петак, 20. децембар 2013.

РОДНОВЕРНИ КАЛЕНДАР


Удружење родноверних Србије "Старославци"
           








СВАРОГОВО КОЛО ЛЕТА 7523.


      РОДНОВЕРНИ   КАЛЕНДАР


23.12. Божић - Сварожић - почетак нове године
1, 2, 3, 4. и 5.1. Светковине паса - Пасји дани
6.1. Водокрес - Водице
17. и 18. Морана Зимска - Чумини дани
2.2. Громница - Сретење - Перун Зимски
5, 6, 7, 8, 9, 10. и 11.2. Светковине Велеса
11.2. Велес Зимски
14, 15, 16, 17. и 18.2. Светковине коња - Коњски дани
18.2. Триглавов дан
28, 1, 2, 3. и 4.3. Мишји дани - Сечковске задушнице
14, 15, 16 ,17, 18, 19. и 20.3. Беле покладе - Бела недеља
20.3. Младенци - Масленица - пролећна равнодневница
21.3. Веснин дан
29, 29, 30, 31, 1, 2. и 3.4. Водена недеља
3.4. Воданов дан - Водопол
14.4. Симарглов дан - Огњебог
17.4. Биљни петак
21, 22. и 23.4. Светковине Јарила
22.4. Љељник - Ладин дан
23.4. Јарилов дан
1.5. Живин дан
6, 7, 8, 9, 10, 11. и 12. Русална недеља
8. и 9.5. Светковине Мокоше
9.5. Мокоша Пролећна
7.6. Јарило Летњи
12, 13, 14. и 15.6. Светковине Вида
15.6. Видовдан - Световид
21.6. Купалов дан - летња дугодневница
17, 18, 19. и 20.7. Светковине Перуна
20.7. Перунов дан
29.7. Велес Летњи - Божија брада
2, 3, 4, 5, 6, 7. и 8.8. Светковине Стрибога
8.8. Стрибогов дан
6.8.-15.8. Преображење природе
15.8.-8.9. Међудневице
18.8. Хорсов дан
8.9. Дан Усуда и суђаја
23.9. Радгостов дан - јесења равнодневница
24, 25, 26, 27. и 28.10 Мишји дани - Шумопадске задушнице
30.10. Мокошин дан
5, 6, 7, 8, 9, 10. и 11.11. Светковине вукова - Вучји дани
11.11. Дајбогов дан
21.11. Морана Јесења
2.12. Детинци
9.12. Материце
16.12. Оци
16, 17, 18, 19, 20, 21. и 22.12. Коледарски дани
22.12. Коледо - Бадњи дан/вече - зимска краткодневница

     Сварогово коло за 7521, 7522. и сада за 7523. (2015.) годину је само један покушај реконструкције нашег родноверног календара. Такође, овај календар није само српски него свесловенски јер су осим датума наших, српских и јужнословенских, празника коришћени датуми слављења одређених празника који су прихваћени у различитим родноверним заједницама широм словенског света. На тај начин присећамо се, код нас, заборављених богова и обичаја и попуњавамо празнине настале заборавом услед вековног прогона поштовалаца старе вере. Без обзира што не можемо бити потпуно сигурни у датуме празника које наводимо, мишљења смо да је боље прослављати празнике било ког дана него их уопште не прослављати. Прихватајући већ одређене датуме којих се држе друге родноверне заједнице, прихватамо и могућност грешака које су оне, евентуално, направиле. Исто тако, и поред великог труда, наша тумачења домаћих празника и обичаја не морају бити потпуно тачна што значи да су могуће промене и преправке. Из тих разлога, овај календар није завршен, ово је само полазна основа за неки бољи и савршенији до кога ћемо, уз помоћ богова, временом доћи. Овај календар би требао да буде и корак напред у односу на досадашње обележавање словенских празника код нас које је било пуко преписивање и превођење, углавном, руских описа и датума празника. У овом раду ћемо се трудити да се што мање задржавамо на описима самих божанстава, као и обичаја који су у вези са њима, а више на разлозима због чега славимо празнике одређених датума.



„РОМЕЈСКИ КАЛЕНДАР“

 
     
Почнимо од тумачења 7523. године, односно тзв. „ромејског“ рачунања времена. Постоје недоумице да ли је данас 7522, 7523. или  7524. Ако погледамо запис са Мраморног стуба, за који се верује да га је подигао (око 1402. год.) деспот Стефан Лазаревић у част погинулима на Косову, видећемо следеће:
„...Не ин бо други усекну јего, о љубимици,
и сама рука убице того сина Амуратова.
И си васа речена савршише се ва лето 6897...“
    Бој на Косову је био 1389. пре 626 године, па ако на 6897 додамо 626 добијамо данашњу  7523. годину.
    Нема јаког разлога из ког би предност у бројању година дали календару по коме је 2015. година од рођења Христа у односу на тзв. ромејски по коме је данас 7523. година. Постоје разне теорије које се тичу овог календара. Календар је званично почео да се користи 988. године  у Источном римском царству (тзв. Византији) у време владавине Василија Другог, а коришћен је до пропасти царства 1453. Употребљаван је у Србији као и у другим земљама под византијским утицајем. У Русији се задржао чак до 1700. године.
    Постоје сумње да је овај календар преузет од староседелачког становништва Балкана, које је највероватније део једне велике индоевропске породице народа, самим тим повезано је са српским и словенским народима. Постоји и теорија о Србима као староседеоцима Балкана, која је тотално супротна званичној верзији о великој сеоби Словена у 6. веку (одлично објашњено у књизи: Континуитет винчанске цивилизације/Драгољуб П. Антић) и у истраживањима професора Радивоја Пешића. Полазећи од тих теорија јавља се сумња да је Василије Други плански усвојио тај (код балканских народа већ постојећи) календар како би хришћанство приближио и лакше наметнуо околним словенским народима. Ширење хришћанства имало је за циљ стварање нових поданика, јачање власти Василија Другог као и ширење византијског утицаја. Василије се посебно трудио да хришћанство прошири на „многобожачки“ словенски исток. Не заборавимо да је Русија у то време под кнезом Владимиром примила хришћанство. Пре тога Владимир је оженио хришћанку - сестру Василија Другог.
    Постоји још једна теорија о настанку календара. Период стварања света од пре око 7500 година по тзв. ромејском календару поклапа са почецима старчевачке културе и трајним насељавањам становништва у пределе садашње Србије и околних земаља. Исто тако, период настанка света од пре 7500 година поклапа се са Рајан-Питмановом (Ryan-Pitman) теоријом о потопу по којој је Црно море некада било слатководно језеро окружено плодним земљиштем и насељено организованим људским заједницама. Приливом воде из Средоземног мора дошло је до великог потопа и велике сеобе преживелог становништва. У прилог тој теорији иду и новија откића истраживачке екипе на чијем челу је био проналазач Титаника, Роберт Балард. Истраживачи су у дубинама Црног мора нашли потопљену обалу као и слатководне биљне и животињске врсте чија је старост процењена на око 7.000 година. Истраживачи верују да је приликом потопа поплављено око 150.000 квадратних километара земљишта. Млађи слатководни примерци нису нађени јер су их замениле морске биљке и животиње. По Рајан-Питмановој теорији, велике миграције становништва допринеле су насељавању панонске области и ширењу неолитске цивилизације по целој Европи. Дошавши у наше пределе, преживели су вероватно почели да броје године од велике несреће која их је задесила и од новог почетка, односно, од насељавања на наше просторе.
    Сличног мишљења је и археолог Драган Јацановић:
„Грци и Римљани су почели да броје године и да се служе календаром, тек у првом миленијуму пре наше ере и не познају никакву годину стварања света. Знајући да су оснивачи Византије, од Константина до Јустинијана, рођени по балканским просторима, намеће се једини логичан закључак да су Византинци (Ромеји) годину стварања света преузели од аутохтоног балканско - карпатско - панонског становништва.“
    Време ће показати да ли су ове теорије тачне али ми ћемо се до тад и даље држати старог календара јер смо родноверни и нема разлога да бројимо године од Христовог рођења.
    Бројања година по овом календару, осим нас, држе се разне родноверне заједнице, широм словенског света, међу којима је највећа украјинска „Об`єднання Рідновірів України“ састављена од 26 родноверних општина, затим „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Savez Hrvatskih Rodnovjeraca“ и многи други.





      РАЧУНАЊЕ ВРЕМЕНА


    
Код неких родноверних заједница можемо приметити да се датуми празника не поклапају са датумима астрономских промена, него касне неколико дана или чак почињу раније. Нема разлога за такав несклад. Наши преци, живећи у складу са природом, обраћали су велику пажњу на све астрономске појаве усклађујући са њима свој живот и рад. Упркос наметнутом мишљењу да су пре примања хришћанства Словени били дивљаци, готово људождери, истина је сасвим другачија. Стари Словени су имали велика знања о свим животним областима, па и о астрономији и разним природним појавама од којих им је зависио живот. Знали су за календар о чему сведоче ископавања у Волинској области (Украјина) где су нађене две глинене посуде из 3. или 4. века на којима је утиснут стари календар. Сличан календар нађен је и на крчагу из 4. века у селу Ромашки у близини Кијева. Наши преци су умели са великом тачношћу да одреде датуме астрономских појава и то на врло једноставне начине: помоћу штапа - рабоша, кругова, тј. гумна, мерењем дужине сенке, гледањем у звезде итд. Датаљна и веома занимљива објашњења мерења времена можемо прочитати у књизи „Календар предака“ Александре Бајић.
     Као што смо рекли, з
аблуда је да стари народи нису имали астрономска знања која би им омогућила да одређују тачне датуме неких астрономских појава (равнодневнице, краткодневнице, дугодневнице...). Сетимо се само древних камених грађевина – опсерваторија, које постоје широм света. Таква грађевина (звездарница-опсерваторија) је и Стоунхенџ, чија је градња почела пре око 5.000 година. Веома је популарна теорија астронома Џералда Хокинса из 60-их година који је сматрао да су људи помоћу Стоунхенџа предвиђали краткодневницу и дугодневницу, па и помрачења Сунца и Месеца.
    
Примањем хришћанства стари празници бивају везани за нове хришћанске, а рачунање датума празника уместо народних „мерача времена“ преузима црква (померајући датуме и рачунајући време непрецизним календаром), па данас долазимо до тога да постоји велика временска разлика између старих народних и христијанизованих народних празника. Мишљења смо да наше највеће родноверне празнике треба обележавати у складу са природним дешавањима, ни пре, ни после, него тачно на дан одређене астрономске појаве: Коледов дан 22.12. на дан зимске краткодневнице, Младенце 20.3. на дан пролећне равнодневнице, Купалов дан 21.6. на дан летње дугодневнице и Радгостов дан 22.9. на дан јесење равнодневнице.



ЈУЛИЈАНСКИ, ГРЕГОРИЈАНСКИ И МИЛАНКОВИЋЕВ
(НОВОЈУЛИЈАНСКИ КАЛЕНДАР)





      Примањем хришћанства наши стари празници бивају замењени новим, хришћанским, а одређивање датума празника преузима црква. Званичан календар цркве био је јулијански који је 45. године пре нове ере направио грчки астроном Сосиген на иницијативу Јулија Цезара. Осим што календар нема никакве везе са хришћанством при том је и веома непрецизан – касни 11 минута 14.75 секунди за астрономском годином, па је питање зашто га СПЦ још увек примењује... Шта то тачно значи за нас родноверне? Ако је неки наш стари празник замењен хришћанским, а време празновања је остало исто, то време се данас пореметило због непрецизности јулијанског календара. 1582. године када је католичка црква почела да користи грегоријански календар разлика између тог и јулијанског календара износила је 10 дана. Данас је та разлика 13 дана и иде ка 14. Непрецизан календар све више удаљава наше народне празнике, сачуване делимично у хришћанству, од правог датума слављења. Данас смо у ситуацији да је (због непрецизности календара као и разних померања датума) разлика између христијанизованог и старог народног Божића 16 дана и иде ка 17! Због тога при одређивању датума празника користимо тренутно најсавршенији - Миланковићев календар (тачније Трпковић-Миланковићев или новојулијански) који се поклапа са грегоријанским само је много тачнији – касни 2.75 секунди за астрономском годином и треба га кориговати тек за 28000 година!




НАРОДНИ НАЗИВИ МЕСЕЦИ


     Као и сви други Словени и Срби су имали своје називе за месеце у години. Нису запамћена заједничка имена месеци у свим крајевима где је живео наш народ али има много назива који имају исти корен речи. Наши преци живели су на доста великом подручју, на којем су биле различите временске прилике, годишња доба нису свуда почињала у исто време, као ни радови везани за њих (сађење, брање воћа и поврћа, сетва, жетва итд.), самим тим разликују се и називи, негде је студен новембар, негде децембар, сечањ може да буде јануар али и фебруар итд.
Ово су имена месеци која су данас најпознатија и општеприхваћена као наша народна, али поред њих навешћемо и остала позната:


1. ЈАНУАР - КОЛОЖЕГ (голожег, просинец, сечањ...)
Коложег је месец који је почињао после зимске краткодневнице, тада се спаљивао точак (коло) како би се помогло сунцу да ојача. Коло које жеже - точак који гори. Постоји и тумачење назива - сунчево коло (после краткодневнице) поново почиње да жеже - коложег. У селима у околини Ниша голожегом називало се време од нове године до св. Јована.


2. ФЕБРУАР - СЕЧКО (сечен, сечењ, сечањ, љути, вељача, велики сечко...)
Сечко је месец који мразом сече.

3. МАРТ - ДЕРИКОЖА (сухи, суви, брезен, летник, лашак, лажак, ластујак, ожујак, мали сечко...)
Дерикожа је месец који је добио назив по дрању коже. Стока се у коложегу мрзне, у сечку болује, а у дерикожи угине, па јој се тада кожа дере и скупља.

4. АПРИЛ - ЛАЖИТРАВА (брзосок, лисни, березок, траван, травањ, биљар, биљобер...)
Лажитрава је назив месеца који има веза са брањем разних трава и цвећа. Постоји тумачење назива да је трава превише влажна тог месеца па стока не може да се наједе него се више напије воде која се налази на трави - наједе се лажне траве тј. напије се воде уместо траве.
5. МАЈ - ЦВЕТАЊ (цветиј, цветни, травен, трвен, траван, свибањ, свибан...)
Цветањ је месец када највише цвета цвеће.
6. ЈУН - ТРЕШЊАР (изок, липањ, липан, црвеник, черешњар, српн...)
Трешњар је месец када у нашим крајевима сазревају трешње.
7. ЈУЛ - ЖЕТВАР (горешњак, жарки, српањ, српан, червен, чрвен...)
Жетвар је месец када почињу жетве у нашим крајевима.
8. АВГУСТ - ГУМНИК (зарев,коловоз, српањ...)
Гумник је месец који је добио назив по вршидби жита на гумну.
9. СЕПТЕМБАР - ГРОЗДОБЕР (рујен, рујин...)
Гроздобер је месец када сазрева и када се бере грожђе.
10. ОКТОБАР - ШУМОПАД (листопад, листопан...)
Шумопад је месец када почиње да опада лишће у шумама.
11. НОВЕМБАР - СТУДЕН (студени, груден...)
Студен је месец када почињу хладнији - студени дани.
12. ДЕЦЕМБАР - КОЛЕДАР (студениј, студен, просинац...)
Коледар је месец који је добио назив по коледарским свечаностима којима се најављује испраћај старе и дочек нове године. Постоји тумачење да су коледарски обичаји одржавани у част бога Коледа.
Детаљније о називима месеци можемо прочитати у „Српском митолошком речнику“, књизи „Годишњи обичаји у Срба“ коју је написао наш етнолог Миле Недељковић или у „Српском календару“ Дуње Матић. Сигурно има скептика који ће рећи да су ови називи новијег датума. Доказ да није тако имамо у више старијих извора где видимо баш оваква или веома слична имена месеци. Неке од њих записао је крајем 19. века Саватије М.Грбић у књизи „Српски народни обичаји среза бољевачког“. Већина назива је иста као са почетка текста, неки су заборављени, док се само три знатно разликују:
јануар – заборављен народни назив
фебруар – велики сечко
март – мали сечко или дерикожа
април – ђурђевски месец
мај – заборављен народни назив
јун – трешњар
јул – жетвар
август – господински месец
септембар – гроздобер
октобар – листопад
новембар – мратињи месец
децембар – божићни месец или коледар





ПОЧЕТАК КАЛЕНДАРСКЕ ГОДИНЕ


    Са набрајањем и описом празника почећемо од краја коледара (децембра) јер је тада почињао нови календарски циклус – нова словенска година. Остале празнике из месеца коледара (децембра) описаћемо на крају када ћемо се поново вратити на овај месец.




КОЛЕДАР (ДЕЦЕМБАР)

 
Детинци; Материце; Оци; Коледарски дани; Коледо; Бадњи дан/вече; Божић-Сварожић, почетак нове календарске године;




22.12. Божић-Сварожић, почетак нове календарске године


     Стари словенски Божић некада је био у време када се рађало младо Сунце, први дан после зимске краткодневнице. Дан постаје дужи, рађа се и јача мали сунчани бог (божић) – Сварожић. Према неким веровањима, смрћу Коледа на Бадње вече завршава се његов период владавине од 6 месеци, а почиње Купалов који ће трајати исто толико (Купало умире на летњу дугодневницу). О смрти Коледа сведочи народна песма из 19 века:



„...Да прославиш старога Коледа
Коледо Коледо.
Да сахраниш погребеш Коледа.
Коледо Коледо.
И дочекаш младог Сварожића.
Коледо Коледо.
Сварожића тог младог Божића,
Коледо Коледо...“


       Због тога често срећемо назив „коледо“ уместо „божића“. То је уједно био и почетак нове календарске године. Божић, Коледо или Нова година је почетак новог годишњег циклуса - круга, новог кола. Коледарски обичаји и данас су присутни у Србији и у другим словенским земљама и о њима можете прочитати овде: 

     Наши преци су могли са великом тачношћу да одреде датум астрономских појава и то на врло једноставан начин: помоћу штапа, кругова, тј. гумна, мерењем дужине сенке итд. (погледати књигу Александре Бајић - Календар предака). Заблуда је да стари народи нису имали астрономска знања која би им омогућила да одређују тачне датуме неких астрономских појава (равнодневнице, краткодневница, дугодневница...). Сетимо се само древних камених грађевина – опсерваторија, које постоје широм света. Примањем хришћанства наши стари празници бивају везани за нове хришћанске, а рачунање датума празника уместо народних „мерача времена“ преузима црква (померајући датуме и рачунајући време непрецизним календаром), па данас долазимо до тога да разлика између старословенског и новог Божића износи 16 дана! 
Што се тиче почетка године, постоје различита мишљења када је тачно почињала година. У гроздоберу (септембру) почињала је црквена нова година али пошто ми нисмо црквена организација не прихватамо тај датум као почетак године. Једно од мишљења је и да је Нова година била у време пролећне равнодневнице. Време пролећне равнодневнице може се узети пре као почетак пролећа/лета, док је почетак календарске нове године везан искључиво за Божић. С' тим мишљењем слажу се многи истраживачи словенске митологије, један од најпознатијих је и др Сретен Петровић који каже: 


      „Бадњак - стара година, ставља се на дрвник и пресече, а потом иде на огњиште, како би се кроз огањ родило Ново Сунце, Нова година.“
Антропологија српских ритуала

      „Код старих Словена Нова година се славила као дан рођења младог Бога Сунца ''Божића'', на дан зимског солстиција, крајем децембра.“
Јарослав Францисти/Календар и мерење времена

      „После зимског солстицијума и краткодневнице, Земља започиње свој нови кружни пут око Сунца са трајањем од годину дана. Зато се каже да сунчево коло почиње опет да жеже. У нашем народу се уз весеље и многобројне обреде и данас слави рађање младог сунца, малог Боже, Божића“
Дуња Матић/Српски календар

      "Према томе колико је новогодишњих обичаја везано за Божић, празник зимског солстација, обичаја који се и данас одржавају, види се да је још од незапамћених давнина година почињала баш у то време."
Предраг Ђ.Јанковић/Година и календар

 
    
Као потврда да је година почињала у време зимске краткодневнице имамо и занимљив божићни обичај када се домаћин крије иза божићног колача – чеснице. Обичај је вероватно веома стар и води порекло из времена када је Божић био у време краткодневнице. На Божић домаћин се сакрије иза божићног колача и пита укућане да ли га виде, они одговарају да га не виде, а он им каже на то:
„Да бог да и ове године не видили ме иза великих класова!“
Домаћин јасно говори „и ове године“ што значи да је већ почела да тече нова календарска година за коју очекује да ће бити у најмању руку исто родна као и прошла. На Бадње вече домаћин уместо да каже „ и ове године“ каже „догодине“ и на тај начин најављује да сутра, на Божић, почиње нова година. У неким српским крајевима овај обичај познат је као „милање“ јер домаћин пита: „милам ли се?“ односно, види ли се, помила/промила ли се иза чеснице. Сличан прастари обичај постојао је и код балтичких Словена када се жрец, на празник Световида, крио иза велике погаче, питајући окупљене да ли га виде. Одговор је био исти као и код нас - ако га виде, да следеће године колач буде још већи како га не би видели.

