субота, 18. јун 2016.

НИКЛОТОВА СМРТ


     Смрт кнеза Никлота описана је у старим германским хроникама али и у саги о данским краљевима (Knýtlinga saga). Како овај велики ратник није могао бити побеђен на други начин, његови непријатељи Саксонци одлучили су да прибегну превари. Преобучени у сељаке опколили су великог кнеза и убили га. Догађај је до детаља описао Хелмолд фон Бозау, у свом делу „Словенска хроника“:

     „И он изађе са неколико изабраних мужева и вребаше у заседи близу војводине војске (саксонског војводе Хенрика). Слуге изађоше из војводиног табора да сакупљају жито у то време и дођоше близу заседе. Измешани са слугама такође су изашли и витезови, око шездесет њих, сви са навученим оклопима испод спољашње одежде. Не приметивши ово, Никлот појури на најхитријем коњу кроз њих с намером да једног од њих прегази. Али његово копље, ударајући у оклоп одскочи у узалудном ударцу. Када је затим покушао да се врати међу своје људе, био је окружен и убијен оставши без помоћи иједног свог човека. Његову главу препознаше и донесоше у логор, на чуђење многих да је један тако велики човек уз Божју помоћ био једини из свог друштва који бејаше пао“.
стр. 66, Растко Костић, „Пад Арконе или сумрак словенског паганизма“, Атос, Београд, 2009

     Хелмолд наставља даље:
     „Кад су његови синови чули за смрт свог оца, они запалише град Верлу и сакрише се у шуму, пребацивши претходно своје породице ка бродовима“.

     Упада у очи да Никлотови синови нису наследили храброст свог оца, а видећемо касније да је његов најстарији син Прибислав био и велики издајник. Наиме, он је издао највећу светињу — свој род, одричући се такође родне вере, и препуштајући свој народ непријатељу.


Споменик Никлоту налази се у оквиру замка у Шверину (Zwěrin)

     „Након што је уништио целу земљу, војвода започе са обновом и утврђивањем Шверина. На место команданта гарнизона постави извесног Гунцелина, ратоборног човека. Никлотови синови се вратише у војводино окриље и он им поклони Верлу и сву ту земљу“

     На скоро идентичан начин Никлотова смрт описана је у „Делима Данаца“ Сакса Граматикуса (Књига 14, глава 20).
     „Тада саксонски оклопници смислише дрско ратно лукавство да освете овај (вендски) напад: они сакрише своју ратну опрему и навукоше прљаву, изношену одећу изнад оклопа; затим почеше са жетвом жита, претварајући се да скупљају храну. А кад је једна група Венда, предвођена Никлотом, излетела из својих скровишта да их посече, ови скочише брзо на коње, заменише српове мачевима и побише их. Никлотову одсечену главу однели су на копљу у свој табор; тај призор је одушевио обе војске“.
стр. 86, Растко Костић, „Пад Арконе или сумрак словенског паганизма“, Атос, Београд, 2009


Никлотова смрт- Теодор Шлепке


     Из овога видимо да није само саксонска војска напала Никлота већ је била удружена са данском. Оне су, дакле, заједничким снагама ратовале против Словена при чему су Данци то радили јер су Словени „скоро трећину земље претворили у опустошену дивљину“ , док је саксонски краљ Хенри ушао у савез „због дебеле зараде“ и могућности да се освоји суседна земља (Саксо Граматикус). Несумљиво је било да Венде тј. Словене уопште није било лако савладати, и тек после Никлотове смрти и рушења кипова и светилишта почиње период опадања њихове војне моћи.

     Опадање словенске моћи било је повезано и са христијанизацијом која је већ била у зачетку, а њој су подлегли сами кнежеви. Због овог су ослабиле везе медју члановима кнежевског рода, и између владара и самог народа који се држао вере предака. Никлот јесте био староверни владар али су неки кнежеви Ободрита (Бодрића) пре њега прихватили хришћанство. Нако, Удо (име добијено на крштењу), Готшалк (кога су у тзв. „паганском устанку“ убили Бодрићи и Лужичани), Будивој и Хенри, сви су они издали родну веру, а такође склапали и савезе са Германима. Заједно са Германима неки су ратовали против словенских племена. Последњи у низу био је Никлотов син Прибислав...

