нарочито је добар за лек липин цвет убран у Међудневице. Болесни код сушице треба да иду четрдесет дана ујутру под липом, па ће оздравити.

„Речник српских народних веровања о биљкама“ Веселин Чајкановић

Бели лук

БЕЛИ ЛУК (Allium sativum) по народном веровању има изузетну заштитну моћ, особито штити од урока и вештица, служи и као амајлија. У Васојевићима се прича како је бели лук рекао човеку: „Чувај ти мене од нокта, а ја ћу тебе од урока." Трудна жена носи у недрима белог лука, а породиља се такође штити белим луком. Ради заштите од злих бића и урока детету натрљају табане белим луком. Бели лук пришивају на мараму којом се дете покрива после првог дојења и приликом крштења. Белим луком мајке мажу децу „да их ко не урекне и да их вештице не поједу". На Беле покладе мајке дају деци да поједу „по једно чено бела лука ради одбране од урока и од злих очију". Негде су на Бадње вече сви укућани белим луком мазали врат и руке. Главица бела лука од једног чешња(инок) „меће се у амајлије и уза себе носи под пазухом". Девојци се метне у џеп чешњић бела лука „да је не урекну". Појављује се и у неким обредним обичајима (нпр. у обичају лазарица), уплиће се у венце које девојке плету приликом свадбе. На Тодорову суботу белим луком мажу воловима вратове. У Лесковачкој Морави за Тодорову суботу (коњски празник) месе колач чију половину насаде чеснима белог лука или од теста начине на колачу коњске потковице са клинцима од белог лука. Белим луком мажу стоку по слабинама приликом протеривања кроз живу ватру. Бели лук се посебно јавља као заштитно средство у неким ђурђевданским обичајима, ставља се у венац којим се тога дана кућа закити, белим луком мажу кравама вимена, а негде уочи Ђурђевдана остављали су чесно белог лука на сваком ћошку њиве под пшеницом. Употребљава се приликом бајања и у народној медицини.

Српски митолошки речник

Перуника

   

Перуника (богиша, небески цвет) је биљка, како јој сам назив каже, повезана са богом Перуном. Верује се да на месту где муња удари расту перунике посебно лепих боја. Перуника је вишегодишња зељаста биљка, расте од 30-100 cm. Лист биљке има облик мача, а цвет је веома леп и може бити у нијансама од плаве до љубичасте боје, може бити и скроз бео али и жут (барска перуника). У новије време, нажалост, разним хибридним укрштањима добијају се перунике у готово свим бојама. Иако су доста лековите перунике се данас гаје углавном као украсне биљке. Перуника расте на сунчаним местима и садржи лековите супстанце које се користе у народној медицини против разних обољења: етерично уље иридин, слуз, шећер, скроб... Листови, ризом (подземно стабло) и цветови користе се за лечење: плућних обољења, зацељују ране, опекотине и чиреве, лече упале желуца, помажу код болова у ушима, помажу код катаракте, заустављају болове у грлу и др. Занимљиво је да су неки антички писци (Плиније,Теофраст, Никандар) записали да је у то време перуника била веома цењена у медицини, а да интензиван мирис ове биљке подстиче ванчулне способности. Не знамо да ли су слична размишљања постојала некада и у нашем народу али је сигурно да је перуника некада била много цењенија него данас јер је својим називом повезана са једним од највећих словенских божанстава.