     На данашњи дан почиње 7523. година. Постоји сумња да календар који данас називају „ромејски“ или „византијски“ има много старије порекло. По неким теоријама „византијски“ (источноримски) владар Василије Други плански је усвојио тај (код балканских народа можда већ постојећи) календар како би хришћанство приближио и лакше наметнуо околним словенским народима. Ширење хришћанства имало је за циљ стварање нових поданика, јачање власти Василија Другог као и ширење византијског утицаја. Василије се посебно трудио да хришћанство прошири на „многобожачки“ словенски исток. Не заборавимо да је Русија у то време под кнезом Владимиром примила хришћанство.
     Период стварања света од пре око 7500 година по тзв. ромејском календару поклапа са почецима старчевачке културе и трајним насељавањам становништва у пределе садашње Србије и околних земаља. Исто тако, период настанка света од пре 7500 година поклапа се са Рајан-Питмановом (Ryan-Pitman) теоријом о потопу по којој је Црно море некада било слатководно језеро окружено плодним земљиштем и насељено организованим људским заједницама. Приливом воде из Средоземног мора дошло је до великог потопа и велике сеобе преживелог становништва. У прилог тој теорији иду и новија откића истраживачке екипе на чијем челу је био проналазач Титаника, Роберт Балард. Истраживачи су у дубинама Црног мора нашли потопљену обалу као и слатководне биљне и животињске врсте чија је старост процењена на око 7.000 година. Истраживачи верују да је приликом потопа поплављено око 150.000 квадратних километара земљишта. Млађи слатководни примерци нису нађени јер су их замениле морске биљке и животиње. По Рајан-Питмановој теорији, велике миграције становништва допринеле су насељавању панонске области и ширењу неолитске цивилизације по целој Европи. Дошавши у наше пределе, преживели су вероватно почели да броје године од велике несреће која их је задесила и од новог почетка, односно, од насељавања на наше просторе.

     Да се вратимо на Божић - Сварожић. Наш стари празник славио се слично као и пре стотинак година, а можда и као данас у неким удаљенијим планинским селима. Један од јутарњих обичаја је и умивање „јаковом водом“. То је вода која је на Бадње вече (тј. краткодневницу) узета са извора и верује се да има магијске моћи. Воду поздрављају са „добро јутро водице и срећан ти Божић“. По правилу је захватају девојке а њоме се умивају сви чланови домаћинства по старешинству и свако дарује девојку која их полива.
     Овом водом се погача и над њом се домаћин обраћа боговима за здравље породице, а девојка која носи воду може у њој да види лик момка за кога ће се удати.
Божићних обичаја има толико да би се о њима могла написати књига. Празник обилује, старим, претхришћанским обичајима и њихово порекло не можемо тражити у аврамовским религијама него искључиво у старим индоевропским веровањима. Ево како је Вук С. Караџић описао слављење Божића:

     „Кад се поодјутари, пошто намире стоку, онда сједу за ручак, али прије избаце неколике пушке (а тако и у јутру рано кад устану) па се искупе око софре, те се моле богу и мирбожају се, тј. изљубе се сви редом... По том домаћин покупи све оне свијеће у једну руковет и усади у жито, које стоји на софри у каквој карлици или у чанку (свакако жито помијешано заједно; у том житу стоје и колачи којекакви) те ондје мало погоре, па их угасе оним житом. Оно жито дају после жене кокошима да носе јаја. Кад почну ручати неки најпре окусе сира, неки печенице итд. али ракије млоги не пију први дан због врућице. Око пола ручка устану у славу и ломе колач какогод и о крсном имену, само што нема кољива. На Божић се обично руча с вреће (простире се празна врећа на место чарфава или по чарфаву) и софра се не диже (нити се кућа чисти) за три дана. На први дан Божића нико никоме не иде у посету осим положајника... Од сламе, с којом се на Бадњи дан квоче и пијуче, остави домаћица по нешто, па кад насађује кокоши, под сваку стави метне по мало. Оно уже у коме се слама донесе, не разрдеши се, него се само распусти, па се на Божић, у јутру пред кућом баци по њему жито, те кокоши зобљу, а домаћица рекне: „Како ми у скупу зобале, тако ми у скупу носиле!“


     23.12. Божић славе и друге родноверне заједнице, међу којима је највећа украјинска „Об`єднання Рідновірів України“ на челу са Галином Лозко.


   

КОЛОЖЕГ (ЈАНУАР)

 Пасји дани; Водокрес - Водице; Морана Зимска






 
1, 2, 3, 4. и 5.1. Светковине паса - Пасји дани


    Међу животињама којима је у народном календару посвећен неки дан или празник налази се, сасвим разумљиво, и пас, човеков пратилац још из доба неолита. Тако, уз светковање дана посвећених: вуковима, коњима, змијама, мишевима и др. имамо и Пасје дане. Сви ови празници припадају култу умрлих. О пасјим данима имамо и запис из 1754. године у извештају хришћанског мисионара Николе Пуљезија који је овај празник забележио у централној Бугарској, а вероватно је био слављен на целом јужнословенском поднебљу.
Време Пасјих дана везано је за хришћански празник св.Василија али не можемо бити сигурни да је то право време обележавања нашег празника. Ако се држимо Миланковићевог (или новојулијанског) календара Пасји дани почињу данас и трају пет дана (мада постоји могућност да су трајали и седам дана).
Наиме, на овај празник био је обичај да се туку, опрљују ватром или убијају пси. Одмах да нагласимо да ово малтретирање животиња нема везе са старим обичајем везаним за псе. То је чињено под изговором да се предупреди беснило код паса, а права сврха је заборављена. Из тог периода остала је изрека: "прошао к'о пас на Василицу" - што значи страдао.
      Наш етнолог Миле Недељковић сматра да:
    „...старина обичаја упућује на остатке словенске демонологије по којој је пас, врло јака, па и опака, демонска животиња, која има моћ предсказања, откривања, сузбијања болести итд, те му је у старој српској многобожачкој религији негован и посебан култ“.
Примањем хришћанства овај обичај је, вероватно, доста искварен у односу на изворни облик. Пасји дани јесу постојали али пси нису убијани и мучени, већ су уживали посебне привилегије у периоду њима посвећеном.
    „Пасја недеља може значити само недељу поклоњену, посвећену псима - један период времена у коме се псима дугују нарочити обзири и привилегије.“ Веселин Чајкановић, О магији и религији
      Као и код свих вишедневних празника посвећеним прецима и овде је постојао растурњак – последњи дан празника када се душе умрлих (у облику паса) растурају – распуштају, терају. Обичај је временом заборављен и од свега је остао само део када се пси терају али у веома исквареном и бруталном облику.
Карактеристична је у том смислу и руска изрека:
   „Не туци пса, и он је био човек“.
      Занимљиво је да се овај период (1.1.-5.1.) поклапа са метеорским пљуском познатијим као Квадрантиди. Метеоерски пљусак понавља се сваке године, видљив је голим оком у касним ноћним сатима поготово у време када је Месец слабо осветљен. У веровању нашег народа појава метеора повезана је са смрћу и значи да је нечија душа отишла на други свет што је у складу са Пасјим данима који су обележавани у част прецима и уопште умрлима.






6.1.
Водокрес - Водице


      Према источнословенским родноверним изворима, Водокрес је дан када је искра небеског огња из Сварогове ковачнице пала у земаљске воде. Велес благосиља воду и она добија чудотворна својства. На празник Водокрес завршавају се Велесови дани. Верује се да они који се на Водокрес купају у рекама и језерима бивају излечени од разних болести. 6.коложега (јануара) затварају се врата Нава која су била отворена 12 дана.
      Празник је код нас познатији као Водице и по мноштву обичаја које имамо на тај дан, склони смо веровању да је наследио неки претхришћански празник.
„На Водице је обичај да се устане врло рано. Чим зора забели, већ је све на ногама. Једно женско чељаде отиде изјутра рано са судовима на извор, да захвати воде. Са собом понесе киту босиљка и помало од сваке врсте жита. Кад дође на извор, жито баци у воду говорећи: "Како иде вода, тако да иде и берићет у наше њиве!" За тим напуни судове водом, а ону киту босиљка спусти обично у бакрач и враћа се кући. Кад се вода донесе у кућу, онда неначети суд с водом спусте на земљу, а за тим положе секиру на земљу, али тако да је оштриц окренут истоку, до секире положе ватраљ (ожег) а до овога преслицу. Мушки стају на секиру, жене на ватраљ, а девојке на преслицу, сви окренути истоку говорећи: "Прођох сабљу, не посекох се, прођох ватру, не изгорех се, прођох воду, не удавих се".
      Видимо да народни обичаји које је записао, у 19. веку Саватије М.Грбић, немају никакве везе са хришћанством.
    „...Девојке чине разне враџбине, да би само дознале, за кога ће се момка удати. Нека узме два три струка босиљка, па кад се добро смркне, однесе их близу реке и ту, у крај реке, пободе их у земљу и сваки струк намени на једног момка. Сутрадан рано дође на реку и гледа, да ли се је на који струк ухватило иње. На који се струк буде ухватило иње, верује, да ће се удати, за момка коме је намењен. Ако се иње не буде ни на један стру ухватило, онда верује, да се за те момке неће удати. Ако се иње на сва три струка ухвати, онда ће поћи за кога има вољу. - Нека опет узме своју нову, неношену, сукњу, па је кад стане легати боде иглом говорећи: "Ко је мој суђени нека ми се јави ноћас па ма какав био, био млад или стар, био сиромах или богат!" Сукњу метне за тим под главу и легне да спава. Ако јој се у сну јави који момак, она верује, да ће се за њега удати. - Нека опет изађе у вече на дрвљаник па распе једну шаку жита (обично се узима овас) па то озго мало завлачи својом сукњом. Кад хоће да легне она ту сукњу метне под главу, па кога момка те ноћи сања, верује, да ће се за њега удати.“
С.М.Грбић/Српски народни обичаји из среза бољевачког

  

    6.1. Водокрес славе родноверне заједнице:
Союз славянских общин славянской родной веры“, „Об`єднання Рідновірів України“, „Велесов круг“, „Родовое огнище родной православной веры и др.






17. и 18.1. Морана Зимска - Моранини (Чумини) дани


     Према руским и украјинским родноверним заједницама Моранин дан је 21. студена (новембра), међутим према нашим, српским, изворима постоје два дана у православном хришћанском календару која су посвећена Морани и називају се Чумини дани. То су 17. и 18. коложег (јануар) по јулијанском. Ових дана жене не куну децу, нити преду и ткају. Верује се да ко се разболи 18.1. неће преживети болест. Хришћански свеци који се славе на ове дане немају никакве везе ни са болешћу ни са митолошким бићем Кугом, Чумом или Мораном, па смо склони веровању да су ти дани у вези са неким старијим, вероватно претхришћанским, *празником (*условно речено 'празником' јер се Моранини дани не празнују и не славе него само обележавају). Куга или Чума је само један од бројних аспеката Моране. Чума је замишљана исто као Мора или Морана и верује се да се ради о једном истом митолошком бићу или божанству, што ћемо видети даље у тексту.
17. и 18. коложега обележавамо дане Моране Зимске док је 21. студена Морана Јесења.


      Морана је словенска богиња смрти, зиме и мрака. Као богиња зиме она никад није била омиљена међу Словенима што се и може разумети ако се узме у обзир поднебље у коме су они некад живели. Морана је била дуга и хладна зима, зима која је са собом могла да донесе смрт у облику глади и неиздрживе хладноће, која је могла да буде узрок болести или помора стоке. Због тога се њен долазак увек са страхом ишчекивао, а одлазак бурно и радосно славио. Њена сушта супротност је богиња Весна коју је народ поздрављао слављем и клицањем док је истовремено са радошћу испраћао Морану - зиму. Бројни ритуали везани су за овакво испраћање Моране. Најчешће се правила лутка која је представљала ову богињу и која би потом била ритуално уништавана. Лутку направљену од сламе или прућа народ би тако тукао моткама, да би је потом бацио у воду или евентуално спаљивао. О бацању Моранине лутке у воду писао је и Милош Милојевић:

    „...Овој мећу венац на главу па је пуштају низ реку да плови. Овако чине и око Дрима једног и другог и око Бојане, па и око горње Дрине наше у кнежевини данашњој. Кад пуштају ту луткицу коју зову негде Муреном, Мораном, а негде и Чојчолем, певају овако :



Ој ти наша Мурено
Ој ти наш мили Чојчоле!
Плови плови низ воду
Тамо даље у море.
Када будеш у море
Оно црно велико.
Кажи кажи Мурено
Кажи кажи Чојчоле!
Пливам пливам младена,
Пливам пливам младена
Из те земље далеке
Где но бива Купало
И са њиме Коледо
оба брата једнака.

      У месецу дерикожи (марту) на Беле покладе практиковао се још један ритуал везан за Морану. Селима су шетале маскиране поворке људи, певајући обредне песме и правећи буку имали су за циљ, имеђу осталог, и да отерају Морану . И неким пределима и данас се одржавају ови обичаји али прилагођени нашем времену и више као туристичка атракција.

     Према неким веровањима Морана је повезана са богом Воданом. Водан и Морана заједнички даве људе у својим мрачним водама због чега су Словени покушавали да их одобровоље и умилостиве жртвеним понудама. О Водану и Морани говоре народне песме које је записао такође Милош Милојевић:



„Ој Водане Водане,
                                                                  И твој сине Моране!

Не мути нам водице

Не пушт у њу Морице.

Нама вода потребна

За прстена венчана.

Чиста вода пречиста

Љубав чиста да нам је...“

      Као водено божанство Морана се јавља и као Модруна, вештица која према веровању уралских Словена живи у барама. Она се обично појављује као стара и ружна баба, али се оном који не покаже страх пред њом појављује као млада и лепа девојка. Морана се описује као тамнокоса жена застрашујућег изгледа, а идентичан опис везан је за још једно биће сличне природе – Кугу или Чуму (на санскриту „марака“ значи куга или епидемија).

      По предањима, Чума (Куга) је црна, дебелих образа и с ресом под грлом. Име јој се избегава и еуфемистички се назива: кума, тета. Ако се назове кумом, онда не напада. Кућу која јој се замери подупире „мртвачким коцем". Увече се не остављају неопрани судови, јер оне, када дођу ноћу, гребу посуђе и затрују га. Од ње се треба чувати, јер све што дохвати однесе са собом, па је у народу остала изрека: „Купи као Чума децу". Жене је преклињу да им поштеди децу. Заштита од ње је бели лук. Села су се некада
оборавала да би се заштитила од њена доласка. О њој се много прича на зимским поселима.
      Куга највероватније представља само један аспект Моране, исто као што то представља и Мора – женски демон који ноћу напада људе седећи им на грудима и узрокујући им кошмарне снове.
      У нашим народним предањима остало је записано доста веровања повезаних са Мором. Питање је да ли је Мора само демонско биће слично вештици или је Мора настала од сећања на богињу Морану као један њен аспект. Вештице су такође везане за Морану као и остала демонска бића. Мора у себи има зао дух који ноћу излази у различитим облицима и лута. Напада људе у сну, притиска их, гњави и сиса им крв. Позната је изрека: „Притиснуо ме к'о мора". Најчешће се веровало да само девојка може бити мора. Она, као и вештица, има способност да се претвара у разне ствари и животиње. Обично се претвара у кокош или лептира, али и у друге животиње, посебно оне које лете. Мора постаје од женског детета које се роди у крвавој кошуљици. Али може постати и од девојке која дође у везу са ђаволом. Кад се мора уда, постаје вештица. Иначе, она може отворити свака врата и може се провући кроз сваку рупу, а најрадије се провлачи кроз кључаоницу.

    
Најпознатији пример о својству и способности море да се појављује у разним облицима је приповетка у Српском рјечнику Вука Караџића: „Приповиједа се да је некаквога човјека тако морила мора да већ најпослије није могао заспати, и досади му се код куће живљети, него узјаше на свога бијела коња и побјегне у свијет не знајући ни куд ни камо; али му је и то било залуд, јер и на путу како би склопио очи, одмах мора на њ. Идући тако по свијету, дође на конак неком терзији. Кад послије вечере терзија узме свој посао и стане шити, гост му се потужи како га мори мора, „него" вели, „док ти још радиш, лећи ћу овдје крај тебе, не бих ли могао мало заспати." Потом се покрије гуњем и легне. Кад заспи, одмах га мора притисне, и кроз сан стане викати и као отимати се. Кад терзија то чује, он дигне свијећу да види како се гост мучи, кад тамо, а то по његовом гуњу којијем се био покрио миче се велика бијела длака тако брзо као змија кад трчи. Кад терзија то види, он својијем ножицама, које су му се у руци десиле, длаку пресијече, и као се ова престане мицати, гост се одмах ућути, и тако је спавао мирно док ујутру сунце није огријало. Кад се пробуди, захвали Богу што је тако спавао и опоравио се, па одмах потрчи ка коњу да га види и намири, кад тамо, а то коњ у кошари лежи мртав. Пошто му терзија приповједи како га је мора давила и како му је он длаку на његову гуњу пресјекао, онда дознаду да му је коњ био мора која га је притискала и морила."

      Људи различито поступају да би се заштитили од море. Многе радње су магијског садржаја и веома сличне онима за заштиту од вештица (мазање тела белим луком, уплитање белог лука у венце, глогов колац, вериге окренуте наопако, паљење ђубрета итд.). Моћ море престаје њеном смрћу. Али она и за живота, слично као и вештица, може да постане обична и добра жена ако се сама открије и зарекне да неће више чинити зло људима.

     Веровања о мори стара су и општесловенска, а име је познато код свих Словена у истом значењу као и код Срба. Мора се први пут спомиње у једном чешком извору из XIV века. Реч „мора“ је старог индоевропског порекла чији се корен сачувао у француском cauchemar, енглеском nightmare и немачком Nachtmare. На санскриту речи „мара“ и „марана“ имају слично значење: умирање, убијање, смрт...

      Да се вратимо на Морану као божанство. Не може се рећи да је Морана потпуно негативно божанство. Ниједан пагански систем заправо нема божанство са таквим одликама будући да је нереална подела на савршено добро и потпуно зло дошла тек са хришћанством. У појави Моране једноставнио видимо како су наши преци поштовали и оно што им није доносило добро већ их је плашило и ужасавало.





СЕЧКО (ФЕБРУАР)


      Громница - Сретење - Перун Зимски; Светковине Велеса; Велесов дан; Коњски дани; Триглавов дан; Мишји дани – шумопадске задушнице






2.2. Громница – Сретење


     Громница или Сретење је родноверни празник који се слави у готово свим словенским земљама. По Миланковићем или новојулијанском календару празник је данас - 2.сечка (фебруара). На овај дан срећу се зима и лето, па одатле и народни назив Сретење. Претпоставља се да је празник у вези са богом Перуном, а негде га називају и Перун Зимски.
      Громница је један од ретких дана у току зиме када може да се догоди олуја, да се чује грмљавина и виде муње. Према неким веровањима то је дан када се сусрећу зима и лето (Велес и Перун). Такође, то је дан када Весна (пролеће) почиње своју битку са Мораном (зима).
      Остали су сачувани разни народни обичаји везани за овај празник.
Нека од веровања су да се на овај дан може предвидети какво нас време чека:
медвед (мечка) се буди из зимског сна и излази из јазбине. Ако је сунчано време и ако медвед види своју сенку, враћа се назад јер ће зима потрајати још шест недеља. Ако не види сенку значи да је крај зиме и креће у шуму по храну.
      Слично је и код осталих Словена:
ако се на Громницу снег топи - треба додати још дрва за ватру, ако се не топи - зима је готова; ако камен мрзне на Громницу - зима је готова; ако пада киша на овај дан - падаће снег на пролеће, ако пада снег - пролеће ће бити кишовито; ако је на Громницу сунчано - зима ће трајати још шест недеља;
На овај дан девојке пазе каквог ће мушкарца прво срести. Ако сретне прво црномањастог - за таквог ће се удати, а ако сретне плавог - онда за таквог. Исто тако, ако сретне здравог, богатог, сиромашног или болесног - такав ће јој бити будући супруг.
      Некада је у свим словенским земљама постојао обичај прављења свећа посебно за овај празник, а у неким земљама је обичај опстао до данашњег дана. Те свеће називају се “громнице“ или “громовите свеће“ и верује се да су моћно средство народне магије. Паљење ових свећа преусмерава муње и громове и на тај начин штити куће и читава насеља. Исто тако када су велике суше паљење свећа громница призваће грмљавину и кишу.