     Али да видимо ко је прво био издајник Прибислав, као син, вођа, владар. У овом одељу „Дела Данаца“ видимо на који начин је примио вест о смрти оца:

     „Његов син Прибислав, кога протераше из отаџбине и који беше побегао Данцима јер је волео хришћанство, а гнушао се паганског безверја, седео је и јео кад је вест стигла до њега. За тренутак он остави храну, обори главу са руком испод образа, а онда рече како је то заправо једино исправно — да један такав богохулник какав је био његов отац погине на такав начин, на ужас и упозорење осталима.
Затим одагна те мисли и окрете се ка својм друговима за столом, са оним истим увесељавајућим осмехом и веселим умом који су га красили...“

     Љубав Прибислава према оцу била је једнако велика као његова љубав према роду и отаџбини:

     „Он такође није имао превеликог сажаљења према својој отаџбини, напротив; док су му друга два народа пљачкала земљу, баш је он био тај који им је показивао пут и подстицао их да то чине.“Саксо даље пише како се Прибислав понудио да буде у пратњи бискупа Абсалона који је од краља Валдемара кренуо као изасланих краљу Хенрију. И бискуп и Валдемар познати су нам већ као освајачи Рујна и рушитељи Световидове Арконе.


                                          Laurits Tuxen: Bishop Absalon topples the god Svantevit at Arkona in 1169.


     Чињеница је да Саксо није био благонаклон према Словенима и приказивао их је у најгорем могућем светлу, због чега је Прибислав представљен на начин на који је представљен. Питање је и да ли је он примио хришћанство пре или после Никлотове смрти 1160-те. Постоји верзија да је примио хришћанство 1167. након чега се окреће против староверних Венда. Са краљем Хенријем, он улази у борбу против Рујана - последњег словенског племена које се опирало хришћанству.
Његово духовно али и политичко „преобраћење“ можда почиње касније али има исте последице и исти значај. Неопростиво је то што је склопио савез са убицом свог оца, макар за то добио титулу грофа од Мекленбурга (данас је мекленбуршка династија, наравно, немачка). Забележено је и да је ишао на ходочашће у Јерусалим са краљем Хенријем. Велики Никлот бар није доживео да види ову срамоту свог сина.


     Познато нам је шта се даље дешавало после Никлотове смрти и којом брзином је опадала словенска моћ, узрокујући и једнако брзу пропаст њихове културе и идентитета. Удружена германска војска уништила је словенске градове, њихова светилишта, гајеве. Намећући своју веру полако је наметнула и власт, а резултат свега овог је да данас, од свих Венда „Германије“, у Немачкој преостало само 60 000 Лужичких Срба.

.

Словенска „Германија“



     Словени се могу победити само ако изгубе своју веру и ако се са њима не ратује лице у лице већ уз помоћ сплетки, манупулација, превара... Убиство великог кнеза и преобраћање његових потомака у хришћанство одлични су примери за то, али и показатаљи пута који не смемо да следимо.

     Весна Какашевски 

недеља, 06. март 2016.

ТРШКА ЦРКВА - СТАРОСЛОВЕНСКО СВЕТИЛИШТЕ?




ТРШКА ЦРКВА - СТАРОСЛОВЕНСКО СВЕТИЛИШТЕ?





Тршка црква је један од најстаријих верских објеката у источној Србији. 
Црква се налази у некадашњем селу Тргу, 4.5 километра северозападно од Жагубице, у близини села Милатовац. Према народном предању светилиште је саграђено у 9. веку.  Предање су потврдила и археолошка истраживања рађена давне 1981. године.  Анализом темеља процењена је старост објекта (сада цркве) на 9. век. Разултати истраживања и процењена старост грађевине нису се допали црквеној хијерахији па су радови изненада прекинути, док су резултати само делимично објављени. Први писани податак о Тршкој цркви потиче из 1734. године, када је забележено да је подигнута 460 година раније тј. 1274. године. Првобитно је Тршка црква била посвећена св.Николи, мирликијском чудотворцу, али је после детаљне обнове 1429. године, након рушења из неутврђених разлога, посвећена Рођењу пресвете богородице. О томе сведочи камена плоча са натписом и друга из 1483. године. 1796. црква је поново обновљена и задржала је исти изглед до данас. Трагови темеља спољне припрате манастира, која је већа и са дебљим зидовима него садашња, указују да су носили много веће здање него што је садашња црква.