     Громница је, вероватно, у вези са празником који је неколико дана раније и познат је у народу као Верижњаци или Верижица (Петрове часне вериге) и постоји могућност да се некада, пре примања хришћанства, радило о једном истом празнику. Верижњаци су били велики празник који се такође славио „због грома“. Постојало је веровање да ће онај ко носи одело шивено на овај дан погинути од удара муње.

      2.2. Громницу или Сретење славе родноверне заједнице:
„Rodná cesta“, „Союз славянских общин славянской родной веры“, „Об`єднання Рідновірів України“, „Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“ и др.





                       5, 6, 7, 8, 9, 10. и 11.2. Светковине Велеса

                         Велесов празник слави се више дана, главна прослава је 11.2.







 11.2. Велесов дан



     Велес је бог мудрости, магије, поезије, заштитник је стоке, бог обиља - стада и усева, а такође и владар подземног света. Да је Велес нашим прецима био један од најзначајних и најпоштованијих богова можемо видети у старим хроникама где пише да су се Словени зарицали и клели на поштовање договореног Перуном и Велесом. Несторова хроника каже:
      „Заклињаху се оружјем и Перуном богом своји
м и Волосом скотијим богом и утврдише мир 907. године.”
      У споразумима са Грцима, Велес je доведен у везу са златом јер је бог обиља (богатства), а Перун, бог који се стално спомиње уз њега, са оружјем јер је бог рата.
Слово о Игоровом походу (рус. Слово о полку Игореве) је руско епско дело које описује поход новгородског кнеза Игора Свјатославича против Половаца (Кумана) у пролеће 1185. године. У деловима епа има неколико стихова који се односе на стару словенску веру. У одломку „Помрачење“ спомиње се бог Велес:



„...О Бојане, старог доба пјевче, 
да маши се танахна гудала 
и затреси златне струне редом, 
запјевај нам кано славуљ с гране 
ил' ка муња прос'јецај облаке, 
опјевај нам славу Игорову, 
де се вини Тројанову зиду, 
па нам причај пророчкијем гласом: 
„Н'јесу оно тице соколови 
те прел'јећу свуд широка поља, 
већ је оно јато плашивица 
те побјеже Дону великому
(ками б'једни да побјећи могу!).“
Велес-бога унуче преславни, 
и још реци: „Добри коњи вриште 
близу Суле, а звонови јече 
у Кијеву богохранилници, 
трубе трубе с Новгорода стара, 
барјаци се вију у Путивљу...“

      То што се Бојан у „Слову о Игоровом походу" назива„Велесовим унуком" могло би одражавати древну везу култа Велеса с обредним песмама и поезијом уопште.
„Велесову књигу ову посвећујемо богу нашем који нам је утичиште и снага“ - Велесова књига, Д-1
      По богу Велесу названа је и контраверзна Велесова књига. Велесова књига је скупина записа на брезовим дашчицама писана посебним писмом тзв. влесовицом, у периоду 8. и 9. века. Сматра се да су је писали руски жреци који кроз њу описују прошлост, живот и веру Руса. Њена аутентичност није доказана.

      Веза Велеса с земљорадничким култовима види се у словенском обичају да се божанству на поклон оставља непожњевено неколико стабљика жита. У многим словенским крајевима остао је сачуван обичај Велесове или „божије браде“ када се први (или последњи) сноп жита након откоса увеже и стави у врх амбара или се чува у кући. Зрна из овог снопа се користе као прва у сетви наредне године, али и за прављење брашна од којег се касније меси посебан хлеб, а код Срба се од тог брашна месио славски колач.

      Велес као бог животиња и шума био је представљан и својим другим обликом - медведом. Медвед је код Словена представљао шумског цара који се бринуо о животињама, шумским плодовима, као и о шуми самој.

      11.2. Велесов дан славе родноверне заједнице:
Родовое огнище родной православной веры“, „Союз славянских общин славянской родной веры“, „Об`єднання Рідновірів України“, „Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“ и др.
     



14, 15, 16, 17. и 18.2. Светковине коња - Коњски дани


     Коњски дан је у хришћанству познат као Тодорова субота, Коњски велигдан или Тодорови коњи. Празник нема никаве везе са свецем за којег га је везала црква (великомученик Теодор Тирон), па чак се ни не слави на тај дан, већ у суботу прве недеље поста. Нормално, стари празник чије трагове видимо у Тодоровој суботи није имао никакве везе са ускршњим постом. Пост може почети у сечку (фебруару) или дерикожи (марту). Могуће је повезати ову светковину са Велесовим периодом пошто су коњи (поготово хроми) хтонска бића у вези са подземним светом. Не смемо заборавити ни суботу као задушни дан.
     „Тога дана, они који имају коње, месе колач за здравље коња. Колач се меси округао, а на средини пробушен, тако да би га човек могао натаћи на руку. Тога дана ваља да се коњи јашу или прежу. Обично се искупе повише коњаника, сваки коњаник ваља да натакне на леву руку онај колач и тако са колачом мало пројаше коња. Пошто се коњ мало пројаше, изломи се онај колач и даде се мало и коњу, да од њега поједе."
Саватије М.Грбић/Српски народни обичаји из среза бољевачког

      В.Чајкановић је тврдио се коњи јављају као атрибут оних светаца који су заменили нашег бога мртвих. Познато је да је у Триглавовом храму у Шћећину (Штетину) чуван црни коњ. Хроничари Ебo, Хербoрд и мoнах из Прифлингера нас извештавају да су Триглаву били пoсвећени црни коњи, пoмoћу кoјих се гаталo и прoрицала будућнoст. Погледајмо шта кажу неки аутори о коњима у словенској старој вери и повезаности са богом Триглавом:

     „За хтоничну природу словенског Триглава говори не само његова очевидна сродност са Хермесом, Одином и галским Меркуром, већ и чињеница да је он бог коњаник. Коњ је и код Словена, као и код Германа и Грка, животиња која стоји у вези са доњим светом, а коњаник у митском језику и симболици значи или мртвачког бога или демона, или самог мртваца"
Лудолф Малтен

     „У коње се претварају грешне душе, вјештице, мора и вукодлак, по чему се види да је коњ примарно био носилац душа покојника. Изразитог хтонског демона представља црни коњ који помаже приликом откривања и копања скривеног блага, као и црни коњ који помаже приликом откривања вампира. Вјеровање да црни коњ никада неће нагазити на гроб у којем је вампир јасно открива његову хтонску природу..."
Шпиро Кулишић/Религија старих Словена у светлу нових истраживања

      У вези са овим празником је и прича о „трачком коњанику“. Право име се не зна, назив ''трачки коњаник'' дали су научници изучавајући пронађене споменике (плоче захвалнице) на којима је представљен коњаник. Постоје бројни нађени споменици, а неки од њих овог коњаника представљају са три главе. Плоче су пронађене у Банату, источној Србији, источној Македонији, западној Румунији и западној Бугарској. Коњаник има огртач, штит и копље, око њега су пас, лав и змија, дрво живота и рог обиља, симболи који указују да би то могло бити и божанство плодности. Верује се да се ноћ пред Тодорову суботу појављују невидљиви јахачи, или коњи без јахача, које предводи коњаник, који има огртач. Те ноћи је забрањено, нарочито девојкама, да излазе из куће, да им на челу неби остао белег од копита, ако их коњ удари.

      „Према доступним археолошким налазима а и неким писаним изворима, коњ је у протословенских племена представљао изразито хтонско биће. На неким етрурским споменицима, где је приказан пут у подземни свет, значајну улогу има коњ, који обично и носи покојника."
Сретен Петровић/Систем српске митологије

      У разним старим записима можемо видети да је коњ код наших предака спаљиван заједно са власником после његове смрти. То је још један податак који повезује коње са „оном светом“ овај пут као пратиоце умрлих:

     "Племе које споменусмо, што се назива Сернин (Сербин), спаљује се у огњу, када им умре вођа и спаљују своје јахаће коње. Њихов поступак је подобан поступању Индуса."
Ал Бекри

    "Племе које споменусмо под именом Сарбин (највероватније Србин), спаљује се на огњу, када им умре владар (кнез) или старешина (жупан); они спаљују и његовог јахаћег коња. Они имају обичај, сличан обичајима Индуса.“
Масуди/Златни лугови

      Из овога видимо да је коњ повезан са старим, протословенским племенима, па се намеће питање на који начин су повезани троглави трачки коњаник и бог Триглав и да ли постоји могућност да се ради о истом божанству из доба када су тзв. индоевропски народи живели у заједничкој прапостојбини?

      Склони смо веровању да се иза празника Тодорова субота крије стари словенски претхришћански празник посвећен коњима али и богу Триглаву. Трачки коњаник, митски Тројан, Тримурти и Триглав највероватније представљају једно исто, индоевропско, божанство које, због удаљености и раздвојености грана једног истог народа и касније доласком хришћанства, добија мало другачије називе и особине.

     Ако узмемо у обзир да је цео сечко (фебруар), као и готово цела зима, у знаку света мртвих, можемо довести овај празник у везу са Велесовим периодом и одредити датум у односу на Велесов дан. Такође, почетак поста може бити у ово време и дешава се да Тодорова субота и по хришћанском календару буде баш на данашњи дан. Дани посвећени животињама су били вишедневни, како сматра В.Чајкановић, а у прилог томе је и постојање још једног "коњског дана" - Тодорове среде. Можемо бити прилично сигурни да је некада постојао вишедневни празник посвећен коњима (исто као и празници посвећени мишевима, змијама, псима, вуковима итд.), односно, празник посвећен душама умрлих које се налазе у коњима. У овом месецу имамо још један празник посвећем умрлима - задушнице (Мишје дане) које су покретне и падају у суботу деветог уторка после родноверног Божића. То значи да би дани посвећени коњима морали да буду између Мишјих дана и Велесовог празника. Једни период за празник је субота после Велесовог дан. Празник посвећен коњима траје пет дана (као и већина сличних празника) и завршава се у среду чиме се спајају два празника о којима имамо записе: Тодорова субота и Тодорова среда.







18.2.
Триглавов дан



      Триглав, врховни бог града Шћећина (Штетина) био је обожаван претежно међу балтичким и полапским Словенима. Међутим, трагове његовог култа можемо наћи и у Померанији, Русији, као и на територији бивше Југославије (планина Триглав у Словенији). Наш стари троглави бог имао је своје храмове у Шћећину, Волину, Бранибору и Аркони, а остаци храма, за који се претпоставља да је Триглавов, нађени су и у Скрадину, месту које се налази северно од Шибеника.
      Триглавова животиња био је црни коњ. Гатање се у Триглавовом храму вршило на сличан начин као гатање у храму Световида: црни коњ био би пуштен да прође између девет копаља, а од исхода гатања зависило је какве ће потезе повући племенски старешина и његов народ. Коњ би пролазио три пута у оба смера, а ратни поход би се предузимао само у случају да коњ не дотакне копља при проласку. Триглавовог коња нико није смео да јаше и један жрец посебно се брунуо само о њему.
Храм који је саграђен у близини Волина налазио се на највишој планини у окружењу, а по старом словенском обичају био је саграђен од дрвета. Поред храма био је засађен храст а у самом храму налазио се Триглавов кумир. Кип Триглава који се налазио у овом храму имао је на себи мараму, прошивену златом, која му је прекривала очи и уста. Шћећински храм посвећен Триглаву такође се налазио на планини. Њега је подигао пољски кнез Болеслав, а храм је био зналачки украшен сценама из живота које су по мишљењу многих посетилаца деловале изузетно реалистично. У средини храма налазило се дрво храста, које је је за Словене одувек било свето, због чега се храм вероватно градио око већ израслог дрвета.
      Хроничар Херборд описује Триглавово светилиште:
     „Храм је био подигнут изненађујућом брижношћу и одржавао је велику уметност, зидови су му били украшени споља и изнутра скулптурама људи, птица и животиња, који су изгледали као да су живи, а боје на спољним зидовима нису оштетиле не кише ни снег.“
      Триглавово светилиште У Шћећину порушили су хришћански мисионари, а позлаћене и посребрене главе овог божанства послате су папи у Рим као доказ да је хришћанство наметнуто балтичким Словенима.
      Светилиште у Волину такође је срушено, о томе нам сведочи хроничар Ебо:
     "И како је Отон био разорио храмове и уништио кипове боговске, они однеше ван ове области један златан кип Триглава, који бејаше њихов главни бог. Повере га на чување једној удовици, која живљаше у једном сеоцету, где се ово драгоцено благо тешко могаше пронаћи. Удовица увије идола у хаљине, изврти рупу у стаблу једнога врло дебелога дрвета, и ту сакри ову светињу тако, да се није могла ни видети ни дотаћи. Оставила је само један мали отвор, кроз који „незнабошци“ могаху принети жртву и понуде. И нико к њему не прилазаше, осим онај који приноси жртву. Отон дозна за овога идола. Побојао се, да после његовог одласка он допринесе, да се народ још неучвршћен у хришћанској вери врати паганизму; те потражи начина да га се лукавством дочепа. Да су незнабожачки свештеници случајно дознали за његову намеру, можда би били сакрили свој паладијум у какво још неприступније место. Ову деликатну мисију повери епископ неком свом другу Херману. То беше вешт човек, који разумеваше и урођенички језик. Он му нареди, да се преобуче у словенско рухо, па да оде к удовици, као да жели Триглаву принети жртву. Херман послуша. Исприча удовици, да је недавно избегао једну страховиту буру, захваљујући једино Триглавовој заштити, и зато хоће да му принесе жртву. Удовица му покаже свето дрво и рупу, где може ставити своје понуде, препоручујући му да ником не казује то место, ако мисли на свој живот. Он уђе и једну тајанствену ограду, баци кроз онај отвор један сребрни новац, тако да се могао чути и његов звек, те да се верује, да је заиста принео жртву; по томе га опет извуче. Па да би показао све своје презрење према Триглаву, он уместо жртве, бици му један велики испљувак. Затим прегледа свуда, не би ли могао дићи идола. Али он беше тако добро и стаблу затворен, да га беше немогућно извадити. Гледајући око себе, опази Триглавово седло обешено о ограду. Било је врло старо и потпуно неупотребљиво. Диже га и сакри, па га после однесе као доказ оних парога које је учинио, да се дочепа идола."

      Као што смо могли да видимо у нашем народном календару постојали су празници посвећени троглавом божанству – коњанику. Узевши у обзир Тодорову среду и среду као трећи дан у недељи повезан са бројем 3 и троглавим божанством, а знајући да су 3 и 9 Триглавови бројеви, празник овог бога је могао да буде баш тога дана. О певезаности броја 3 са Триглавом остао нам је сачуван један народни обичај, у коме учествује деца и млади и који се одржавао до 19. века:
    „...Обиђу девет пута око села, а негде се разделе па обилазе око једног сокака, а негде сви заједно око села, и ако могу трипут мало даље од села, које рачунају као дасу обишли цео атар свог села. Овај атар или мало већи простор од села обилазе не девет него трипут и опет се враћају одакле су и пошли. Ту одиграју трипут, а негде и сад први пут по девет пута и одпевају горње и идуће песме, па се разлазе кућама.“
    Једна од песама које су певали је и ова:



„Силни вељи Триглаву!
Триглаву!
Вишњи боже свесилни!
Свесилни!
Погледај нас нејачке!
Нејачке!
Твоје створе слабачке!
Слабачке!
Ми смо деца грешна ти!
Грешна ти!
Кад умеремо узми нас!
Узми нас!
Слаби мали нејачки!
Нејачки!
Удржи нас боже наш!
Боже наш!
Боже богов великих!
Великих!
Спаси наске и живи!
И живи!
Дуго млого година!
Година!
Кад умеремо узми нас!
Узми нас!
Твојим светлим палатам!
Палатам!

      Данас (18.2.) завршавају се Светковине коња - Коњски дани, Триглав је повезан са коњима, можда је чак коњ један од његових облика.
Триглава можемо упоредити и са Тројаном. Доласком хришћанства успомена на Триглава није могла бити тако лако заборављена па вероватно, под притиском цркве, демонизован и табуиран постаје Тројан (имамо Тројана као цара и Тројана као троглаво биће које прождире људе, животиње и рибе). Већ смо писали у тексту о Коњским данима да: трачки коњаник, Тројан, ведски Тримурти и наш Триглав највероватније представљају једно исто, прастаро божанство. Из народне песме, коју је записао М.С.Милојевић, можемо закључити да је Триглав заиста старо божанство:



„Ми слависмо прослависмо,

Прослависмо величасмо. 

Величасмо силна Бога! 

Силна Бога великога. 

Држитеља створитеља!

Створитеља рушитеља! 

Бога нашег највећега. 

Највећега Пра Пра Бога! 

Који нас је сатворио.

Сатворио и одрж'о. 

Коме ћемо и отићи.“


      Још један разлог имамо зашто је Триглавов празник у време хладних зимских дана. Постоји занимљив природни феномен познат под називом parhelion или sundogs у енглеском говорном подручју. Овај феномен јавља се искључиво на севером делу Земљине полулопте. У време веома хладних дана, сунчеви зраци преламају се о кристале леда у ваздуху што резултира чудесним метеоролошким феноменом појављивања три Сунца.

    „Претпостављамо да је овај атмосферски феномен праидеја о тројности сунчевог бога у многим религијама, праузор политеистичког тројства, које је код Словена познато као Триглав.“
Александра Бајић/Календар предака

      По неким ауторима (Јанковић, Ебон, Хербор и др.) Триглавове главе симболизују владавину овог бога над три света: небеским (светом богова), земаљским (светом живих) и подземним (светом мртвих). Осим тога Триглав управља прошлим, садашњим и будућим временом, као и рађањем, живљењем и умирањем. Сличан концепт постоји и у другим митолошким системима: нордијски Один има три лика која су повезана са три сфере, као и ведски Тримурти.
      Уз помоћ наших народних песама откривамо која су то три божија лика. Триглав је: створитељ, држитељ и рушитељ. Он ствара, помаже рађање, клијање, одржава људе у животу, одржава стабилним цео природни поредак, али и руши, убија и уништава. Слично као ведски Тримурти који има три облика (Брама – створитељ, Вишну – држитељ, Шива – рушитељ).

„...Нашем силном Триглав бору 

Те гледала што нам чини 

Што нам чини заповеда.

Шта чињаше наш господар,

Наш господар Триглав вељи,

Наш Створитељ и Држитељ

И велики Уморитељ?“
Милош С. Милојевић/Песме и обичај укупног народа српског

      Триглава смо овде описали као хтонско божанство - рушитеља и владара Нава, међутим, по ауторима које смо навели, Триглав управља и Јавом и Правом. По томе би Триглав, као створитељ био и соларно божанство. Међутим, подела на Прав, Јав и Нав је веома дискутабилна због контраверзне Велесове књиге у којој се о томе говори. Све ово су само претпоставке аутора на које се позивамо, постоје различита мишљења, па ће Триглавов начин испољавања моћи, ипак, остати непознат још неко време.

      Триглавовим даном завршавају се Коњски дани, па је Триглавов празник уједно и растурњак. Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у коњима) су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају.




28, 1, 2, 3. и 4.3. Мишји дани - сечковске задушнице


    Према нашим народним обичајима, прве суботе иза девет уторака после Божића почињу Мишји дани. У народу је овај дан познат као „мишја субота“. Пошто је наш стари, родноверни, Божић 23.12. то значи да ове 7523. или 2015. године Мишји дани почињу задушницама 28. сечка (фебруара), а завршавају 4.3. растурњаком. Данас је сећање на овај празник остало најсвежије у тзв. влашким крајевима, међутим, некада се овај обичај обележавао, највероватније, широм целог словенског простора. По старим веровањима Словена, али и других европских народа, мишеви могу представљати душе предака. Код Словена, рецимо, Бадње вече је гозба у част душама покојника. Чеси за Бадње вече дају мишевима мрве са стола, такође, бацају мишевима грашак у четири угла собе, јер верују да им се у облику миша јавља неки предак. Познато је да се по старим веровањимау угловима соба радо задржавају душе предака. Слично веровање имамо и у Србији када домаћин за Бадње вече баца орахе у углове. Миш је повезан не само са душама предака/мртвих него и са душама живих, па и са душама разних „демона“. Тако код словенских народа постоји веровање да душа може изаћи из тела једино кроз уста. Зато не треба заспати жедан јер душа може да изађе из тела и потражи воду.
      Једна прича каже да су шумом ишла три друга па су од дугог хода ожеднели. Двојица наставе да траже извор, а један остаде да одспава. Када су се вратили, из уста оног што је остао изађе један бели миш, па оде до извора да попије воду, а онда се врати кроз уста у тело.
      Ово веровање је вероватно постојало код свих словенских народа. Код нас вампир излази из гроба у облику миша, у миша се претвара и када га јуре и сваки пут када покушава да се извуче из неприлике. У нашем народу има један обичај када се дете загрцне нечим и хоће да се удави говоре му : миш, миш, миш! Тај узвик првобитно је био магичан и имао је за циљ да задржи душу да не изађе из тела.
Када прихватимо чињеницу да у мишу може да обитава човечија душа, лакше ћемо схватити неке народне обичаје и празнике, као што су: мишја субота, мишји дани, митровданске и михољданске задушнице. Мишја субота обележавала се и у Босни и веровало се да тога дана „не ваља о пртенани радити јер ће миш изјести конопље“. На исти дан било је забрањено и предење:
    „Чува мајка свога јединка, сина. Од ујемка и од урежника. И од жице деветог уторка“.