Тршка црква (женски манастир), Жагубица, село Милатовац



Код неке од поменутих обнова манастира, у темеље храма уграђени су камени блокови, са још непрочитаним натписима и необичним цртежима. Не зна се порекло овог камења, али се претпоставља да су камени блокови из порушеног много старијег објекта. Сличних примера имамо и код грађења других старих хришћанских објеката, поготово у време примања хришћанства. Као грађевински материјал коришћени су остаци порушених старословенских светилишта (капишта) па чак и камени многобожачки кипови. У околини цркве налазило се старо гробље које више не постоји, нестали су и надгробни споменици, као сведоци једног заборављеног времена.
Камени блок уграђен у зид цркве


Цртежи урезани у камен Тршке цркве представљају примитивну народну уметност, где се са неколико потеза дају контуре животиња и људи, па је претпоставка да су много старији од саме цркве. Најчешће су представе јелена, има их више десетина. Пре примања хришћанства јелен је за Словене био света, божанска, животиња обдарена магијским моћима.  Многобројни народни обичаји у вези с јеленом, нарочито маскирање у јелена, познати су код готово свих европских народа.

Представа јелена 1
Представа јелена 2 
Представа јелена 3
Представа јелена 4
Представа јелена 5

У Бугарској (Пипрод) постоје развалине објекта из 6. века које народ зове „јеленска црква“. На зидовима могу се видети представе јелена. Верује се да је на месту старословенског светилишта после његовог рушења саграђена црква, што није усамљен случај.
Занимљив је и археолошки локалитет у селу Буша у Виничкој области (Украјина). 1896. године откривено је старословенско капиште. Игром случаја преживело је хришћанско уништавање, највероватније зато што је било затрпано земљом. Рељеф који је урезан у пешчару приказује дрво са лишћем, храст, који је словенско свето дрво. На дрвету седи петао који симболизује зору, звезду Даницу и нови живот. Поред је приказан старословенски свештеник (жрец) иза кога на узвишењу стоји јелен. Може се претпоставити да је светилиште било посвећено словенском богу чији је један од облика јелен. Према проценама светилиште је старије од 1000 година.
Више о култу јелена у вери предака можете прочитати овде:

"Култ јелена у вери предака"

http://staroslavci.blogspot.rs/2015/11/blog-post.html

Старословенско светилиште, село Буша, Виничка област, Украјина

У неколико наврата на цртежима се јавља контура секире. У старој вери секира је оружје Перуна бога громовника. Перун је ратничко божанство, а секира је била често оружје словенских ратника. У многим обредима који вуку корене из многобожачких времена секира има култно место и заштитни статус. Налази привезака глава секира који су се носиле као заштита по старословенским стаништима само потврђују ову теорију.


Лево - контура секире, тршка црква, десно - словенске жртвене секире, Пољска 
Контуре секира, Тршка црква
Контуре секире, Тршка црква
Уочљиви су и тачкасти сферни прикази, веома слични праисторијским календарима, чији се цртежи могу видети у пећинама широм Европе. Најсличнији тачкастој представи из Тршке цркве је лунарно-соларни календар пронађен у Сибиру у Иркутској области (Русија). Сибирски календар стар је више хиљада година. 


Лево - календар, Тршка црква, десно лунарно-соларни календар, Русија


"Календар", Тршка црква



Занимљиви су и крстасти симболи које налазимо на фасади цркве. Веома слични, готово идентични пронађени су у Европи (Северна и Централна) и Азији (Иран, Пакистан, Мала Азија, Русија, Кина...). Према општеприхваћеном тумачењу, ови неолитски симболи представљају годишњи календар, односно, четири битне астрономске појаве (краткодневницу, дугодневницу и равнодневнице).


Лево - Тршка црква, десно - 1. Јужни Туркменистан, 2. Словачка 3. Централна Европа 4. Мала Азија 5. Мала Азија 6. Мала Азија 7. Северна Европа 8. Иран 9. Мала Азија 10. Кина



Симбол годишњег календара, Тршка црква

Тешко је протумачити велики број симбола који се налазе на фасади цркве. Срећемо и више различитих натписа који не припадају истом временском периоду, нити се ради о једном истом писму. Натписи нису протумачени.