      Осим ових Мишјих дана имамо Мишје дане и у месецу шумопаду (октобру). Мишји дани су у вези са култом предака и посвећени су душама умрлих. Субота или „безимени дан“ је по правилу задушни дан и почетак овог обичаја који је трајао пет дана. Мишје дане најбоље је описао етнолог Веселин Чајкановић у књизи „О магији и религији“:
   „...После оного што смо рекли о мишу као о сеновитој животињи јасно је да је празник мишева исто што и празник душа. О томе празнику у далекој прошлости чинио се култ мишевима у којима су инкарниране душе предака и покојника уопште, онако исто као што се у другим приликама приносила жртва душама предака које су замишљане у облику птица или у облику разних дивљих или питомих животиња...“
    „...Мишји празник у српском паганизму трајао је, као што се види из хомољског обичаја, пет дана од којих је, као што се сме закључити из тетевенског обичаја, последњи дан био „растурњак“.
      Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у мишевима) су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају.





ДЕРИКОЖА (МАРТ)

     
Беле покладе - Бела недеља; Младенци -
равнодневница; Веснин дан; Водена недеља;









14, 15, 16, 17, 18, 19.
и 20.3. Беле покладе – Бела
недеља



     Белом недељом се назива и читава последња недеља Месница. Целе Беле недеље припређују се разне шале и забаве. Најраспрострањенија је ова шала: узму реп од зеца, у њега задену повећу иглу, па је савију да би се могла закачињати за одело. Тај реп један од људи или момака закачи некоме о леђа, али тако да то онај не примети, па му онда сви вичу: "Вук, лисица, вук, лисица, вук, лисица!" Сваки се онда загледа да види да му није ко шта о леђа закачио. Онај коме су о леђа закачили скине то и после гледа, да другоме закачи итд., све у смеју и у шали.“
     Српски народни обичаји из среза бољевачког, Саватије М. Грбић



    Покладе су народни празник распрострањен не само по словенском свету него и по читавој Европи. Данас су Беле поклада везане за почетак ускршњег поста али некада није било тако. Корени поклада су многобожачки, везани су за култ предака али и за рађање и јачање Сунца. Назив „бела“ добијен је, по хришћанском тумачењу, зато што су људи (припремајући се за ускршњи пост који следи) избегавали месо и јели млечне производе који су беле боје. Међутим, постоје и другачија тумачења:


    „Назив Бела недеља настао је, вероватно, у народној прошлости, када се бела боја употребљавала као знак жалости за покојницима, који су, по веровању, оживљавали и ходали у време мртвог зимског периода, па и уз Белу недељу.“Српски митолошки речник


    Лужички Срби и данас белу боју употребљавају како би показали да су у жалости.


     Најсличније Белим покладама су покладе које имамо у коледару (децембру), то су Коледарски дани који се завршавају на најкраћи дан у години – Бадњи дан/вече, непосредно пред рођење младог Сунца. Беле покладе почињу када је дан још увек краћи од ноћи, а завршавају се на дан пролећне равнодневнице непосредно пре него што дан први пут у току године постане дужи од ноћи.


     Беле покладе се у свим нашим крајевима обележавају на сличан начин. Породица, пријатељи, кумови и др. се скупљају заједно проводећи време углавном у шали. Већина покладних традиција укључује поворке маскираних људи које певају што је у вези са култом предака. Некада су током целе Беле недеље ишле маскиране поворке и певале испред кућа.
      Разноразне игре под маскама тзв. мачкаре изводиле су се у околини Билећа и Гацка. У Босни су називане „чаројнице“, у Хрватској „фашингари“ у Словенији „шеме“ и „пустари“. Маскирана младеж у Поповом пољу иде од куће до куће и збија разне пошалице на опште весеље укућана и због тога добија награду: разне ситне поклоне у јелу и пићу које после заједно поједу и попију. На Косову се по селима маскирају и играју игру која се зове "мачка". У таковским селима се маскирају у припремљене маске од папира, које наките зубима од пасуља и брковима од вуне.
О
сим традиционалног маскирања у бабу и старца, карактеристичне су такође зооморфне маске животиња: вук, јарац, разне птичје маске итд.

     „Маска је магијски реквизит у народним обредима, помоћу ње маскирани треба да се ослободи своје личности и добије магијску моћ у прогањању злих духова и демона који пакосте људима у времену када сунце побеђује сурову зиму. Маскиране поворке настале су због прастарих веровања да се божанства јављају људима у мистичном људском или животињском облику. Маска је у употреби код многих примитивних народа, а код Срба се одржала као рудимент прастарих култова, сада у забавној улози.“

  Српски митолошки речник

     Познат је и обичај „ламкање“ (ламкане, амкање). Окачи се јаје о конац (може да се окачи и угљевље или комадић колача) које учесници такмичења морају да ухвате зубима. После тога конац се пали и помоћу њега се гата: колико ће живети старе жене у селу, које висине ће бити жито, какви ће бити приноси у наступајућој години итд. Такође, паљења конца имало је везе и са препознавањем вештица и откривањем њихове снаге.


    Када падне мрак пале се и прескачу ватре које горе до поноћи, а негде и дуже. Често се пали и слама која, као и маска, има везе са култом предака.


     „На Беле покладе чим сунце зађе, једно мушко чељаде узме какав стари кош, напуни га сламом, натакне га на какво ракљасто дрво, па сламу запали и тако запаљену носи по шљивику, докле не изгори сва слама, а често пута и кош. За то време непрестано виче: "Олалија олалија, изгоре попова буклија!" То раде, да би шљиве боље родиле, и да их не једу гусенице.“


      У Пчињи људи донесу велике гомиле сламе на сред села, и запале их. Та ватра се назива „крлештица“. У Великој Плани предвече се пале ватре од шаше. У околини Параћина увече се народ окупљао и паљене су лутке од сламе које су биле натакнуте на дугачке штапове. Касније се уместо лутке палила само слама натакнута на врх штапа. Када изгори слама са штапа, позната као „палалија“, штапови се ставе на земљу и онда се прескаче ватра. У Херцеговини и Црној Гори пале се велике ватре које горе до поноћи. У јабланичком округи пале се и прескачу ватре које називају „калавешница“ или „каравештица“ због веровања да се њима терају вештице које су нарочито активне у овом периоду.


    Маскиране поворке често су представљале сватове по којима је завршетак ових дана добио назив Младенци:


     „Младићи у Бољевцу праве беле недеље свадбу. Један од младића направи се млада и обуче младино одело, а други се направи младожења, неки опет буду кум, стари сват, девер, а остали буду сватови итд. Један од њих направи се калуђер, обуче неко старо поповско одело а на главу натуче какву капу налик на камилавку. Кад је све готово, крену се и иду улицама. Напред иду двојица тројица на коњима, а за њима пешице млада и остали сватови, а позади ових свирачи и дечурлија. Свадба се креће полако улицом докле не дође на пијацу. Ту бива венчање. Онај, што је у калуђерском оделу, нешто промрмља, окреће младу и младожењу око стола, па је венчање готово. После венчања иду из кафане у кафану те играју и млада купи бакшиш.“


      Покладе почињу 14. дерикоже (марта), трају седам дана и завршавају се свечано на дан пролећне равнодневнице 20.3. (Младенци).
      




       

      20.3.
Младенци - Масленица - пролећна
                             равнодневница


     По хришћанском календару Младенци су 22.3. на дан Св. четрдесет мученика севастијских. Јасно је да народни обичаји на тај дан немају никакве везе са мучењем четрдесет војника који су одбили да се одрекну хришћанства. Као што смо рекли, маскиране покладне поворке често су представљале сватове по којима је завршетак ових дана добио назив Младенци:
„У време пролећних поклада, пред ускршњи пост, у неким крајевима биле су у обичају маскиране поворке које понекад представљају сватове. Некад се у овим сватовима уз невесту, коју представља мушкарац у женским хаљинама, јавља девер, а некад се маскирани момци зову ђедови, док је онај у женским хаљинама ђедова баба. У Рисну ђедови су се облачили „у кожне хаљине изврнувши длаку напоље", а прикачени репови истицали су њихов териоморфни изглед.“
Српски митолошки речник

     Младенци су се некада, вероватно, славили на дан пролећне равнодневнице. Томе у прилог иде обичај паљења ватре (за коју се верује да је у вези са Сунцем) увече на Младенце како би се помогло Сунцу да ојача и коначно победи таму. Сличан обичај имамо и на Бадње вече када палимо ватре да би помогли рођење младог Сунца Божића-Сварожића. 22.3. нема потребе палити ватру јер је Сунце тада већ победило мрак и дани су постали дужи од ноћи. Празник Младенци је повезан са Белим покладама и представља њихов завршетак. Паљење лутке од сламе симболише смрт Моране и рођење Весне богиње пролећа (на руском реч 'весна' значи 'пролеће'). Данас су многи наши стари празници изгубили симболику, а због промена датума одржавања неки су се међусобно помешали. Такав је случај и са Младенцима. За Младенце су везани и обичаји терања змија, негде чак Младенце називају „змијским данима“. Змија је повезана са култом предака како мисле многи аутори:

      „У змији је инкарнирана душа умрлих предака. Змија одговара хтоничном - старијем и прасловенском митолошком супстрату...“
Сретен Петровић/Систем српске митологије

     „...Магијско-митолошка функција "змије пољарке", односно "чуваркуће", која као дух човековог претка обезбеђује члану породице напредак и штити га од злих демона.“
Мирче Елијаде

      Овде постаје још јасније зашто Младенци морају бити на дан пролећне равнодневнице, можда и пре али никако после. Змије почињу да се појављују крајем месеца дерикоже (марта) најављујући крај зимског периода и почетак летњег/пролећног. Змија као хтонско биће никако не може бити у вези са соларним периодом који наступа дан после пролећне равнодневнице. Дан када се терају змије је последњи дан Белих поклада, односно, растурњак - душе умрлих су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају.
На Младенце се пеку колачи – младенчићи који, такође имају везе са светом умрлих што ћемо видети из описа народног обичаја:

    „Жене тога јутра месе колаче младенчиће. То су колачи од пресног пшеничног теста. Младенчићи се месе у облику правоугаоника, а још чешће у облику елипсе. Сваки се колач шара цевком, којом се тка. Те се шаре састоје у томе, што се озго, на колачу, цевка утискује те направи неколико кружића. Прављење ових кружића има двојако значење. Прво, тиме желе да означе мртвима, да су дошли Младенци, а друго, да би се патили јагањци и да би им биле праве ноге као цевка.
...Ове младенчиће неће нико окусити у кући, док се прво од њих по суседству не подели за душу умрлих. Посто се подели, онда се једу како они што су ту, у кући, мешени, тако и они, који су у размену добивени.“
Саватије М.Грбић/Српски народни обичаји из среза бољевачког

      Разни обичаји љуљања исто су у вези са овим празником. Иако љуљање изгледа као игра некада је имало другачији карактер. Љуљање има за циљ да нас ослободи злих демона, мисли В.Чајкановић, и даље каже:
„ми ћемо их љуљајући се, скинути, стрести са себе“.

      Људи су на Младенце остајали будни до јутарњих часова. Када сване младићи и девојке ишли су да беру врбине гранчице, најављујући тако почетак Весниног дана.
Наш празник Младенци сличан је источнословенском празнику Масленица. Ради се вероватно о истим празницима који су почели да се разликују у називу услед физичке раздвојености народа. Повезује их много тога заједничког: пролећна равнодневница, паљење и прескакање ватре, прављење колача или палачинки са медом, посипање и закопавање пепела, паљење сламене лутке итд.
      Све словенске родноверне заједнице обележавају пролећну равнодневнцу. То је један од четири најбитнија родноверна празника.







21.3. Веснин дан


     Весна је код Словена била богиња пролећа, а повезивана је и са младошћу. Пролеће је почињало 21. дерикоже (марта) после пролећне равнодневнице, када дан први пут у току године постаје дужи од ноћи. Спомен на обичаје посвећене богињи Весни делимично су сачували хришћански празници: Ускрс, Врбица, Цвети и Младенци.


      Весна је богиња која је код народа била омиљена јер је смењивала владавину зиме и смрти, односно Моране. Морана је владала зимом, а тај период су Словени повезивали са смрћу. Зима је у то време била обележена недостатком хране, разним болестима које проузрокује хладноћа, самим тим стопа смртности зими је била највећа. Весна доноси зелена поља, цветање, пријатно време, погодније за живот и рад. Овим променама у природи Весна доноси радост у домове Словена. Пролеће су Словени славили управо из разлога што побеђује зиму и представља најаву за летње доба. Како је пролеће у народу симболизовало почетак лепог доба, кад природа цвета, буди се, поново рађа и живот се обнавља, тако је и Весна добила улогу богиње младости и лепоте.

      Могуће је да су на Веснин дан, као и на Јарилов, формиране поворке девојака (касније назване „лазарице“) које су изводиле обредне игре, певајући песме за плодност, здравље и напредак, намењене укућанима чије куће би обилазиле. У време око Весниног празника почиње и „врбопуц“ период када се јављају пупољци на врбама и, како се у народу верује, јача полни нагон код жена. Чим сване дан, младићи и девојке (који су били целу ноћ будни прослављајући Младенце) одлазили су и брали гранчице врбе којима су се китили али и међусобно шибали говорећи:
    “Да си здрав/а као дрен, да си брз/а као јелен, да се угојиш као свиња и да растеш као врба!“
      Врба је уопште коришћена као биљка напретка, те су се тако гранчицама врбе шибали и јагањци и опасивале посуде са млеком да млеко брже „нарасте“.
Врба је и место где се окупљају водене виле русалке, што је такође у вези са поворкама тзв. лазарица које су можда некада симболично представљале баш те виле. На местима поред воде где расту врбе била су обављана и ритуална купања на Младенце пре изласка Сунца и пре брања гранчица. Јасно је да постоји повезаност врбе и женских божанстава (на првом месту Весне) као и повезаност са женама уопште. Познато нам је да су се жене опасивале врбиним гранчицама верујући да ће то побољшати њихово здравље.

      Један од сачуваних обичаја широм словенског поднебља је и фарбање и шарање јаја у пролеће, обично у црвену боју. Јаје је симболизовало Сунце, ватру и топлину, коју је Весна доносила својим доласком. Постоје веровања да се бојење јаја обављало некада баш на Веснин дан.
      Од Весниног дана па до Биљног петка не бере се цвеће јер постоји веровање да се у то време душе умрлих могу налазити у цветовима.

               28, 29, 30, 31, 1, 2. и 3.4 Водена недеља


                               Водена недеља најављује Водопол - Воданов дан.




ЛАЖИТРАВА (АПРИЛ)


Воданов дан-Водопол; Симарглов дан; Биљни петак; Љељник-Љељ-Љеља-Лада; Светковине Јарила; Јарилов дан;



3.4. Воданов дан – Водопол


     Данас је Водопол, Воданов дан или Дан вода. Празник славе углавном наша браћа из источних, крајева, а везан је за буђење пролећа, отапање снега са планина и бујање река.
      Овим даном се највероватније завршавала Водена недеља. О Воденој недељи код нас има записа и доста измењени обичаји сачували су се до данашњих дана. Обичаји поливања водом, у зависности од краја
, негде су везани за недељу после Ђурђевдана, а негде за дане пре или после Ускрса. Некада, пре примања хришћанства, вероватно се радило о празнику који је обележаван у исто време на целом јужнословенском поднебљу. Српски митолошки речник наводи да се Водена недеља празновала "због поплава, односно водених „демона“. Поплаве су настајале после отапања снега у рано пролеће и после провала облака у временском прелазу од пролећа у лето. Зато народни празници због поплава припадају кругу пролећних празновања, да би се „демони“ умилостивили, а то су седмица Водене недеље и заветни дани када су се догодиле поплаве, па су узети за празновање".


      На овај дан Русалке се буде из зимског сна. Верује се да ако лед не прође на Водопол риболов ће бити лош. Код Источних Словена постоји обичај полагања хлеба (колача, погаче) у воду али тако опрезно да се вода при додиру са хлебом не заталаса. Обичај је повезан са давањем жртве воденом духу или, раније, богу вода. Веровало се да ће „жртва“ обезбедити бољи риболов током године.


     Код свих словенских народа постоје легенде о воденим бићима или духовима: водяно́й, водяник, водяной дедушка, водяной шут, водовик код Руса; topielci, utopielci, wodnici код Пољака; wodby muž, wodnykus код Лужичких Срба; vodni muži код Чеха и Мораваца итд.
      Водени духови нису описивани исто у свим крајевима. Углавном су били патуљастог раста. Негде су имали дугу браду, дуг нос, рибљу крљушт по телу, рибљи реп, дуге уши, козије ноге итд.

      Источни Словени Водопол обележавају и као рођење воденог духа - Водењака (Водяно́й). Водењак је наг и космат старац, са брадом и рибљим репом, који живи у двору у води, чији је господар. Станиште Водењака се налази на дну дубоких речних вирова, језера или мора. Његове служавке су русалке али и утопљеници. Он је предводник војске водењака, која с вечери напада оне који се нађу поред воде. Водењак може да се преобрази у неку животињу али и у човека (лепу девојку, дете које плаче) како би намамио жртву близу воде. Његови поданици понекад оштећују и воденице, рибарске мреже и мостове, јер вода је неприкосновено царство воденог духа и као таква забрањена за људе. Да би га умилостивили, воденичари, морнари и рибари приносе му разне дарове.


      У Србији постоји сећање на разна водена бића и духове али и на њиховог владара бога Водана - господара свих вода. То сећање је вероватно доста измењено примањем хришћанства али се ипак сачувало. Ако ускладимо источнословенски празник Водопол са нашим јужнословенским веровањима, добићемо празник свих вода и Дан бога Водана.

      У 19. веку у књизи „Обичаји и песме укупног народа српског“
http://www.scribd.com/doc/124848074/Obredne-Pesme-Sakupio-Milos-S-Milojevic
Милош С. Милојевић је записао више песама, у којима се спомињу стара словенска божанства, међу којима има и оних посвећених Водану:



„Ој Водане Водане,
И твој сине Моране!
Не мути нам водице
Не пушт у њу Морице.
Нама вода потребна
За прстена венчана.
Чиста вода пречиста
Љубав чиста да нам је
Без твог сина Морана
И сестрица Морица.
Што но момке морају
Од наске их отимљу.
Па јих море и љубе
У дубљине увлаче.
Те дубљине студне
И вртлоге проклете.“


      Водан (Воден) је словенски бог река, језера и мора, укратко - божанство вода. Влада водама и свим бићима која се налазе у њој и око ње. Водана су славили највише риболовци и морнари. Први највише због доброг улова, а други ради личне безбедности. Водан није зло божанство, он је исто тако могао да утопи људе као што је могао и да их чува од дављења или бродолома. Постоје тврдње да је Воданова функција хтонична - он води душе у Нав, до кога се (према истим тврдњама) стиже преко воде. Примањем хришћанства Водана наслеђује св. Никола.    

3.4. Водопол славе родноверне заједнице:
„Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“ и др.