Симбол није протумачен, подсећа на слово АЗ угласте глагољице

Натпис није протумачен
Натпис није протумачен
Натпис није протумачен
Натпис није протумачен, новији је у односу на већину натписа
Необични симболи, нису протумачени
Необични симболи, нису протумачени, могуће је да имају везе са календаром

Велику пажњу на западној фасади привлаче крилати грифони уграђени у горњу раван каменог оковратника. Један грифон држи у предњим канџама главу овна, а у задњим главу човека, док други, као плен, држи главу анђела. Могло би се закључити да грифони са зидова цркве немају благонаклон однос ни према анђелима ни према људима. Скулптуре грифона се данас још могу видети у још неким старим манастирима: Студеници, Бањи и Дечанима. На новијим црквеним грађевинама не постоје скулптуре грифона.

Грифони, Тршка црква
Грифон држи анђела, Тршка црква
Грифон држи човечију главу, Тршка црква

Грифон је митско биће са телом лава и главом орла, мада може имати и друге облике. Пореклом је са Истока, највероватније са територије древних Скита. Најстарије представе грифона старе су више хиљада година. Најчешће их налазимо у Старој Грчкој где су дошли заједно са скитским ратницима који су често ратовали са Грцима. У некадашњој Персији (данашњи Иран и шира околина) грифон је био уобичајени мотив на светилиштима. Најстарији описи грифона доводе га у везу са златом - скривеним благом и рудницима овог драгоценог метала.


Стара скулптура грифона, Грузија

Доласком хришћанства Црква неуспешно покушава да забрани култ грифона, најпре сатанизован, представљао је „нечастивог“ лично. Временом, после неуспешне борбе, Црква прихвата грифона и даје му  ново значење: он почиње да представља самог Исуса и његову двоструку природу - човечију и божију.

У родноверју, бог Симаргл (Огњебог) често је представљен као грифон тј. као крилато биће симург чије се порекло везује за Персију и Скитију. Симаргл је бог кућног огњишта, дома, заштитник породице. Симаргл је бог свете ватре коју су наши преци палили за време обреда.



Из свега наведеног може се извући закључак да је Тршка црква грађена на темељима старијег и много већег објекта највероватније старословенског - многобожачког. Не може се са сигурношћу рећи ком словенском божанству је припадало светилиште. Познато је да  су на нашим просторима постојала староверна капишта, грађени од тврдог материјала, која су доласком хришћана уништена. Једно такво светилиште, још увек недовољно испитано, пронађено је на Пештеру пре неколико година. Више о томе можете прочитати овде:

"Старословенски храм на Пештеру"


http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:461911-Staroslovenski-hram-na-srpskom-Tibetu


Као материјел за грађење Тршке цркве коришћени су остаци старог светилишта - камени блокови, несразмерни новијим, другачије боје и другачијег састава. Камени блокови често имају симболе словенских божанстава у овом случају на узиданом блоку је „перуника“ - знак Громовника. Више о перуници можете прочитати овде:

"Перуника - симбол Громовника"

https://www.facebook.com/RODNA.VERA/photos/a.226510607372729.69524.226486260708497/971971716159944/?type=3&theater


Перуника, знак Громовника
Сличан случај уградње камених блокова, такође са старог капишта и такође са многобожачким соларним симболима, имамо и у манастиру Високи Дечани, а вероватно и у многим другим манастирима насталим у време покрштавања Срба.
Рушење многобожачких светилишта било је уобичајено што можемо видети у запису Доментијановом из 1264. о Немањиној држави:

„Мрак идолскије лети многобожија... и капишта разрушише се, и цркви Христове поставише се и идоли срушише се.“


Лево - перуника на уграђеном блоку, Тршка црква, десно - перуника на уграђеном блоку, Високи Дечани

Уништавање многобожачких грађевина било је широкораспрострањено по целој Европи. Немачки мисионари после насилног покрштавање балтичко-полапских Словена уграђују делове срушених светилишта у новоизграђене манастире и цркве. Више о томе можете погледати овде: 

1. "Словенски споменици у данашњој Немачкој"

https://www.facebook.com/media/set/?set=a.554005461289907.132143.226486260708497&type=3



1. Слом старе вере и прихватање хришћанства


https://www.facebook.com/RODNA.VERA/photos/a.226510607372729.69524.226486260708497/633091423381310/?type=3&theater


Представа Световида, камени блок уграђен у зид цркве, Алтенкирхен, острво Рујан, Немачка


 Надамо се да ће доћи време када ће Црква искрено и поштено иступити и поделити сазнања о светилиштима наших предака, као и о њиховој борби за стару веру и страдању. Стара вера је битан део српске историје и традиције, а историја и традиција не почињу од Немањића и покрштавањем Србије, корени су много дубљи.