                        14.4. Симарглов дан - Огњебог



      Према Несторовој хроници, на брду изнад Кијева у оквиру тзв. кијевског пантеона постојао је кип бога Симаргла. Међутим, због веома мало сачуваних записа о овом божанству веома је тешко описати његов изглед и функције па се већина текстова своди само на претпоставке. Једна од сумњи које постоје је и да ли се радило о једном богу (Симарглу) или о два (Симу и Рглу), пошто је у старим књигама име бога (или богова) записивано и заједно и раздвојено. „Симаргл“ је старији назив, и данас општеприхваћен, па ћемо се држати њега. Тумачећи раздвојене називе Сим и Ргл, по Спасоју Васиљеву, добићемо име једног божанства које гони зиму. Симаргл је познат и као Огњебог - словенско божанство огња. Постоје, такође, мишљења да се не ради о словенском богу. Луј Леже у Словенској митологији пише:
   „Уопште Симаргл не припада словенском пантеону; и немогућно нам је још знати, које је божанство је у ствари хтео тим именом означити руски хроничар“.
Осим имена Симаргл постоји и Семаргл (Семaръгл). Ово име најчешће се везује за број седам (руски семь - седам) па има мишљења да је реч о седмоглавом божанству. Број седам може повезати Симаргла, као соларно божанство, са седам летњих месеци. Летњи месеци почињу лажитравом (априлом) и завршавају се шумопадом (октобром). Симаргла, преко Огњебога, доводимо у везу са ведским божанством ватре Агни. Сретен Петровић повезује реч јагње са Агни, односно Огњебогом, па даље каже:
„Велика светковина о Ђурђевдану код Срба, која је повезана са ритуалним клањем јагњета, представља пример од прворазредног значаја за разумевање поменутог култа, односно соларног божанства - свеједно како се оно именовало“.
      Веома су дискутабилни описи бога Симаргла, ми ћемо навести једно од најприхватљивијих објашњења али подсећамо да их све, ипак, треба узимати са одређеном дозом резерве.
      Симаргл (Огњебог) је био везан за кућно огњиште, али и за свету ватру која се палила током верских обреда. Може се слободно рећи да је Симаргл персонификација ватре, која је за Словене представљала светињу и због чега су јој приписали божанске карактеристике. Осим божанства огња – Симаргла или Огњебога, у словенском фолкору наилазимо и на духове ватре – божанска и вилинска бића која на различите начине помажу људима. Тако у фолклору уралских Словена наилазимо на Варницу Скакалицу, ватрену вилу која сељацима показује место на коме се налазе златне руде, а ту су и лутајуће светлости, „блуднички”, које су прецима Лужичких Срба показивале пут кроз мрачне пределе. Натко Нодило спомиње Креса и Кресника – персонификације свете ватре која се палила на пољима и узвишењима, а у ове ватрене духове веровали су вероватно сви Словени са простора бивше Југославије. Видимо да су Симаргл, Крес и остала биће били не само духови ватре, већ и сам божански огањ, који је за Словене био светиња над светињама. Зато, да бисмо боље разумели Симарглову природу, морамо покушати да схватимо шта је огањ значио за наше претке и какву је улогу играо у њиховим животима.
      Како су Словени уопште долазили до ватре? Она се најчешће добијала трењем дрвета о дрво, да би се касније делила међу становницима села. Таква ватра називала се „живом ватром”, а њено одржавање представљало је како питање одржавања живота, тако и верску дужност. Ватра је пре свега била везана за кућно огњиште, место које је се код старих Словена такође сматрало светињом. Постоји више разлога за то. Огњиште је било физичко и духовно средиште око кога се окупљала цела породица, што због припреме и конзумирања хране, што због обављања ритуалних радњи. Оно је истовремено било извор топлоте, место на коме се припремала храна, као и место на коме су приношене жртве. Због тога је огњиште представљало предмет верског обожавања, култно место коме је стари Словен прилазио умивеног лица. Огњиште се повезивало и са духовима предака. Ту је живео и домовој – дух који штити кућу и укућане. Изнад огњишта висиле су вериге, свети предмет на који су качене жртве као што су глава црног петла, животињске длаке и изнутрице, птичја пера итд. Простор око огњишта је, дакле, у себе укључивао читав низ светих предмета, али највећа светиња била је божанска ватра која је одржавала живот нашим прецима, ватра која је била физичка манифестација бога који се брине о животу укућана – Огњебога или Симаргла. Симаргл је на овај начин био повезан са кућним огњиштем. Међутим, ово божанство повезује се и са обредним ватрама, односно, ватрама које су паљене током вршења ритуала. За овакве ватре сматрало се да имају моћ преображавања и прочишћења, па су их сељаци најчешће прескакали или преводили своју стоку преко њих. Прочишћујућа моћ ватре имала је тако да омогући заштиту људи и стоке од злих сила.








                                 17.4. Биљни  петак

     Петак пре Јариловаг дана у народу је познат као Биљни или Биљани петак. Ове године то је 18.4.
 Биљни петак је дан када, углавном, жене беру лековито биље. Верује се да биљке убране на овај дан имају посебна лековита својства.  Бере се разно биље: коприва, копитњак, цисача, омален, одолен, петлова креста, петлово перо, ђурђевак, поврата, оман, бриздавац, млечика, јечам, златноглав, бели слез, зечије уши, приватница, дебелица, вратич, крављача, подбел, навала, козлац, гороцвет, кукурек, мечја шапа итд. Наломе се гранчице од леске, дрена и граба. Свака травка и цвет има своје значење. Мајке воде „у траве“ ћерке, а свекрве снаје, па им показују која је која трава. Изабране траве доносе кући и остављају на неко скривено место да ту дочекају Ђурђев-Јарилов дан.
Овим даном завршава се забрана брања цвећа која траје од Весниног дана. Занимљива је ова забрана у којој видимо трагове старог претхришћанског обичаја.
Хришћански православни календар каже да је забрањено брање цвећа од Цвети па до Духова зато што се у том периоду душе умрлих могу налазити у цветовима (поготово ливадским). Међутим, по истом календару, видимо да се цвеће бере на Биљни петак и Ђурђевдан (Јарилов дан), а оба празника су пре Духова. Друга нелогичност је то што су и Цвети и Духови у хришћанству покретни празници везани за Ускрс, па је немогуће да су душе умрлих чекале одређен хришћански датум да би прешле у цвет или га напустиле, поготово што хришћанство не познаје инкарнације душа у биљке, животиње, предмете и др. Јасно је да се ради о неком старом претхришћанском обичају и да је некада у пролеће постојало тачно време када се није брало цвеће због душа умрлих. Веснин дан (дан после пролећне равнодневнице) повезан је са празником Цвети и могуће је да се некада радило о истом празнику. Пошто знамо да се, по нашим народним обичајима, на Веснин дан бере цвеће као и на Јарилов дан (односно неколико дана раније на Биљни петак), једини период који нам остаје за забрану је време између ова два празника.

С.М.Грбић у књизи „Српски народни обичаји из среза бољевачког“ описао је како изгледа брање биљака на овај дан. Чим се чују први петлови жене, деца, младићи и девојке окупљају се и крећу у планину „у траве“. Девојке које прве устану песмом објављују да је време за полазак:


Ој, убава, убава девојко, ој,
дизајте се момци и девојке,

да идемо у гору зелену,

да беремо траву свакојаку,

да беремо пелен и коприву,

зелен пелен да га извијамо,

од пелена вода да прокапље,

ко што плаче момче за девојче.


Свако понесе мало пресног пшеничног теста, грумен соли, нешто за јело (јаје, хлеб, сир, мало ракије) и алатку којом ће копати биље. Када се сви скупе крећу заједнички на пут. Током пута певају и мушки и женски. Момци најчешће певају ову песму:


Падај, падај Шар планино,

те ми уби три чобана!

Први чобан проговара:

Немој мене, Шар планино,

мене има кој да жали,

имам мајку жалиће ме,

мајка жали дан до века.

Други чобан проговара:

Немој мене Шар планино,

мене има кој да жали,

сеју имам жалиће ме,

сеја жали за годину.

Трећи чобан проговара:

Немој мене Шар планино,

мене има кој да жали,

љубу имам жалиће ме,

љуба жали дан до ручак.


Девојке много више певају, једна од песама је и ова:


Под брегом се јела разгранала,

испод јеле зелена ливада,

у ливади два бистра кладенца,

код кладенца прострто сиџаде,

на сиџаде заспала девојка,

под главом јој снопак детелине,

на груди јој сјајно огледало.

Дође млади пастир од оваца,

те разбуди девојку од сана,

дође пастир од бистра кладенца,

те разбуди жетварку девојку,

те је прсну водом од кладенца.

Па говори млађано пастирче:

О, девојко, мајчина жетварко,

а што си се тешком сану дала?

Како легла на зелену траву,
тако богу своју душу дала.

„У зору обично стигну у планину, где ће копати траве. Прво гледају да нађу траву млеч, па чим је нађу, испод ње закопају мало од оног пшеничног краваја, што су понели и метну један грумичак соли говорећи:
„Ја теби дајем со и хлеб, а ти мени млеко и сир!“
За тим траже траву кајмачицу, па кад је нађу и испод ње метну мало соли и хлеба, опет говорећи:
„Ја теби дајем со и хлеб, а ти мени млеко и сир!“
Оно хлеба и соли, што претекне, враћа се кући, да се тиме на Ђурђев-дан накрми стока. Момци и девојке гледају да нађу траву царичицу, па кад је нађу, они је кидају зубима. Док је кидају, ништа не говоре, шта више старају се да крадом нађу ову траву. Кад је нађу, онда момци мећу понеки цвет за појас, да их воле девојке, а девојке опет, да их воле момци. За тим се беру траве за здравље људи и стоке: здравац, кошутица, расковник, коприва, бобовник, ђурђевак, дебељача, говеђе очи, говеђа ребра, петров крстић, горећи језик, мечја шапа, мусувељ, млекуља, поврат, бели слез, дивљи селвин, подбео, итд. Све се ове траве метну у цедило, а цедило опет метне у торбу.
Кад се сврши брање трава, сви поседају те заједнички ручају, па се по том враћају кући. Кад дођу кући изваде из торбе оне набране траве, што су увијене у цедило, па цедило са травама оставе, да стоји на каквој шљиви све до Ђурђев-дана. Те се траве не уносе у кућу зато, да би јагањци били напредни и здрави. Неке од ових трава чувају се ради лека код људи и код стоке, а некима се крме овце на Ђурђев-дан.
Они, који су ишли по траве, тога дана ништа не раде.“

Сточари светкују овај дан, да мухе не нападају стоку.

У селу Дубокој, у пределу Звижду, на Биљни петак окупљао се народ пред сеоском пећином. Жене су доносиле лековито пољско биље, а мушкарци су уносили у пећину дрва и ложили велику ватру. Пред пећином се ручало, а у њој се проводио дан у општем весељу. Обичај је веома стар, повезује се са веровањем у пећинске (подземне) духове и оживелу природу после зимског сна.

                    21, 22. и 23.4. Светковине Јарила







                               Јарилов празник слави се више дана, главна прослава је 23.4.



      


22.4. Љељник, Љељ, Љеља, Ладин дан



     22. априла (лажитраве), дан пре Јариловог празника, родноверни славе Љељник. Обичаји око Јариловог дана (Ђурђевдана) доста су се измешали и, може се рећи, спојили у један велики празник, мада се некада вероватно радило о више различитих празника.
Љељник је женски, девојачки празник. Можемо га слободно назвати словенским Даном жена. На тај дан мушкарци су били посебно пажљиви према женама. Девојке би раније устајале, одлазиле на обале река и језера са даровима за русалке. Тај дан је био весео, пекле су посебне празничне колаче, плеле венце од пролећног цвећа, преко дана су певале и играле кола, а увече да момци не сазнају, чиниле су девојачке магије и прорицале. У Украјини и Белорусији девојке, жене и девојчице окупљале би се у вечерњим сатима на широком, отвореном простору. Облачиле су беле хаљине и играле посебно коло тако што су се полако кретале у круг спуштајући и подижући руке ка небу. Најлепша међу њима представљала је Ладу, постављале су је у средину, китиле цветним венцима, играле и певале око ње. Овом окупљању нису присуствовали мушкарци. Претпоставља се да је празник Љељник повезан са Ладом - словенском богињом љубави, лепоте и брака.
     Ритуали који су вршени у част Ладе најчешће су повезани са склапањем бракова, односно, бирањем супружника као и са гатањем о удаји.
     У бугарској је познат обред групног женског гатања под називом „ладуване“ и „дајлада“. Овај обред је обављан у периодима око Ђурђевдана, Ивањдана и Нове године. Девојке би се окупљале око извора, на раскршћима или у кући супружника којима је то био први брак, а сва деца су им жива. Донеле би воду са извора коју су захватале и носиле ћутећи. У воду би свака спуштала свој прстен и мало мало јечма или овса. Посуду са водом би стављале испод дивље руже „на звезде“ тј. када је небо ведро. Једна девојка би вадила прстен по прстен, а остале су певале кратке песме и одређивале судбину свакој од њих. Песме су биле праћене припевима у којима се спомиње Лада.
Сличан обичај постојао је и код Руса где се такође јавља припев „ладо“. Девојке су доносиле чинију напуњену водом, убацивале своје личне предмете, вадиле један по један, гатајући о удаји свих окупљених девојака.
     Прасловенска реч „лада“ сродна je са староруском речи „ладитися“ (мирити се, договората). На руском „лад“ значи „сагласност, договор“, што би у пренесеном значењу могло бити „стабилан , складан и уређен брак“.

     Неке од песама посвећених богињи Лади записао је Милош С. Милојевић:
 



Ој да плетемо!  

Ој плети танац!  

Ој Љиљањој; 

Ој Пољељој',  

Ој Ладо ле,  

Ој Пољељу ле!  

Ој плети танац!  

Ој шарени ле!  

Ој хоровид ле!  

Ој коло веље!  

Ој свето оро!  

Ој девојачко! 

Ој и момачко!  

Ој да купимо; 

Ој младе момке!  

Ој и девојке.  

Ој да се виде,  
Ој и познаду!  
Ој да играју,  
Ој и певају!  
Ој, из далека!  
Ој, и из близа!  
Ој, познаници!  
Ој, и незнанци!

     Песме где се спомиње богиња Лада записао је и Вук С. Караџић:

Сунце ми се крајем вије, Ладо ле миле! 
То не било јарко сунце, ој Ладо, ој! 
Већ то био брат и сеја, Ладо ле миле! 
Сеја брату говорила: ој Ладо, ој! 
''Походи ме, мили брате!'' Ладо ле миле! 
Братац сеји одговара: ој Ладо, ој! 
''Не ћу т' сејо, походити, Ладо ле миле! 
''док не родиш мушко чедо.'' ој Ладо, ој! 
Ал' говори сеја брату: Ладо ле миле! 
''Кад је родим мушко чедо, ој Ладо, ој! 
''Чеда ћу се нањијати, Ладо ле миле! 
''Јарка сунца нагријати, ој Ладо, ој! 
''За те не ћу ни марити. '' Ладо ле миле!

     Доста сличних народних песама у којима је Ладино име запамћено кроз разне припеве (Ладо ле миле; Ој Ладо ој; ле, ле, Љељо ле; Ој Ладо ле Љељо; Ој Лељо Полељо итд.) сведочи о некада јаком и поштованом култу ове богиње чије име није могло тако лако да буде заборављено, нити су стара веровања могла да буду искорењена.
 Познате су нам и „ладарице“ (ладајнке, ладањке) и њихов каснији назив „краљице“. Основне одлике овог ритуала описао је Вук Караџић: на одређен празник окупи се група од десетак младих девојака од којих је једна обучена као краљица, друга као краљ, а трећа као барјактар. Краљица седне на столицу док око ње игра коло преосталих девојака, а краљ и барјактар играју сами за себе. На овај начин краљице иду од куће до куће тражећи девојке за удају.
Остаће још неко време неразјашњено ко су били: Пољељ или Пољеља, Љељ и Љеља по којима је празник и добио име и у каквој су вези са богињом Ладом. Да ли су то другачији називи за Ладу и њен мушки пандан Лада? „Густински летопис“, настао у 18. веку у данашњој Украјини, набраја старе словенске богове међу којима је четврти по реду бог Ладо. Слично Лади, Ладо je био бог женидбе, радости,спокојства и сваког благостања. Приносили су му жртву они који су хтели да се жене, да би им брак био добар и да би протекао у љубави. У летопису се даље се говори ка кога и у то време у неким крајевима на свечаностима величају, играјући и певајући неке своје „многобожачке“ песме. Ипак, многи истраживачи старе словенске вере не слажу се да је постојао бог Ладо, а део њих оспорава и постојање богиње Ладе.
     Читајући народне песме у којима се спомињу Лада, Љељ/а, Пољељ/а добијамо различите информације, понекад потпуно супротне, тако да је најбоље да не доносимо закључке пре него што се добро проуче сачувани извори или евентуално открију неки нови. У сваком случају можемо бити доста сигурни да је данас женски празник и посебан дан за све родноверне припаднице лепшег пола и овим путем им желимо срећан празник!

     22.4. Љељник - Ладин дан славе родноверне заједнице:
„Велесов круг“, „Родовое огнище родной православной веры“, „Об`єднання Рідновірів України“„Союз славянских общин славянской родной веры“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“ и др.

 
 



23.4.
Јарило



     23. лажитраве (априла) слави се Јарилов дан. Ово је један од битнијих родноверних празника. Јарилов и Мокошин дан су „главе од године“ јер деле годину на два једнака дела.

     Тешко је тачно дефинисати изглед и особине бога Јарила. Јарило се данас повезује са балтичко-словенским богом Рујевитом (Руђевидом), али и са Јаровитом (Геровитом). Геровит је био ратничко божанство, као и већина богова балтичко-словенског пантеона. У његовом светилишту налазио се огроман штит прекривен златним листићима. Атрибут Геровита било је и копље. На каменој плочи нађеној у Волгасту представљена је људска фигура поред које се налази велико копље. Геровит би могао имати и седам глава, као Рујевит, и могле би му, као и Рујевиту, приписати функције бога рата, срџбе, јарости, љутње. Међутим, он је истовремено и бог пролећа, лета и плодности.

     Корен „јар“ у Јариловом имену означава ватру, жестину и гнев. У граду Кореници на острву Рујан постојало је светилиште овог божанства, у коме се налазио огроман кип. Дански хроничар Саксо Граматик бележи:
„Он је стајао у једном светилишту застртом двема црвеним завесама. То беше идол са седам глава, у десној руци држаше мач, а седам других мачева висе му о појасу. Струк му је дебљи но у човека. Био је толико висок, да му је владика Абсалон, дижући се на прсте, једва могао дотаћи браду својом секирицом коју обично уза се носаше.“
Седмоглави кип овог божанства показује да је Јарило соларно божанство повезано са седам летњих месеци, који на пролеће почињу лажитравом (априлом), а завршавају се на јесен шумопадом (октобром). Одмах поред Јариловог (Рујевитовог) светилишта налазило се Поревитово. Поревитов кип имао је пет глава које би могле да симболизују пет зимских месеци. Ово значи да је Поревит био хтонско божанство, насупрот Јарилу. Јарилов дан некад је обележаван управо у пролеће у месецу лажитрави. Нетачност јулијанског календара и везивање Јарила за светог Ђорђа (Ђурђевдан) померају овај празник у месец цветањ (мај).

     У јужнословенској митологији Јарило је представљен као младић изузетне лепоте који, обучен у бело, јаше белог коња. Јарилови дани су у пролеће, и они су у нашим крајевима симбол пролећног буђења природе, лета и плодности уопште. Међутим, постоји веровање да ратнички карактер Јарила није остао запамћен само на Балтику, него и код нас. О томе сведоче народне песме из 19. века:



„Ој, Јарило, божило!
Наш престрашни (х)рабрило!

Војска ти се готови

у грмове, лугове,

у грмове, лугове,

у Драшкове ограње!

Силна војска велика,

обучена црвено,

обучена црвено,

светлу боју Јарила.

Опасана зелено,

тврдом ветком дубовом,

тврдом граном и светом,

да побједи душмана.

Огрнута плаветно,

да  му буде стасито,

тврдо, јако, стасито,
свето, красно и стално.
Пригрнуто, пребело,
да му буде невино“.

     У пролеће или почетком лета у многим словенским земљама чак до 19. века одржаване су разне народне светковине у част бога Јарила. Певане су песме које су најављивале Јарилов повратак из далеке земље преко мора, повратак пролећа, плодности и успешну жетву која ће доћи. Прављене су лутке од сламе које су представљале Јарила и кићене венцима од зеленог грања и пољског цвећа. Запамћено је много различитих обичаја и веровања везаних за Јарилов дан. Венцима од зелених гранчица набраних вече пред празник кићени су врата и прозори на кућама и остајали су до следеће године. Велику важност има купање у реци пре изласка сунца као и спуштање лутке Јарила у реку у нади да ће обезбедити плодну и успешну годину. Сматра се да на овај дан делују разне зле силе, па су паљене велике ватре да би се отерало зло, а у исте сврхе правиле су се и велике бразде кружног облика око имања.

     Наши народни обичаји везани за Ђурђевдан немају много тога заједничког за хришћанством, већ у њима видимо трагове некадашњег обележавања Јариловог празника. Вече пре Јариловдана изводе се разна девојачка гатања, о томе пише Саватије М.Грбић у књизи „Српски народни обичаји среза бољевачког“:
     „Чим сунце зађе, девојке узимају свака по једну зелену каленицу, напуне је водом, па у воду спусте: једно црвено јаје, прстен, огледало, огрлицу, здравац, омиљен, или друго које цвеће, па то оставе да у градини, испод руже, преноћи. Кад то остављају нарочито пазе, да ко не види, а нарочито момци, јер они знају, да то девојке раде, па ноћу иду и траже, да им то украду. Девојке преко ноћи обилазе и чувају да ко то не украде, а нарочито то пазе мајке девојачке. Кад буде у јутру, пре сунца, девојке узму ону воду из каленице и умију се њоме или је помешају са другом водом па се окупају. Девојке то раде да би их волели момци.“
      Ујутру настављају са гатањима и „магијским“ радњама:
     „Девојке овога јутра, док још сунце није изгрејало, иду те обирају росу. То се ради овако: Изађу у поље где је посејано жито, па марамом купе росу. Кад се марама добро окваси од росе, оне је исцеде у један чанак, и тако је даље купе и цеде док не накупе нешто росе. Кад је свака девојка у свој чанак накупила колико толико росе, враћају се кући, па том росом замесе од пшеничног брашна један мали округли и на средини шупљи колачић, па кроз њега погледају прво у сунце, па у онога момка, кога воле. То чине да би момци, које погледају, за њима лудовали и да би их узели за жене. Девојке тај колач увек носе са собом.“

     Рано ујутру на Јарилов дан, негде чак и пре него што сване, људи су одлазили на реке и језера и купали се. После купања китили су се врбиним гранчицама и копривом па би тако окићени одлазили кућама. На овај дан се први пут користе биљке убране на Биљни петак, о коме је већ било речи. Вече пре празника у посуду са водом потапа се разно пролећно цвеће (здравац, дрен, грабеж...) и оставља се да одстоји  испод ружиног грма. Сутрадан, рано ујутру, водом се умивају укућани да би били здрави, деца, да би била јака као дрен, а девојке да би се момци грабили око њих. Ово је први дан када почиње да се пије овчије млеко и једе јагњеће месо.
     Јарилов дан био је познат као празник сточара. Сточари, као и чобани, имали су посебне обреде којима су обезбеђивали здравље својих животиња као и већи плодност. Један од обичаја је и закоповање јајета у мравињак - да би се стока патила (множила) као мрави. Уз јаје закопаван је и грумен соли. То се радило вече пре празника. Сутра ујутру, на дан празника, иде се поново до места где је закопано јаје са сољу:
     „Кад буде пред вече, узима се онај крупац соли, што је ночио у мравињаку, па се истуца, а тако се исто и они венци, што су били на првој и последњој овци ситно исецкају, ту се још дода и оно парче краваја, што је ношено на Биљани петак у планину, па се све то са трицама измеша и тиме накрме овце и јагањци.“

     Веома је битно и једење јагњећег меса на Јарилов дан, које је имало обредни карактер и вероватно је, још од старих времена, представљало жртву Јарилу:
„...сваки, па и најсиромашнији, коље јагње, које се на ражњу пече. Тога дана руча сва чељад заједнички, било онде где је вршен промуз, било код куће. За време ручка прво се пререже летургија, па се затим изломи онај колач, што је био на ведрици и поједе се. Кад се сврши ручак кости се од јагњета покупе и закопају у мравињак, да би се овце патиле (множиле) као мрави.“
     Саватије М.Грбић „Српски народни обичаји среза бољевачког“

     Празник се некада обележавао читавог дана, а посебно занимљиво било је вече када су прескакане ватре, паљене лиле, а млади дували у „дудуке“ и обилазили село. О овоме пише Милош Милојевић у књизи „Песме и обичаји укупног народа српског“: „Када сви задувају у дудуке, подигне се такав урлек, писак, врисак, мумлање и бог те зна каквих ту гласова нема, једном речју урнебес такав да је страх божији то слушати. Све каламуре вашке, кучићи, пси, чпире, рундови, вижле итд. па чак и лисице и вуци и друга зверад по селу и ван овога заурлају; кокоши се разбуде и стане јих какот, гуске шиште итд. Да се не може преставити себи та безлаборност и смеса разних гласова. Овако дувајући обиђу девет пута око села, а негде се разделе па обилазе око једног сокака, а негде сви заједно око села, и ако могу трипут мало даље од села које рачунају као да су обишли цео атар тог свог села.“
У наставку текста добијамо, можда, још једну потврду о ратничком карактеру Јарила:
„Докле оваква чудновата галадба, шум, ларма, гунгула, громила итд. иде и ваља се, дотле у кући кућна старешина, која је остала сама од мушкиња код куће, вади сво оружје и чисти, а бело оштри. Често су Турци увече и на Ђурђевдан нападали на куће и отимали оружје од Срба, јер су знали да се тада сво, па и оно сакривено, износи“.

     Позната су и гатања о времену на Јарилов дан:
ако је време облачно - доста ће падати град у току године; ако је ведро - биће кишна и родна година; ако пада киша - биће гладна година;
     23.4. Јарилов дан славе следеће родноверне заједнице:
„Всероссийский  религиозный союз Русская Народная Вера“, „Об`єднання Рідновірів України“, „Велесов круг“, „Союз славянских общин славянской родной веры“, Удруга „Перунова светиња“ и др.








                                   ЦВЕТАЊ (МАЈ)
              
Живин дан; Русалије-Русалке; Светковине

Мокоше; Мокоша Пролећна;






1.5. Живин дан





     1. цветањ (мај) је дан посвећен великој богињи живота - Живи. Уз Мокош, Жива је једно од највећих словенских женских божанстава. Хелмолд у својој Словенској хроници (почетак 12. века) спомиње Живу (Siva) као богињу Полабљана која даје богатство. Историчар Длугош (1415-1480) у Пољској налази трагове божанства живота под именом Zywie. Жива је некада била веома поштована код полапских Словена и код других западнословенских племена, а вероватно и на нашем поднебљу. О постојању богиње Живе код нас сведоче нам песме из 19. века које је записао М.С.Милојевић у књизи „Песме и обичаји укупног народа српског“.



Сива Жива сива силна,

Сива силна голубице! 

да куда си путовала? 

Одговара Сива Жива 

Сива силна голубица...“


     Веома је тешко реконструисати изглед и особине богиње Живе. Постоји велики број описа ове богиње који, у недостатку извора, могу бити само пука нагађања. Ми ћемо навести неке од најчешћих. По тим описима, Жива је богиња повезана са богатством кроз добре приносе, са свим земаљским плодностима и животом уопште. Један је од облика богиње мајке као и већина женских божанстава. Тумачећи наше народне песме Живу можемо повезати са путовањима као богињу која штити путнике.
Момир Јанковић у свом „Буквару словенске духовности“ представљана Живу као веома лепу девојку косе боје злата, бујних груди. Претпоставља се да је у неким словенским пределима Жива била врховно божанство. Као симболи плодности, посвећени су јој петао, жито и винова лоза. У нашим народним песмама Жива, као што смо могли да видимо, повезивана је са сивом голубицом, што би могао бити и један од њених облика. Према веровању Живина светилишта су била окружена шумом, а сами зидови обрасли су виновом лозом. По Момиру Јанковићу, на одређеним местима у околини светилишта Живи у част се гатало и таква места су називана "гаталички брегови" или гаталово.
Да је ово божанство повезано са гатањем и преношењем „порука“ богова намењеним људима, можемо видети из наставка песме М.С.Милојевића:

Летила сам Господару 

Нашем силном Триглав бору

Те гледала што нам чини 

Што нам чини заповеда." 

Шта чињаше наш господар, 

Наш господар Тригљав вељи...“

     Пошто је Жива богиња живота и плодности, њени жреци носили су на главама животињске рогове, за које се верује да су били симбол плодности, не само у словенском свету него и на подручју целе старе Европе. Жива је, такође, заштитница деце. Од потомства су зависили живот и опстанак целе заједнице, па је логично било бригу о деци поверити богињи живота.
Код источнословенских родноверних постоји једно прилично дискутабилно веровање везано за Живин дан, односно ноћ која му претходи. 30.4.-1.5. је тајанствена ноћ када су врата Нава (свет мртвих) отворена према Јаву (свет живих, садашњост). У току те ноћи веома су активне зле силе. То је Велесова ноћ и траје до првих петлова који најављују празник богиње Живе и почетак новог, лепшег, периода. Појмове „јав“, „прав“ и „нав“ налазимо у Велесовој књизи чија аутентичност још увек није доказана

 1.5. Живин дан славе родноверне заједнице:
„Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“,Союз славянских общин славянской родной веры и др.




13. - 20.5.
 
Русалије - Русалке





   Верује се да су русалке водене виле - лепе дугокосе девојке које играју по пропланцима овенчане цветним венцима. У недељи после хришћанског празника Духова оне излазе из воде, ходају по пољу или се пењу на дрвеће. Празник русалки – Русалије један је од наших најстаријих претхришћанких забележених празника. Димитрије Хоматин, охридски архиепископ у периоду од 1217. до 1236. године, записао је:
„...пошто у њиховом крају влада древни обичај који се зове Русалије, у седмици после  Педесетнице сакупљају се млади, да обилазе села у том крају и да некаквим шалама,плесовима, скакањем и позоришним опсценостима измамљују за себе дарове од становника...“
    Из текста видимо да се празник Русалија славио у недељи после Педесетице, односно свете Тројице – Духова. И данас се недеља после Духова назива Русална недеља и то у готово свим словенским земљама. У разним нашим крајевима имамо обичаје русалки, ладарица, краљица, негде и љеља, девојака које иду и певају по селу при том спомињући словенска божанства Љеља, Љељу и Ладу.
   Међутим, празник Русалије који спомиње охридски архиепископ био је другачији. И ту имамо поворке али не девојака него маскираних мушкараца који су носили штапове. Празник се завршавао општенародним весељем, а често пијанствима и тучама. Познато је и да су игране игре при којим су учесници падали у транс како би магијским обредима помогли болеснима да оздраве. Празник нас несумњиво подсећа на покладне празнике које имамо у коледару (децембру) и дерикожи (марту).   Занимљиви су и обичаји у Македонији: 
у време „некрштених дана“ (коложег - јануар) младићи у групама, русалије, обилазили су све домове. При посети су ћутали, нису се крстили нити су поздрављали људе при сусрету. Спавали су у кући код домаћина, бавили су се врачањем, а за њихов долазак сматрало се да повољно утиче на здравље укућана.Сам назив празника веома подсећа и на врсту цвећа - руже (русалије-ружалије?). Занимљива је сличност у називу наших Русалија и старолатинског празника Rosalia или Rosaria (који можда има везе са староседелачким етрурским становништвом). Празник Rosalia се светковао у време цветања ружа и био је посвећен култу предака. На тај дан спомињани су превремено умрли млади људи и стављани су цветни венци на њихове гробове. Знамо да дивље руже цветају у мају у време наших Русалија које, ако упоредимо са покладама, исто припадају култу предака. Можемо се запитати да ли се радило о неком старом, широм Европе слављеном празнику, који између осталог, повезује староседеоце Балкана са староседеоцима данашње Италије?
Готово да нема начина да тачно и у потпуности реконструшемо све старе празнике. У нашој народној традицији данас немамо обичаје маскираних мушкараца у овом периоду, међутим, трагове таквог празника можемо наћи у обичају „краљица“ када се девојке маскирају у мушкарце (стављају лажне бркове, мушке шешире, облаче мушка одела, носе мачеве итд). 

   Постоји повезаност овог празника са вилама русалкама. Не можемо тачно рећи у каквој су вези водене виле са покладним празником маскираних мушкараца. О русалкама као воденим вилама сведоче наше народне песме:
 





 „Виле момче послушале,
И слегоше са планине,
Кад је било у пол ноћи,
У то страшно глуво доба,
Русалке се разиграше,
Из воде ми испливаше,
На брегу ми коло воде,
Срашно коло љућег смеја,
Све зелене и све модре,
Зелен власе разпустиле.
Виле мотре постарије,
Које деву позанеле,
Позанеле умориле,
Уморише најстарије,
Устрелише постарије“

(из књиге „Митологија Срба“ Сретена Петровића)






   Трагови обичаја посвећених вилама русалкама остали су сачувани не само код јужнословенских народа него код готово свих осталих Словена (Руса, Белоруса, Украјинаца, Пољака и Словака). У јужноруским пределима, на Русалну недељу, постојао је обред „испраћаја русалке“. Девојке су између себе бирале „русалку“, стављале јој венце од цвећа, понекад је китиле зеленилом, затим би је касно увече одводиле до реке, шуме или гробља, скидале јој венце и бацале их у воду, ватру или на гробље. После тога су бежале са места „испраћаја“ да их „русалка“ не стигне и не науди им.

   Према Словенској митологији - енциклопедијском речнику „одговарајући сценарио протеривања русалки представља део ритуално насталих веровања, која су посведочена код Источних Словена, о сезонском појављивању на земљи душа неудатих девојака или деце на први дан Русалне недеље, и њиховом повратку на онај свет последњег дана те недеље.“ Овде можемо видети одређену сличност са латинским празником током кога су спомињани прерано преминули млади људи на чије гробове су остављани венци.
   Представе о спољашњем изгледу русалки су различите: у неким местима оне се замишљају као младе и лепе девојке, наге или у белој одећи; као покојнице сахрањене у свадбеном руху (с венцима, велом на глави); у другим се описују као страшне, ружне,  космате жене, чупаве као вештице, с несразмерно великим грудима које пребацују преко рамена.
   Да би избегли сусрет с русалком и да им оне не би наудиле, људи су током Русалне недеље поштовали многобројне забране:
нису радили у пољу и врту, нису кречили зидове и пећ (да русалкама не би прснуло у очи), избегавали су послове у вези с предењем, ткањем и шивењем (да не зашију русалку или да се оне не умрсе у конац), нису одлазили по дрва у шуму (да не довезу у кућу русалку) итд.

   По црквеном календару Русална недеља долази после Свете Тројице – Духова који је покретан празник и може бити у цветњу и у трешњару. Ако се присетимо приче о ружама и русалијама, јасно је да је празник некада био месеца цветња (маја) и време када цветају прве руже. Пошто је Жива прва у колу вилинском њен празник најављује појављивање русалки па Русална недеља почиње прве среде после Живиног дана. Среда је у нашој народној традицији запамћена као дан појављивања русалки. 
   Русалне дане славе готово све родноверне заједнице само се време слављења разликује.


                        8. и 9.5. Светковине Мокоше

       Празник Мокоше слави се више дана, од петка пре 9.5. до самог празника.




9.5. Мокоша Пролећна – Дан земље


   
Празник богиње Мокоше је дан када посебно поштујемо земљу. На тај дан земљу не треба копати, а није добро ни забадати нож или неки други предмет у њу. Родноверни тога дана обично одлазе у природу, на поља, леже на земљи и ослушкују је. Мокоша је богиња плодности, заштитница жена и женских послова.
У хроници „Повест минулих лета“ спомиње се кип богиње Мокоше који је подигао кнез Владимир на брду изнад Кијева. Мокоша је била једино женско божанство кијевског пантеона. Уз кип Мокоше на истом брду налазили су се кипови: Перуна, Хорза, Дажбога (Дајбога), Стрибога и Симаргла.
     Мокош је богиња плодности, заштитница жена и женских послова. Не можемо са сигурношћу рећи како је изгледала богиња Мокоша. Углавном је представљана као висока жена, бујних груди и расплетене косе. По подацима северноруске етнографије представљана је и као жена велике главе и дугих руку.
      Као и Жива, Мокоша помаже породиљама, штити децу али и помаже женама да одрже добар брак. Предење је област која је нераскидиво везана за ову богињу. Многи обичаји везани су за Мокошу као заштитницу преља. Жене су некад бацала кудељу у воду, називале су је "мокрица" и то је представљало жртву Мокоши. Верује се да је назив богиње изведен из речи „мокро“. Мокоша се повезује и са земљом, поготово са мокром, влажном, земљом. Непосредна наследница лика Мокоши, након прихватања хришћанства, постала je Петка Параскева. Петку je у украјинским ритуалима из 19. века представља жена распуштене косе, коју су водили по селима. Петки су приносили жртву, бацајући у бунар кудељу. У српској обредности за Мокошу, божанску прељу која испреда животну нит и одређује судбину, осим празника св. Петке, могу се везати празници Женски и Кокошији Божић, који су повезани са забраном предења и других женских радова.
      Празник богиње Мокоше славимо и на јесен као један од битнијих родноверних празника. Уз Јарилов дан, јесењи празник богиње Мокоше чини „главе године“, односно, дели годину на два једнака шестомесечна периода.

      Богиња обилази куће и надгледа преље, добре и вредне награђује, док лење кажњава. Поштована је и код западних Словена судећи по топонимима (Мокошкин врх и др.). Код Словенаца постоји прича о чаробници Мокошки што је директно повезано са богињом Мокошом и вероватно неком много старијом причом. Веровање у Мокошу је било толико јако да се одржало доста дуго после примања хришћансва. Много векова после слома наше старе вере, забележено је да су хришћански свештеници питали девојке које исповедају да ли су се молиле Мокоши. Сматра се такође да Мокоша има функцију сличну суђеницама (суђаје, рођенице, рожанице). Будући да је везана за вретено и преслицу, претпоставља се да се Мокошина делатност протеже и на неком вишем, космичком, плану као делатност богиње која одређује људску судбину и сече кратке или дуге нити човековог живота. Са богињом Мокош повезује се овца али и пчела, а сматра се да су липа, лан и конопља Мокошине биљке.
      9.5. Мокошин дан славе родноверне заједнице:
„Союз славянских общин славянской родной веры“, "Savez hrvatskih rodnovjeraca" и др.








 ТРЕШЊАР (ЈУН)

Јарило Летњи; Светковине Вида; Световидов дан - Видовдан; Купалов дан – дугодневница;






15.6. Световид, Вид, Видовдан



    
Широм словенског простора Световид је био слављен као један од најзначајнијих богова и остао је у живом сећању до данашњих дана. Посебно је поштован у Аркони на острву Рујан али и у нашим крајевима Световид заузима веома значајно место. Световид је у нашем народу познатији као Вид или Бели Вид, а касније примањем хришћанства и као Свети Вид. Сећање на Вида остало је у многобројним народним песмама које су временом христијанизоване али воде порекло из старих времена. Световид је био врховно божанство Рујанаца и заштитник града Арконе. Хроничари описују Световидов кип као застрашујућу, огромну, представу божанства које је имало четири главе. Две Световидове главе биле су напред а две позади при чему је свака глава гледала у свом правцу, због чега је деловало као да Световид гледа на све четири стране света. У руци је држао лук, док је поред њега била типична ратничка опрема: узде, седло и мач. Постоје многа тумачења имена овог божанства, нама најприхватљивије је да се ради о богу који све види и зна, посматра цео свет, па и оно шта је било и шта ће бити. Световиду је такође припадао и бели коњ који је био у власништву храма, а о овом коњу бринуо се искључиво свештеник (жрец). Световидов бели коњ служио је и за предвиђање исхода битке тако што пред њега био поређан ред копаља кроз које је требао да прође. Уколико би коњ закорачио десном ногом сматрало се да ће исход битке бити победа, а ако би закорачио левом - пораз. Рујани су увек поштовали предвиђања јер су сматрали да је то манифестација Световидове воље.

     Како се у нашем народу обележавао Видовдан записао је Саватије М.Грбић у 19. веку:
"Уочи Видова дана иду жене и девојке по ливадама, па наберу доста видовданске траве. Ту траву метну у воду, у каквом суду, да преноћи, па се у јутру умивају. То раде да чељад преко године не би болеле очи. На Видовдан у јутру, рано пре Сунца, излазе људи у поље и гледају, коју ће планину Сунце прво огрејати. Коју прво огреје, на њој ће добро родити сви усеви. Овога дана обичај је, да жене и девојке све нове ствари, које су преко године израђене: поњаве, ћилиме, јастуке, сукње, убраде итд. изнесу у двориште и на конопцу обесе, да их види Видовдан и Сунце. То раде да их мољци и миши не би појели по сандуцима."

     Девојке и жене беру биљку видовчицу (видац, видић, видовка) потапају је у воду, гатају помоћу ње, а вода у којој су стајале потопљене биљке служи за испирање очију, поправља вид и лечи очне болести. Вече пре Видовдана неудате девојке стављале су видовчицу под јастук и веровале су да ће младић кога виде у сну бити онај за кога ће се удати.

     Народни песник оставио нам је податак да је Бој на Косову био на Видовдан. На Мраморном стубу, који је подигао деспот Стефан Лазаревић око 1402. пише када је била битка:


"...И си васа речена савршише се ва лето 6897,
нидикто 12, месеца јунија 15. дан, ва вторник,
час же сушту или 6. или седмому,
не веде, Бог вест"
 


      Видовдан обележавамо 15.6. у славу погинулима на Косову у одбрани српства, словенства и уопште целе Европе од најезде Турака.

      Саксо Граматик, историчар који је највероватније био очевидац покрштавања балтичких Словена, записао је да се Светивидов празник у Аркони славио када се сабере сва летина. Сабирање летине нам говори да је жетва већ завршена, а у време нашег Видовдана она није ни почела. Битно је напоменути да је слављење Видовдана новијег порекла (19. век). Световидов дан вероватно нема много заједничког са овим датумом али су временом постали повезани због Косовског боја и мишљења смо да би требали тада да га обележавамо у знак сећања на погинуле. Уздајући се у помоћ Вида - бога рата, наши преци су се упустили у битку са вишеструко бројнијим непријатељем наневши му огромне губитке.
Према неким мишљењима Световидов дан је на нашим просторима могао бити и на летњу дугодневницу - најдужи дан у години. Међутим, нема довољно доказа за ову тврдњу.