среда, 18. новембар 2015.

КУЛТ ЈЕЛЕНА У ВЕРИ ПРЕДАКА

 
                           КУЛТ ЈЕЛЕНА У ВЕРИ ПРЕДАКА



Европски јелен (Cervus elaphus) је шумска животиња из фамилије виторогих преживара. Има складан облик тела, високе снажне ноге доказују, да је грађен за дуго и истрајно трчање. Јелен је велика и јака животиња са дужином и преко 2.5м. Телесна маса креће се у распону од 125 до 300кг али може бити и тежи. Снажна грађа мишића омогућава му брзи бег и скок и до 12м у дужину и 3.5м у висину. Креће се најчешће у крду. Распрострањен је у европским шумским комплексима већих река и у брдовитим шумама. Иако живи у шумама облик и величина рогова указују на прилагођеност кретењу на отвореним просторима. Рог јелена се грана на више парожака (8, 10, 12 или 14). Број парожака, масивност и чврстина рогова повећавају се са годинама.

Стари Словени су знали да јелену сваке године отпадају рогови, да би идуће године поново израсли већи, снажнији и лепши. Тако су ти рогови у народном схватању постали симбол који у себи уједињује смрт и поновно рађање и то на најлепши начин, као вечито кружење. Осим код Словена, и код многих несловенских народа јелен је био света животиња:

- у Малој Азији јелен је био познат као света животиња још у 3. миленијуму пре нове ере;
- ефеска богиња Артемида повезана је са култом јелена;
- римска Дијана често је представљена у пратњи јелена;
- грчки Дионис, Аполон, келтски Kернунос, па чак и Христ идентификовани су често с јеленом, или носе на глави јеленске рогове;
- нордијском Фреју приписује се јелен као света животиња;

У целој Европи ову животињу прате разне народне легенде, па је јелен и данас, код словенских и других европских народа, остао божанска животиња обдарена магијском снагом. Посебно су цењени стари јелени који не живе у крдима већ одвојено као самотњаци. И рогови јелена имају посебну моћ, поготово у магији, али и као лек, па се и данас у неким крајевима Србије од јеленских рогова праве разни лековити напици. Народна веровања кажу да велику моћ имају рогови јелена самотњака и то они који отпадају раније него млађим јеленима. Они израсту за један дан уместо за неколико месеци, колико обично траје раст.
                             
                                                             Рогови јелена и парошци

Многобројни народни обичаји у вези с јеленом, нарочито маскирање у јелена, познати су код готово свих европских народа. До пре неколико деценија постојао је један интересантан обичај код Срба у Банату. Овај обичај практикује се на Бадње вече. Тада се млади маскирају да им се не виде лица, а на мотки носе специјалну маску - „клоцалицу“. Са њом иду од куће до куће, поигравају се, а забаве ради, поклањају им се воће, новац, јаја и сл. Клоцалица се прави од дрвета и има облик коњске главе, али јој се на чело закаче две гране, које изгледају као јеленски рогови са парошцима. Испод  доње вилице привезује се звонце, а рогови се украшавају шареним тракама. Клоцалицу прати један младић који свира у фрулу или звижди, а млади око њега певају црквене и световне песми. Клоцалица је имала првобитно облик јелена, али претераним ловом и истребљењем ове животиње улогу јелена преузима коњ. Сличан обичај постојао је и у пожаревачком крају али и на приморју - у Дубровнику и околини, што нам говори да је овај обичај некада обележаван на целом јужнословенском простору.


Још је занимљивији обичај са југа Србије (из некадашњег Јабланичког среза). Сваке године почетком месеца жетвара (јула) народ одлази на Петрову гору, где се одржава нека врста великог сабора. Том приликом се на једном пропланку, где стоји камени жртвеник, приноси на жртву ован окићен цвећем, чија крв треба да попрска камени жртвеник. Овај обичај објашњава легенда која је с њим у вези. Некада је на пропланак, где се данас приноси жртва, сваке године долазио велики јелен са златним роговима да прими жртве које му је народ остављао. Једне године људи су заборавили да му донесу жртве (поклоне) и тада је он наредио да њега самог жртвују. За успомену на тај догађај кад је проливена крв јелена са златним роговима и данас сваке године крв једног овна, који се закољe ту, прска камени жртвеник. Место на коме се одржава обичај вероватно је било свето нашим прецима у време пре примања хришћанства, а обичај је још  један доказ да је стара вера и данас присутна у животу нашег народа. Могуће је да се обичај некада одигравао неколико дана раније - на летњу дугодневницу, али да је временом померен због усклађивања са црквеним празницима, односно са нетачним црквеним календаром.
 