      Примањем хришћанства наши стари празници бивају замењени новим, а одређивање датума слављења преузима црква. Званичан календар цркве је јулијански који је 45. године пре нове ере направио грчки астроном Сосиген на иницијативу Јулија Цезара. Осим што календар нема никакве везе са хришћанством, при том је и веома непрецизан – касни 11 минута 14.75 секунди за астрономском годином, па је питање зашто га СПЦ још увек примењује.
Шта то тачно значи за родноверне празнике? Ако је неки наш стари празник замењен хришћанским, а време празновања је остало исто, то време се данас пореметило због непрецизности јулијанског календара. 1582. године када је један део хришћанске цркве почео са коришћењем грегоријанског календара, разлика између тог и јулијанског износила је 10 дана. Данас је та разлика 13 дана и иде ка 14. Да се тада обележавао Видовдан он би био 25.6. по новом календару. Непрецизан јулијански календар све више удаљава наше народне празнике, сачуване делимично у хришћанству, од правог датума слављења. То конкретно значи да ће, за неко одређено време, црква обележавати Видовдан 29.6. Због тога при одређивању датума празника користимо тренутно најсавршенији - Миланковићев календар (тачније Трпковић-Миланковићев или новојулијански) јер је тачнији и ближи нашим старим празницима.

      О начину обележавања Видовдана имамо још записа. Један од њих налазимо у књизи Милоша С. Милојевића "Песме и обичаји укупног народа српског" из 1869. године:

    "Као год што бива у вече Ђурђевдана са оружјем итд. тако на Видовдан или 15. јунија бива са свим оделом. Тај дан се све, па и најмањи дроњак, износи да се нагреје Сунца и да се промаје на ветру. Ако се то не учини онда ће бити зло за то одело. Цео тај дан Срби су као убијени. Истина, не раде ништа на њега, осим што жене ишчисте и изнесу из сандука сво одело итд; но они нити иду један код другог нити се часте и празнују као у остале свеце. Ово је ваљда због Косовске битке ако није ту умешан какв други узрок. У вече Видовог дана иду момчад, а негде девојке обилазећи њиве и усеве певају:



"Иде Виде да обиде,
све усеве и плодове.
                                                              Што је никло и поникло,

што је никло, нек је никло,

нек је никло и нек расте,

а што није нек не ниче,

нек не ниче и не расте."

      Треба размислити и о празнику Спасовдану који може бити на неки начин у вези са Световидом. Паљење ватре на врховима брда говори нам о неком моћнијем божанству, заштитник је житних поља исто као Световид, постоје спасовдански обичаји у којима одређену улогу има бели коњ као што је имао Световидов бели коњ код Рујанаца. Тешко је тврдити да је Спасовдан некада био празник посвећен Виду, можда ће временом овај празник бити боље објашњен.

      15.6. Видовдан славе родноверне заједнице:
 
 
„Об`єднання Рідновірів України“ и др.




21.6. Купалов дан - летња дугодневница


    Купало је један од четири најбитнија словенска празника у току године. Ове године празник је 21. трешњара (јуна). Слави се увек више дана.
Maлo je oстaлo сaчувaних пoдaтaкa o Купaлу, зaпaмћeнo је дa сe вeoмa вaжaн прaзник слaвиo у врeмe лeтњe дугoднeвницe. Кaсниje, у време разних црквених забрана, кaдa je Купaлo зaмeњeн свeтим Joвaнoм (Ивaњдaн) и дaтум
празновања пoмeрeн нeкoликo дaнa касније, сaм прaзник дoстa губи нa вaжнoсти. Oсим ритуaлнoг купaњa, нa Купaлов дан пaљeнe су и свeтe вaтрe на врховима брда кoje су стaри Слoвeни ритуaлнo прeскaкaли рaди прoчишћeњa. Taкoђe, игрajу сe и кoлa oкo вaтрe, a чoбaни пaлe "лилe" oд трешњине или брезове коре, зaтим oбилaзe тoрoвe и поља дa би oтeрaли злe силe, пa сe пeњу нa брдa и нaстaвљajу дa игрajу рaзнe обредне игрe oкo вaтрe дo дубoкo у нoћ. Купало је најважнији празник посвећен Сунцу у ово доба године. Тог дана плету се венци кружног облика са приказаним зрацима од гранчица који симболишу Сунце. Венци се плету од ивањског цвећа (лат. Galum verum) које је жуте боје. Постоји леп словенски обичај када девојке пуштају низ воду венчиће и замишљају жеље, углавном везане за удају. По народном веровању, Сунце на овај дан три пута заигра на небу.
Различита су веровања о настанку назива овог празника. Постоје мишљења да су Купало и Коледо словенска божанства - два брата. Купало и Коледо деле годину на два једнака дела. На летњу дугодневницу Купало умире, а сутрадан се рађа Коледо. Коледо умире на дан зимске краткодневнице да би се сутрадан поново родио Купало и наставио окретање сунчевог годишњег кола. Смена владавине ова два бога траје вечно. Успомену на Купала имамо у неким ивањданским обичајима, док је сећање на Коледово рођење делимично остало у петровданским народним обичајима. У народној песми из 19. века, Купало (Иван) даје цвеће Коледу (Петру) да га овај сачува до Купаловог новог рођења, односно до Божића. Цвеће симболично представља Сунце о којем ће се Коледо старати до своје смрти:


„Ивањско цвеће Петрањско,

Ивањско цвеће рујано,

Петрањско цвеће плаветно!

Иван га бере те бере,

Петар га плете те плете.

Иван га бере те бере,

Даје га брату до себе

Свом млађем брату Коледу.

Дајући брата мољаше:

„Ај мио брате Коледо!

Ево ти цветак мој дајем

Чувај га дивни Коледо.

Чувај га па га сачувај

До мога чудна ређења

До твога страшна умрења

Умрења брата Коледа
Старијег брата Божића,
Синова старог Сварога."
Петар ми цветак примаше,
Петар ми венце вијаше.
Па вели брату Купалу:
Ој мио брате Купало.
Старији брате Иване,
Примам ти цветак и живот
До мога страшног умрења
И нашег брата ређена
Рођења младог Божића
Сина нам старог Сварога.“
Милош С.Милојевић/Песме и обичаји укупног народа српског

Ову песму као и компликован однос Купало-Коледо-Божић (Сварожић) покушао је да објасни др Сретен Петровић:
„Колед и Купало се, у овом контексту, заједно са Божићем посматрају као три структурно иста елемента, три годишња лика,генетско-развојне трансформације самога Сварога, док се остали богови (...) фиксирају за одређене месеце у години, над којим, годишњим добима, имају суверену власт. Но не и надгодишњом "целином".
Сретен Петровић/Српска митологија

Ако погледамо (по некима контраверзну) Велесову књигу, налазимо краћи текст о богу Купалу:
„И Купало нам поручује да морамо бити војска чистих тела и душа. И тако полазимо стопама његовим који је заштитиник наш у праведној борби“.
Словенски систем духовних вредности не може бити у потпуности схваћен ако се у обзир не узме значај који су Словени приписивали духовном и телесном прочишћењу. Зато Купала можемо, пре свега, сматрати симболом словенске тежње ка духовној и моралној чистоти.

На летњу дугодневницу 21.6. Купалов дан славе родноверне заједнице:

„Dažbogovi vnuci“, „Об`єднання Рідновірів України“ и др.




ЖЕТВАР (ЈУЛ)


Светковине Перуна; Перунов дан; Велес Летњи -

Божија брада;




20.7. Перунов дан


     Перун је један од најмоћнијих словенских богова. Општесловенски култ Перуна своди се на култ бога громовника. Према старим летописима Перун је ратничко божанство, предводник ратника, а његово оружје може бити: громовито камење, секира или лук и стрела. У нашој народној традицији остало је сећање на моћне амајлије познате као Перунове стрелице или стрелице грома - скамењену земљу која настаје ударом муње у одређену врсту тла. Перун је бог који дели правду, кажњава кривоклетнике и у њега се куну Словени при склапању уговора. Један од уговора где се Перун спомиње као највише божанство је онај између кнеза Свјатислава и Грка склопљен 971. године:

„Ако не очувамо и не испоштујемо оно шта смо горе изјавили, нека смо проклети од богова у које верујемо, од Перуна и Велеса, бога стада.“

Перун је главно божанство кијевског пантеона. На брду изнад Кијева, кнез Владимир подиже кип Перуну поред кипова Хорзу, Дажбогу, Симаргли, Стрибогу и Мокоши. Перунов кип био је од дрвета док му је глава била од сребра, а брада од злата. У индоевропској традицији, громовникова брада имала je посебно митолошко значење, што се код нас одразило на разне обичаје везане за заштитну улогу „божје браде“ тј. првог или последњег откоса жита.

Име Перун настало је од суфикса „-ун“ што означава вршиоца неке радње и корена „пер“ што на старословенском значи ударити, разбити. Дакле, име Перун указује на ударача, разбијача, громовника, а такође на бога уништетеља и разоритеља који кажњава непријатеље Словена али и оне лоше међу самим Словенима поготово кривоклетнике и непоштене људе. Међутим, Перун нам не доноси само непогоду. Доноси нам и лепо време тј. кишу у летњем, сушном, периоду. За време суше посредници између људи и Перуна биле су додоле. Верује се да је некадашњи назив додола био прпоруше или пеперуде који је опет везан за неки још старији назив изведен од Перуновог имена. Додоле се ките гранчицама, лишћем и цвећем, певају и поливају се водом дозивајаћу Перуна и тражећи му да пошаље кишу. Има много сачуваних додолских песама, једну од њих, у којој се спомиње Перун, записао је Милош Милојевић у 19. веку:

Наша дажда облачи се

Вај дажду вај,

Вај Перуне вај!

Своје руво оставља вам

Вај дажду вај,

Вај Перуне вај!

Перун сушу да остави.

Вај дажду вај 

Вај Перуне вај!

Да остави преко мора

Вај дажду вај,

Вај Перуне вај.

Росну дажду да нам пошље,
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Да ороси наша поља.
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Да ороси да натопи.
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!

По завршетку обреда, гране, венчиће и букетиће бацају у реку; и сами учесници се купају, пре него што обуку свакидашњу одећу. Бацање венчића у воду, као и само купање у реци представља одређену жртву богу. У вези са тим, постоји и веровање да ако се неко лети током суше удави у реци или језеру падаће јака киша са градом. Занимљиво је и веровање да ће киша почети да пада ако људи ухвате попа, и то на силу, заљуљају га на рукама и убаце обученог у реку.

У словенској народној традицији име бога громовника остало је повезано са Перуном. На белоруском гром је „пярун“, на пољском „piorun“, код Чеха “perun”, Словаци кажу “perunova strela“...
Сачувани су и многи топоними. На простору бивше Југославије имамо у Истри брда Перун и Перунковац, Перун је планински врх у између Сутјеске и Вареша, у крагујевачком округу постојало је село Перуновац, у Топлици, близу Куршумлије постојало је село Перуника, село близу Котора звало се Перуница, врело испод планине Озрен зове се Перун итд.
Код Срба је у 19. веку и раније име Перун било вема често. О томе сведочи, 1896. године, наш етнолог и антрополог Сима Тројановић:
„...Али у Срба и сад још надевају деци име Перун, особито у масуричком срезу. Женско име Перуника још је чешће у целом српству, а у крушевачком округу опет Перунка.“
Такође, позната су нам и презимена Перуновић и Перуничић.
Сима Тројановић даље пише:

„У Шопском Рудару, кази кратовској, по рецитовању војводе Довезенског, у његовој су младости певала деца ову старинску песмицу, којој се помиње планина Перунска:

Дивун - Дивуне!
Јаши коња Пауне!
Дек ће се денемо?
Под Букове планине,
сам бог седеше,
Самовила пишеше,
орлово крило,
пауново перо,
на планини Перунској...“

Перунов дан је четвртак. Код балтичких и полапских Словена четвртак се звао „перендан“. Исти дан је познат и код многих других народа као дан бога громовника. У народу се верује да је на Перунов дан (20. жетвар) добро заклати старог петла. Ако петао остане у животу, домаћин неће, јер народ верује да петао тога дана говори: „ја остадох у животу - домаћин неће“. Петао је у словенској вери и многим другим претхришћанским верама повезиван са соларним божанствима, поготово са громовницима. Исто тако, верује се да ако на Перундан грми ораси и лешници неће добро родити или ће плод бити шупаљ и црвљив.

Перунова биљка је перуника (позната и као богиша), а дрво храст. И храст је познат као дрво богова громовника. Стабло храста је веома разгранато и моћно, са дубоким са јаким и разгранатим коренским системом - храст је био и остао синоним за отпорност и чврстоћу. У Перуновим светилиштима непрестано су гореле храстове ватре које ни по цену живота нису смеле бити угашене. Храст је сачувао битну улогу у животу Словена, поготово Срба. Некада су се у недостатку или у случају рушења светилишта Словени обраћали Перуну и другим боговима испод храста у храстовим луговима. Код Срба тај обичај се очувао дуго и све битније одлуке доношене су испод храста (дрво „запис“). Један од назива храста је и грм (Quercius rubur, храст лужњак или дуб), а назив је добио од речи „грмети“ јер Перун најчешће муњама погађа баш храст. Ватре добијене од храста запаљеног муњом биле су посебне и сматране су светима.

Доласком хришћанства, функције бога Перуна делимично преузима свети Илија али разна веровања, народни обичаји и сам назив божанства нису заборављени до данашњих дана.

20.7. Перунов дан славе родноверне заједнице:
„Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Велесов круг“, „Союз славянских общин славянской родной веры“,„Родовое огнище родной православной веры“, „Perunova Svetinja“, и др.




ГУМНИК (АВГУСТ)


Светковине Стрибога; Стрибогов дан;

Преображење природе; Међудневице;
Хорсов
дан;



8.8. Стрибогов дан


    
Према Несторовој хроници (11. век), кип бога Стрибога чинио је кијевски пантеон уз кипове Перуна, Хорса, Симаргла, Дајбога и Мокош, што значи да је био веома поштован у то време. Спомиње се и у чувеном епу „Слову о Игоровом походу“ из 1185. године: "Се вěтри, Стрибожи внуци вејутъ с морја стрелами" што значи "Ето ветрови, Стрибогови унуци дувају с мора стрелама." У староруским текстовима име Стрибога без изузетка везује се за Дажбога (често и Перуна) што пружа основ да се њихова поља деловања схвате као међусобно супротстављена или слична. Мада је много тога заборављено о Стрибогу, из овог малог броја споменика сазнајемо да је он бог ветра, ваздуха али и погода и непогода. Назив „стри-бог“ нам говори да се без сумње ради о божанству, пошто је у имену садржана реч „бог“, док се први део назива, реч „стри“ доводи у везу са глаголом „струјати“ у смислу струјања ваздуха. У нашем народу постоји израз „ветар стриже“ (за хладне зимске ветрове) што је такође повезано са Стрибогом. Старословенска реч „струја“ доводи се у везу са водом, па је могуће да је Стрибог био одговоран и за разне падавине - управљајући ветровима и облацима, у касном летњем периоду доносио је прву кишу, а зими снег. Осим кишоносних облака и пријатног летњег ветра, Стрибог је доносио и олује, буре, вихоре и остале јаке и разорне ветрове који уништавају летину, руше куће, убијају домаће животиње али и људе. Праћени одређеним ветровима из пољских пукотина излазе пољска и житна зла бића и као вихор претварају се у але, које могу бити градоносне. Стрибог је вероватно управљао и алама, а људи су се борили тако што су бацали ножеве високо према вихору. Исто тако, у вис су бацани разни дарови док дува ветар како би се Стрибог одобровољио и смирио своје ветрове. Свечаности у Стрибогову част организоване су и лети и зими - лети да би призвали ветар који доноси кишу, а зими да бог ублажи хладне ветрове. Наш народ је веровао да ће онима који не поштују Стрибога ветар однети сено, сламу, кровове кућа и живину, а донети разне болести.
      15. гумника (августа) на дан Стефана (Стевана) Ветровитог славимо Стрибогов дан, Стрибога Ветровитог или Стрибога Летњег. Верује се да је пре примања хришћанства у месецу гумнику постојао празник посвећен богу Стрибогу па је у народу остао назив Стеван Ветровити од старијег Стрибога Ветровитог. Напоменимо и то да хришћански светац Стефан нема никакве везе са ветром. Слични празници славе се и у другим словенским земљама: Мирон Ветрогон (8.8.) и Михеј Тиховеј (14.8.) и такође се доводе у везу са старијим празником посвећеним Стрибогу.








6-19.8. Преображење природе

     Данас је Преображење природе. У народу постоји веровање да се на данашњи дан мења - преображава природа: „Преображење је, преображава се и гора и вода“. Наиме, под утицајем одређених алги, реке и језера данас заиста мењају боју. Негде је то мање, негде више приметно, тамо где је промена очигледнија реке могу постати чак и црвенкасте. Људи су некада били ближи природи него ми данас, па су примећивали оно што данас ретко ко примећује, тако да им је дан Преображења природе био одличан оријентир за разне послове. То је и увод у бербу грожђа у месецу који следи – гроздоберу (септембру). Верује се да пре Преображења природе не треба јести грожђе, тек данас га треба јести, јер се и грожђе преображава, односно, сазрева. Једење грожђа на данашњи дан било је обредног карактера, као захвалност боговима што су омогућили богат род и плодну годину.
     Ближи се крај лета, Сунце слабије сија, воде су хладније, па Преображење важи и за последњи дан купања у рекама и језерима. У народу се верује да ће следеће године биће слаба летина ако је на Преображење ведро. На овај дан се беру лешници па се чувају током целе године као лек против болова у ушима. Када заболи уво треба појести неколико лешника убраних овог дана и болови престају. На Преображење не ваља преко дана спавати - ко спава тај дан целе године ће бити поспан.
Занимљиво је да је последњих година наука доказала природни феномен преображења природе. У недељи око Преображења киша суштински мења свој хемијски састав. Анализе су показале да се у капима кише од маја па до Преображења налазе тешки хемијски елементи који долазе са тзв. Сунчевим ветром. После Преображења концентрација тих елемената се нагло смањује и киша од благо киселе постаје неутрална што има великог утицаја на природу.
     Ако би појаву познату као Сунчев ветар погледали из угла старе словенске вере, онако како су вероватно некада размишљали наши преци, могли би да закључимо да:
Хорс, бог Сунца али и Месеца, бог који помаже да се мењамо или преображавамо најављује овај празник;
     Стрибог - бог свих ветрова уз помоћ Сварожића Хорса доноси на Земљу Сунчев ветар који утиче на целокупан живи свет;
     Све ово показује да су наши преци одлично познавали природне феномене које наука тек данас потврђује и да су, духовно изнад нас, живели у савршеном складу са природом и свим природним дешавањима.

 
 
 
 
 



15.8. - 8.9. Међудневице


    По православном календару Међудневице су период између 28. гумника (августа) и 21. гроздобера (септембра), односно време између Велике и Мале госпојине. Међутим, ради се вероватно о неком много старијем обичају, односно старијем називу одређеног временског периода, чије је име касније изгубило првобитно значење. Оно што обележава Међудневице је обичај брања разног биља које има лековита својства. То биље називано је „међудневичке траве“ и између осталог то су:
кичица, крља (рицинус), хајдучка трава, царичица, папрачица, угаслица, коњски босиљак, обичан босиљак, цвет од липе, зрео род од корова, дрена, шипка, оскоруше, трна итд.
Царичица се узимала против великих богиња; кичица као лек од обичних богиња; плод шипка, дрена и оскоруше користили су се као лек од срдобоље (дезентерије); страшник се давао деци која се ноћу плаше итд.

      О обичају брања међудневичких трава у 19. веку оставио је запис Милош С.Милојевић:
„Тада сви биљари и биљарке, сви видари и видарке иду у шуме, планине и ливаде, те беру разне лековите траве, које тада највише, веле, имају изцијељујуће и излечиве силе. Благо ономе који нађе траве које тражи које тражи, он је осигуран за целу годину са својим и своје породице животом. У те дане кад нађе мед липовац од дивљих пчела, па од овог и још од неких трава кад се направи мелем, тај и живе ране може да извида“.

      Такође, постоји веровање да међудневичка јаја могу остати свежа током целе године па се зато остављају за насад, а пилићи који се излегну у овом периоду биће добре носиље.
„Међудневичка јаја жене скупљају и чувају за зиму и верују да она могу трајати годину дана а да се не укваре.“
Саватије М.Грбић, Српски народни обичаји среза бољевачког
Исто тако риба ухваћена на Међудневице има посебне и лековите моћи. О томе сведочи С.М.Грбић:
     „А кад је стока болесна онда јој додају суву рибу пастрмку, која је ухваћена уз Међудневицу. Та се трава и риба добро ситне и помешају са трицама, па се тиме крми стока.“
Битно је било завршити све „женске послове“ који су започети на Међудневице:
„Сваки женски рад који се ових дана почне мора се и свршити. Не ваља после Међудневице да остане несвршен рад. Зато свако женско чељаде кад почиње уз Међудневицу какав рад, гледа и удешава како ће га за то време и свршити.“
Цео овај период, окружен велом магије, био је посебан и веома значајан нашим прецима.