 Ова два народна обичаја нису усамљена. Они припадају великој групи сличних обичаја код осталих европских народа, поготово словенских, који показују колико је значајну улогу некад имао јелен у старој вери европског становништва.
Трагове обичаја, најсличнијем нашем, налазимо у Бугарској. Близу града Пипрода постоје развалине једне цркве која потиче из 6. века. Ову цркву народ назива „јеленска црква“ и у вези с њом постоји легенда која је готово идентична легенди о јелену са Петрове горе. Вероватно је и у Бугарској на овом месту жртвован јелен. Могуће је и да је црква грађена на месту на коме се некада налазило старословенско светилиште, што не би био усамљен случај.

Занимљив је и археолошки локалитет у селу Буша у Виничкој области (Украјина). 1896. године откривено је старословенско светилиште. Игром случаја преживело је хришћанско уништавање, највероватније зато што је било затрпано земљом. Рељеф који је урезан у пешчару приказује дрво са лишћем, храст, који је словенско свето дрво. На дрвету седи петао који симболизује зору, звезду Даницу и нови живот. Поред је приказан старословенски свештеник (жрец) иза кога на узвишењу стоји јелен. Може се претпоставити да је светилиште било посвећено словенском богу чији је један од облика јелен. Према проценама светилиште је старије од 1000 година.


                                                
                                    Старословенско светилиште, село Буша, Украјина


На основу археолошких споменика и писаних података нађених на територији читаве Европе, можемо пратити кроз векове трагове обожавања јелена као свете животиње. Односно, трагове култа једног божанства чији је јелен атрибут и света животиња. Раније се веровало да се сви средњовековни и савремени обичаји у Европи у вези с јеленом заснивају на култу келтског рогатог бога Кернуноса (Cernunnos).
                   
 
                                                                     Келтски бог Кернунос


Међутим, то није тачно. Археолошки материјал са територије наше земље, као и из суседних области, показује да је јелен био познат као култна животиња аутохтоног становништва југоисточне Европе, пре инвазије Келта у Подунавље, Грчку и Малу Азију. Према томе, ови остаци обожавања јелена у данашњој Европи имају корена у верском схватању праисторијског становништва југоисточне Европе, тј. у вери оних народа који су својом културом и цивилизацијом вршили снажан културни утицај на области континенталне Европе. Маскирање у јелена, а вероватно и култ који је с тим у вези, било познато у Европи још у палеолитско доба у време кад су формирана насеља у Винчи, Потпорњу и Вучедолу.


У прастарој ведској цивилизацији такође наилазимо на култ јелена. У ведским еповима појављује се златни јелен који поседује магичне моћи. Кретањем индоевропских народа и ширењем њихових територија шири се култ јелена кога налазимо и на територији данашње Индије, Пакистана, Авганистана, Ирана и др. азијских земаља.

У каснијем периоду такође наилазимо на култ јелена у Европи. Код номадских Скита јелен је био света животиња. У скитској уметности (на оружју, накиту, култним предметима и др.) преовлађују стилски зооморфни мотиви, најчешће јелена. Предмети са мотивима јелена најчешће су од злата.

 
                                  Скитски јелен од злата са 9 парожака на роговима
 
У областима насељеним Трачанима јелен је био света животиња пре келтске инвазије. Археолошки остаци (око 470. год. п.н.е) на атинском Акропољу приказују Трачанке које растржу Орфеја. На руци једне Трачанке тетовирана је фигура јелена.
 
Тешко је одредити на који је начин јелен био поштован и обожаван у Европи пре појављивања келтског Кернуноса. Сигурно је да већ тада имамо антропоморфно божанство чија је света животиња јелен. У том смислу интересантна је једна теракота нађена у Градцу код Злокућана и неколико теракота из Винче. Теракота из Градца је делимично очувана, али је јасно видљива глава која има људске црте лица и рогове јелена. За теракоте из Винче може се рећи да представљају људе маскиране у јелене. Значајна је и амфора из Винче с рељефном представом лова на јелена. На овој амфори је или представљено божанство са својом светом животињом или лов овде има симболичан смисао, тј. ловац представља смрт (божанство мртвих), а јелен самог покојника. Једна фигура јелена са посудом на глави нађена у Вучедолу као и жртвена јама, са очуваним скелетом јелена на истом локалитету, драгоцени су подаци за упознавање култа јелена тј. божанства чија је света животиња јелен.
 
 
Ширење хришћанства није нанело много штете старом култу јелена. То веровање је било тако снажно код европских народа да је на неким представама Христа сам хришћански бог примио на главу уместо трновог венца јеленске рогове, упркос томе што се Црква енергично борила против култног маскирања у јелена. Ово маскирање вршено је и у самим црквама или на гробљима, обично око Божића, који је такође празник у вези с мртвима јер се на тај дан некада завршавао мрачни - хтонски годишњи период и почињао светли - соларни. У „Chronica Boemorum“ (11. век) помињу се маскиране гомиле које јуре по гробљу, вичу и праве разне шале. У Тиролу, Баварској, Салцбургу и Швајцарској сличне се маскараде одржавају и данас. Ови народни обичаји, у периоду када се Црква борила без милости против сваке јереси, показују да је један од старих богова још увек жив и да са успехом конкурише новом богу. По правилу, старе обичаје које Црква не може да уништи она их прихвати и да им ново значење. Тако јелен у хришћанској симболици почиње да означава вернике одане Христу, пуне љубави и праштања, чисте и побожне. Сам Христ постаје „јелен међу јеленима“ и „верник међу верницима“, колико год то сулудо звучало.

Неспорно је да је јелен повезан са покојницима и са смрћу уопште. На многобројним средњевековним саркофазима често је приказан лов на јелена. Најбројнији саркофази су у Француској и потичу из 6. или 7. века. Сличних мотива има и у другим деловима Европе поготово код нас. Средњовековни надгробни споменици - стећци (око 14. века) често приказују усамљеног јелена, човека који јаше на јелену или сцену лова. На више од 140 стећака можемо видети приказе лова на јелена. Слично као на амфори из Винче, мотив лова на јелена инспирисан је посебним верским схватањем. Познато је да коњаник означава хтонско божанство смрти. Јелен симболизује самог покојника и тим обликом он се већ идентификује с божанством у чије му царство смрт отвара пут. Битно је споменути да је већина призора лова на стећцима окренута ка западној страни која означава смрт. У прилог хтоничности јелена иде и старо веровање из Босне по коме јелен између рогова носи душе умрлих.
Посебно су занимљиви мотиви на стећцима који приказују јелена поред дрвета необичног изгледа за које постоје претпоставке да се ради о Дрвету живота. Са тим у складу је и старопољска легенда о митолошком бићу Лелен. Ово биће је јелен са магичним моћима, који залуталим путницима показује пут до Дрвета живота. И сама реч „лелен“ слична је старом босанском називу за јелена - „љељен“. Oво је један од примера обједињавања смрти и живота кроз поновно рађање јер у Дрвету живота препознајемо Свет живих, Свет мртвих и Свет богова.
Лако је закључити да је наш народ у 14. веку, и поред примања хришћанства, веровао у једно божанство у облику јелена које господари душама умрлих. Анализа обичаја са клоцалицом, обичаја на Петровој гори и у Бугарској, показује да култ јелена и даље живи, па чак и да постоји могућност да континуитет веровања у овај култ опстаје у нашим крајевима од палеолита до данас.

                                                                              
                              Јелен и дрво живота, стећак из Доње Згошће, 15. век                         
 
Обичај с клоцалицом одржава се на Бадње вече. Бадње вече је пре свега празник посвећен умрлима (задушнице), те вечери приређује се гозба душама покојника. Обичај с клоцалицом или маскирање у јелена, такође су празници мртвих. Зато је разумљиво што и клоцалица има облик јелена, пошто је јелен изразито хтонска животиња и стоји у посебном односу с душама умрлих које и саме могу имати облик јелена. Значајно је да клоцалица на Бадње вече, које је у ствари гозба приређена душама покојних предака, иде од куће до куће и прима јаја и воће, управо оно што се даје покојницима и на даћама. Маскирана гомила (у којој има и оних маскираних у јелене као и у друге сеновите животиње) представља саме душе предака које долазе на Бадње вече да се огреју и приме жртве, а клоцалица означава јелена, врховно божанство мртвих. Не треба заборавити да је некада Бадње вече било на дан зимске краткодневнице када су ноћи најдуже, а дани најкраћи.

Слични су и обичаји народа Балтика, чија је претхришћанска вера сродна старословенској. Древне литванске божићне песме певају о Elnias devyniaragis - Јелену деветорогом (односно са 9 парожића) који између рогова носи Месец или Сунце. У истим песмама Јелен деветороги је побегао од летње дугодневнице да би претрчао до зимске краткодневнице. Остаје нам да се запитамо, да ли је то исти онај јелен који је жртвован на Петровој гори у периоду дугодневнице да би се касније појавио пред Божић - Бадње вече - краткодневницу.
                                                             
                                                      Elnias devyniaragis, 16. век


Сваки хтонски ритуал садржи и елементе аграрног ритуала јер по старим веровањима смрт и рађање нераскидиво су повезани. Узмимо за пример Диониса, Артемиду и Кернуноса - божанства која господаре мртвима, али су у исто време и божанства вегетације. Зато извесни детаљи у обичају с клоцалицом, као звонце, шарене траке, свирање у фрулу, звиждање и певање световних песмица, подсећају на поворке познате из грчких мистерија које су изразито хтонско-аграрног карактера. У Дионисовим мистеријама појављује се звонце као и шарене траке. Свирање у фрулу и певање световних песама имамо такође у грчким мистеријама. Обичаји су слични и вероватно воде порекло из палеолитских времена. Јелен се креће у сумрак и ноћу, дању ретко, а околност да клоцалица иде кроз село после заласка сунца и да се готово сви обичаји у вези с маскирањем врше ноћу, јасно потврђује мистичан карактер овог нашег народног обичаја у коме се не може одвојити хтонски од аграрног ритуала. Узрок овоме је наше старо веровање по коме су смрт и поновно рађање једна целина, део великог животног круга.
 
Много изразитијег аграрног карактера је обичај који се сваке године обавља на Петровој гори. Легенда која објашњава данашњи ритуал јасно показује да је на месту где се коље ован некада убијен јелен у својству свете животиње. Велики је број примера ритуалног убијања божанске животиње постоји код готово свих народа Европе. За разумевање обичаја на Петровој гори нарочито је важно што се он врши почетком месеца жетвара (јула), тј. у време кад је жетва жита завршена. Стога је логично да мора постојати некаква веза између пожњевеног жита и убиства јелена. Познато је да је у словенским крајевима први или последњи откос посвећен богу па одатле и назив „божја брада“. Жито се након откоса увеже и стави у врх амбара или се чува у кући. Зрна из овог снопа се користе као прва у сетви наредне године, али и за прављење брашна од којег се касније меси посебан хлеб, а код Срба се од тог брашна месио славски колач. Код Источних Словена тај сноп се назива „Велесова брада“ што би могло да нас упути на бога који нам обезбеђује успешну жетву. То је исти онај бог који влада светом умрлих и често је представљен са роговима.
Ако погледамо словенски родноверни календар ствари ће можда постати јасније. Најбитније обележје јелена су његови рогови. Они имају посебну снагу и магијску моћ, између њих може бити пролаз ка Свету мртвих (то видимо из босанске легенде) или пролаз ка Сунцу и Месецу, односно божанствима која их представљају (литванска легенда). Јелени почињу да мењају рогове у месецу сечку (фебруару), тај процес најављује Велесов свесловенски празник који је у истом месецу. Раст нових рогова прати циклус буђења и обнављања природе. Рогови расту 3-4 месеца и раст се завршава пред жетву. Када су рогови у пуној величини, а јелени у пуној снази, следи обичај на Петровој гори, жетва и чување „Велесове браде“ као и родноверни празник посвећен Велесу Летњем који је такође у месецу жетвару (јулу).
 
Обичај с клоцалицом у Банату и Пожаревцу и обичај приношења жртве на Петровој гори као и легенда у вези с њим представљају последње остатке ритуала из култа јелена, који је некада био божанска животиња која доноси смрт, али и нови живот, заузимао је значајно место у старој вери становника Европе, посебно код Словена. Упркос труду Цркве да уништи и забрани старе обичаје, хришћанство није унело велике промена у стари култ. Захваљујући томе ми у данашњим обичајима можемо открити по које старо божанство и његов култ, у овом случају можда баш Велеса - владара подземног света али и бога мудрости, магије, поезије, заштитника стоке, бога обиља - стада и усева, чија је света животиња вероватно био и јелен.



                               Лелен и дрво живота, савремен приказ родноверних Пољака