      Међудневице почињу хришћанским празником Велика госпојина. Народни обичаји које смо описали немају никакве везе са црквеним празником ни са животом светице чији је празник тога дана. Успеније пресвете богородице или Велика госпојина је хришћански празник који је почео да се обележава 528. године по жељи источноримског цара Маврикија. Пошто постоји веровање да су Међудневице стари народни обичај поставља се питање: за који народни празник је могао бити везан почетак овог периода? Најприближнији празник је Преображење. У народу постоји веровање да се на тај дан преображава природа, па се каже:
„Преображење је, преображава се и гора и вода“.
Наиме, PH вредност кишнице изненада се мења - од киселе до неутралне, па под утицајем одређених алги, реке и језера у периоду око овог празника заиста мењају боју. Негде је то мање, негде више приметно, тамо где је промена очигледнија реке могу постати чак и црвенкасте. Људи су некада били ближи природи него ми данас, па су примећивали оно што данас ретко ко примећује, тако да им је дан Преображења природе био одличан оријентир за разне послове.

      Међудневице се завршавају 21. гроздобера (септембра) на хришћански празник Мала госпојина. На тај дан (дан раније или касније) је равнодневница. Јесења равнодневница је један од најбитнијих старословенских празника. То је време када се завршавала берба разног воћа и поврћа и почињало се са орањем и сетвом озимих усева. Народ је обележавао крај једног периода и почетак другог, новог, разним свечаностима. Одржавани су многобројни сабори и вашари, а веровало се и да је крај Међудневица одличан период за свадбе и веридбе. Позивани су гости на весеља, одржаване су велике свадбе, можда је и због тога јесења равнодневница позната као Радгостов дан.

     Можемо претпоставити да је некада, пре примања хришћанства, постојао период интезивног и селективног брања биљака познат као Међудневице. Биљке су коришћене као лековита средства али и у магијске сврхе. Обичај је остао делимично сачуван до данашњих дана. Такође, верујемо да су почетак и крај овог периода били повезани са старим словенским празницима (Преображење и јесења равнодневница или Радгостов дан), а да су касније везани за новонастале хришћанске празнике.



18.8. Хорсов дан


     
Хорсов празник је дан пре Преображења и три дана после Стрибоговог дана. Датум слављењa празника преузели смо од руске браће, пошто у нашој народној традицији не постоји дан повезан са овим божанством, а верујемо да је некада постојао. Хорс је један од готово заборављених словенских богова, иако је некада био слављен широм словенског простора. 
      Према Несторовој хроници на брду изнад Кијева у оквиру тзв. кијевског пантеона постојао је и кип бога Хорса који је стајао уз велике и моћне кипове Перуна, Мокоши, Стрибога, Симаргла и Дажбога. Хорс се спомиње у старим списима, један од њих је и хришћански апокриф „Ход Богородице по мукама“ где пише: „...Трояна, Хорса, Белеса,Перуна на богы обратима“ (Тројана, Хорса, Белеса, Перуна обратите у богове). У разним списима црквене књижевности усмереним против старе вере име Хорса стоји често уз Перуна и Дажбога. Све то говори нам да је Хорс некада био веома поштован. Нeмaмo пoдaткe o тoмe како је изглeдaо кип бога на брду изнад Кијева, aли aнaлизирajући писaнe извoрe мoжeмo мaкaр нешто нaслутити. Неки аутори приписуje Хорсу слeдeћe физичкe aтрибутe: сунчaни oрeoл изнaд глaвe, а нa глaви рoг кojи симбoлизуje Месец.

      У „Слову о Игоровом походу“ спoмињe сe кнeз Вишeслaв кojи вучjим тркoм прeлaзи пут oд Kиjeвa дo Тумиторкања на Kриму. Њeгoв циљ je дa прeсeчe пут Хoрсу и  дa стигнe до свог дворца нa Kриму прe нeгo штo сe oглaси први пeтao. Хoрс je oвдe схвaћeн кao jутaрњe Сунцe кoje Вишeслaв пoкушaвa дa прeстигнe, aли и Meсeц чиjoм путaњoм се Вишеслав крeћe. Важно је напоменути да, према легендама неких словенских народа, Месец и Суце имају другачије - супротно привидно кретање на небеском своду. Aли штa je зaпрaвo Вишeслaвoв вучjи трк? Пoзнaтo je дa слoвeнски фoлклoр oбилуje причaмa o вукoдлaцимa, људимa кojи сe зa живoтa или пoслe смрти прeтвaрajу у вукoвe. Kнeз Вишeслaв je упрaвo тaкaв вукoдлaк, кojи пoд утицajeм Хoрсa – Meсeцa oдбaцуje свoj људски лик и прeузимa вучjи. Хoрс, дакле, може бити протумачен и као Месец кojи влaдa вукoдлaцимa, вaмпиримa и сличним бићима, иaкo сe oн збoг тoгa нe мoжe смaтрaти нeгaтивнoм силoм, вeћ нaпрoстo eнeргиjoм кoja у чoвeку буди oнo живoтињскo, мрaчнo и скривeнo. Хoрс нe прeдстaвљa сaмo Meсeц вeћ и jутaрњe Сунцe или чaк Сунцe у свим свojим фaзaмa. Знамо да после Месеца долази Сунце и обрнуто, знамо да Месец (према легендама) помаже људима да промене физички облик па можемо слободно закључити да је Хорс бог који се мења, односно, преображава.

      Oснoвни прoблeм кojи сe jaвљa у aнaлизи Хoрсa jeстe њeгoвo имe, кoje сe нe смaтрa изворно слoвeнским, мада је тешко утврдити да ли је баш тако. Хорсово име везано је за многе топониме, као што су Хорсово и Хорош у Бугарској, острво Хортица на Дњепру и Хоремско море чија је притока Волга. Постоје многе теорије о пореклу речи „хорс“ али ниједну не можемо прихватити са сигурношћу. Једно од новијих руских истраживања (Васшьев) приписује Хорса Антима, односно, старим српским и хрватским племенима, преко којих се даље култ Хорса проширио на целу Русију. У прилог томе, истраживач наводи старосрпско име „Хръсь“ уз разне топониме који су у вези са богом Хорсом.

      Најсличнији нашем Хорсу је египатски бог Хорус, кojи имa сличнe функциje кao Хoрс. Египатски Хорус је представљан као соко, бог Сунца, син бога Ра. Натписи из пирамида кажу да је Хорус био „лице неба“, а да су његове очи Сунце и Месец. Свe тумачења рeчи „хорз, хорс, хорос“ повезују Хoрсa са Сунцем. Meђутим, oн ниje сaмo тo. Хoрс je, кao Свaрoжић, зaпрaвo сaмo jeдaн oблик Сунцa схвaћeнoг кao oгaњ или свeтлoст кojи сe нoћу пojaвљуje кao Meсeц, a уjутру кao рaнo Сунцe. O тoмe гoвoри њeгoв aспeкт Свaрoжићa, дaклe, синa Свaрoгa, нeмaтeриjaлнoг, нeбeскoг oгњa. Taкo у Хoрсу видимo рaзличитe oбликe oнoг зeмaљскoг oгњa кojи je мaнифeстaциja Свaрoгoвe нeбeскe вaтрe, вaтрe кoja сe нa зeмљи пojaвљуje кao Сунцe, Meсeц и oгaњ. Хорс се стално мења и пролази кроз све те облике. Осим што се мења, Хорс ствара и тако кроз непрестани напредак доноси добро људима. Као јутарње Сунце Хорс нам доноси дан после ноћи али као Месец доноси и ноћ после дана. Пошто је Хорс бог који  се мења, преображава, јасно је зашто је његов празник дан пре Преображења. На дан Преображења мењају се и гора и вода, како каже наш народ, а Хорс управо најављује те велике промене.

     18.8. Хорсов дан славе родноверне заједнице:
„Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Союз славянских общин славянской родной веры“ и др.

ГРОЗДОБЕР (СЕПТЕМБАР)


Дан Усуда и Суђаја; Радгостов дан – равнодневница





8.9. Дан Усуда и Суђаја (Рода и Рожаница)


    
Усуд и Суђаје (суђенице, рођенице, рожанице, ориснице, наречнице итд.) су натприродна бића или божанства из старе словенске вере која одређују судбину новорођеног детета. Ова божанства судбине познају сви Словени, премда под мало другачијим именима.

      Можемо рећи да је код јужнословенских народа Усуд оно што је код источнословенских Род. Данас можемо прочитати мноштво текстова о Роду, а ретко шта о домаћем Усуду. Приче о Роду доживљавају експанзију у време двоверја али и у новије доба поготово код писаца епске фантастике. Такође, нема потврђених података да је Род традиционално словенско божанство већ постоји веровање да је култ Рода настао много касније - у средњем веку у време двоверја. Двоверје је прелазни период из старе вере у хришћанство, трајало је око три века и карактерише га међусобно прожимање словенске вере и хришћанске идеологије. Пошто је овај култ настао у бурним временима ширења хришћанства, не треба да чуди што по неким писањима Род представља бога каквог га знају данашње монотеистичке религије. Многе данас актуелне приче о Роду немају никакве везе са средњовековним рукописима у којима се спомиње ово божанство судбине и дају потпуно другачију представу Рода стварајући криву слику о читавој концепцији старе словенске вере. Ми ћемо се држати Рода као бога судбине познатијег у нашим крајевима као Усуд.

      Према српским народним проповеткама, Усуд је бог који је сваки дан живео на другачији начин. Некада је био богат и живео у изобиљу, док је некада био потпуно сиромашан. Постојале су велике разлике у начину његовог живота. Веровало се да какав живот живи Усуд на дан када је дете рођено, таква ће бити судбина том детету. Сећање на Усуда опстало је до новијих времена, па и данас имамо много народних приповедака у којима се помиње ово божанство судбине. Једна од њих је *бајка о Усуду у којој је описано како се људима одређује судбина:

      „...Кад дође у Усудове дворе, има шта и видети: у двору као да је царевина, ту су слуге и слушкиње, све се ужурбало, а Усуд седи сам за готовом софром па вечера. Кад човек то види, седне и он за софру па стане вечерати. После вечере легне Усуд спавати, легне и он. Кад буде око поноћи, стане страшно тутњити и из тутњаве зачује се глас: „О Усуде! О Усуде! Родило се данас толико и толико душа, подај им шта ћеш.“ Онда Усуд устане, па отвори сандук с новцима, и стане бацати по соби саме дукате, говорећи: „Како мени данас, тако њима довека.“ Кад ујутру дан осване, али нема оних дворова великих, већ место њих средња кућа; али у њој опет има свега доста. Кад буде пред вече, седне Усуд за вечеру, седне и он са њим, а нико не говори ни речи. После вечере легну спавати. Кад буде око поноћи, почне страшно тутњити, и из тутњаве зачује се глас: „О Усуде! О Усуде! Родило се данас толико и толико душа, него дај им шта ћеш.“ Онда Усуд устане, и отвори сандук с новцима, али нема дуката, него сребрни новци и гдекоји дукат. Усуд стане просипати новце по соби говорећи: „Како мени данас, тако њима довека.“ Кад ујутро дан осване, али нема ни оне куће, него место ње стоји мања, и тако је Усуд сваку ноћ радио, а кућа му се свако јутро смањивала, док најпосле од ње постане мала колебица, те Усуд узме мотику и стане копати, и тако су копали вас дан. Кад буде увече, узме Усуд комад хлеба, па одломи од њега половину те да и њему. Тако вечерају, и после вечере легну спавати. Кад буде око поноћи, опет почне страшно тутњити, и из те тутњаве зачује се глас: „О Усуде! О Усуде! Данас се родило толико и толико душа, подај им шта ћеш.“ Онда Усуд устане и отвори сандук, па стане просипати све саме џиџе и гдекоји марјаш надничарски вичући: „Како мени данас, тако њима довека.“
      (*бајку о Усуду можете прочитати овде: http://divonija.blogspot.com/2012/05/blog-post_15.html)

      До 19. века веровање у Усуда опстало је у многим крајевима бивше Југославије: околина Лознице, Зворника и Шапца, у Шумадији, Херцеговини, под Фрушком гором, код Срба и Хрвата у Мађарској итд.
      Код Срба у Хрватској (околина Книна, Карловца, Војнића, Огулина, на Банији итд.) судбину одређује такође мушко митолошко биће Урис, Рис, или су то Уриси (двојица мушкараца обучених у бело, с белим шеширима), или Урис и Усуд. У Шумадији судбину одређују два бела човека. У извору из 19. века, који се односи на Србе из Крајине, помињу се Урис и Пилат. У неким деловима Далмације судбину одређују Урис и Упис: „...Па упита Упис Уриса: Шта ћемо овоме маломе уписати?“.
Верује се да је накада постојало једно мушко божанство које је одређивало судбину (Усуд), а касније примањем хришћанства и под утицајем дуализма (добро и зло) Усуд добија свог „помоћника“ који детету жели све најгоре док му Усуд жели добро и његова је реч, наравно, последња.

      Суђаје такође одређују судбину човека. По неким народним приповеткама (околина Петриње) судбину кроје Суђаје али коначну реч дају Усуд или Урис.
Трећег дана (ређе првог или седмог) увече по рођењу детета, веровало се да долазе Суђаје, које новом члану породице одређују судбину за цео живот. То вече кад се очекивао долазак Суђаја, породиља се припремала за дочек. Настојала је да све у кући буде чисто и уредно. Облачила се у чисте хаљине, а исто тако окупала би дете и повила у чисте пелене. Те ноћи је и бабица (примаља) код детета да га чува. Око новорођенчета су стављали: погачу, вино или раније медовину, босиљак и златни, односно сребрни новац. Сви укућани су се увече молили боговима, што иначе није у обичају. Суђаје су, по веровању, долазиле у поноћ. Мајка или бабица морала је у сну разговарати са Суђајама. У ствари, сматрало се да се препире и погађа око судбине детета, па да зато понекад то пређе и у гласну препирку. Било је најбоље ако бабица те ноћи никако не заспи. Веровало се да постоје три Суђаје. Најстарија је на досуђивању обично увек желела смрт, средња какве телесне недостатке, док је најмлађа, по чијим се жељама обично поступало, била најмилостивија и она је говорила колико ће дете живети, кад ће се оженити (удати), какве ће среће у животу бити, и све остало шта ће му се десити. Оно што Суђаје те ноћи досуде, никаква сила не може изменити и цео се живот човеков мора одвијати по утврђеној судбини. Отуда вероватно и изрека: „Тако му је суђено", „Нема смрти без суђена дана," или: „Ако му има века, има и лека."

      Долазак Суђаја није се сматрао за жељени догађај, па су предузимане и неке мере неби ли се оне отерале од детета. На Косову, треће ноћи по рођењу дете би склањали у другу кућу, да га не би нашле. Поред породиље би остављали лутку направљену од крпа, коју би сутрадан покидали и бацили на раскршће. У Родопима, облачили су пракљачу у мушку одећу и стављали je између мајке и детета да оно "што кажу лоше наречнице, оде на пракљачу"; или су стављали породиљу да лежи на сену у коме би, поред много биљака, био и бели лук. У Банату детету су треће вечери од рођења остављали слободне ручице (или само једну), да би се само могло бранити од Суђаја.

     Наведени примери о веровању у судбину у нашем народу демантују Прокопијево писање да подунавски Словени: „Не знају за судбину, нити признају да међу људима (она) врши неки одлучнији утицај." По свој прилици, старо словенско, веровање о судбини разликовало се од веровања Грка, па је Прокопије о словенском веровању имао погрешно схватање.

      Празник Усуса и Суђаја (Рода и Рожаница) обележавају углавном Руси и Украјинци, па смо датум слављења усвојили од њих.

„Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“,
Союз славянских общин славянской родной веры“, Родовое огнище родной православной веры
и др.



23.9. Радгостов дан – јесења равнодневница


    23. гроздобер (септембар) је дан јесење равнодневнице или по источнословенским родноверним изворима Радгостов дан. Пошто на нашем јужнословенском поднебљу није сачуван дан слављења бога Радгоста мишљења смо да би требали да прихватимо дан када га родноверна браћа са истока славе. Међутим, чак и тај дан треба узети са разервом јер нема писаних података да је Радгостов празник тада слављен, постоје само претпоставке. Јесења и пролећна равнодневница, као и зимска краткодневница и летња дугодневница, јесу четири најбитнија дана у старом словенском календару и битни оријентири за почетак или завршетак разних послова. 21. гроздобера (септембра) на хришћански празник Мала госпојина завршава се период познат у народу као Међудневице. Верујемо да се и пре примања хришћанства обележао тај период и да се некада завршавао управо на јесењу равнодневницу. Међудневница се завршава у време када су последње жетве, брања воћа и поврћа завршени или приведени су крају. Почиње орање и сетва озимих усева. Народ је обележавао крај једног периода и почетак другог, новог, разним свечаностима. Одржавани су многобројни сабори и вашари, а веровало се и да је крај Међудневице одличан период за свадбе и веридбе. Позивани су гости на весеља, одржаване су велике свадбе, можда је и због тога јесења равнодневница позната као Радгостов дан?

      Радгост је био врховно божанство града Ретре. Ретари (Rhetarii) су били словенски народ који је припадао племену Љутића и који је живео између река Одре и Лабе. Други назив за Ретру био је Радгошће, очигледно по богу Радгосту.
О овом божанству остало је неколико записа који сведоче о изгледу кипова, светилишта и обичаја који су се вршили у светилишту. Такође, остале су сачуване фигуре из Ретре по којима знамо како је Радгост изгледао. Имао је лављу главу, на глави му је била птица (патка), у рукама је држао копље или штап, а на грудима је имао воловску главу као симбол или је држао у руци наслоњену на груди. Лавља глава доказује велику старост овог божанства будући да су последњи лавови нестали из Европе пре око 2000 година. И поред тога што је Радгост имао ратничке атрибуте, он је био бог гостопримства. Треба нагласити да су Словени увек били гостољубиви и да је сваки гост био веома поштован и уважаван. Постоји веровање да је Радгост у једној руци држао хлеб и со, а у другој секиру. Хлеб и со су као знак добродошлице познати у целом словенском свету, а секира је значила да ће домаћин ако треба оружјем бранити свог госта.

      Титмар, Адам Бремански и Хелмолд описују (са дозом омаловажавања свега нехришћанског и словенског) обичаје и изглед Радгостовог светилишта из 11. века пре него што су га 1066. године уништили хришћани:

     „У унутрашњости стоје кипови богова вешто руком израђени; на свакоме је урезано име његово; на глави су им шлемови, покривени су оклопима те изгледају страшни.“ /Титмар/
...
     „Ради чувања овога блага и храма постављени су нарочити жреци, који, кад се народ скупи у храм да жртвује идолима, и ублажи њихов гнев, једини имају права да седе, док остали народ стоји; жреци редом нешто за се гунђају и у страну раскопавају прстом земљу, да би тако испитали судбину и прорекли неизвесност. Кад то сврше, онда зеленом травом покрију једнога коња, који се сматра као највећи у целој земљи, и са пијететом и молитвом га воде да пређе лагано између двају за земљу утврђених копаља; тим богом надахнутим, коњем поново би гатали оно што су први пут већ били изгатали; и ако би се и по други пут прорекло оно исто што и први пут, тада испуњавају наумљено дело; у противном случају ожалошћени народ одриче се свога предузећа. Они од најранијих старина проповедаху још и ову заблуду: вероваху, да ако им прети каква дуга и страшна побуна, тада изађе из мора један вепар, који има два дуга зуба као браниче и ваља се по таласима, крећући их уз једно страховито шуштање. Колико год срезова има у овом крају, толико има и жреца и храмова.“ /Титмар/
...
     „Ну град, о коме сада говорих, заузима прво место. Полазећи у рат њега поздрављају, а и кад се кући враћају са срећног похода, њему доносе сву пљачку. Ждребом или помоћу коњског гатања, они се брижљиво извештавају и о најуљуднијој жртви, коју свештеници морају поднети боговима.“ /Титмар/
...
     „Од словенских народа, који станују између Лабе и Одре, најсилнији су Ретаријани. Њихов најмногољуднији град јесте Ретра, који је у исто доба и седиште идолопоклонства. У њему има један храм сатани(?!) посвећен, чији је кнез Радигост. Његов је идол од злата, а постеља од пурпура. Град има девет вратница; од свуда је опкољен дубоким језером; прелази се преко једног дрвеног моста, који је допуштен само онима, који долазе ради принашања жртве, или да питају пророштво за савет. Од овога храма до Хамбурга има, веле, четири дана хода.“ /А.Бремански/
Како Бремански даље тврди, богу Радгосту принет је на жртву владика Јован када није хтео да се одрекне своје вере. Ово може бити истинита тврдња - одговор старославних Словена на насилно покрштавање од стране немачког свештенства али може бити и пропаганда како би се у тадашњој јавности изазвала што већа мржња према нехришћаском словенском становништву.
...
      Хелмолд описујући борбу између Ретара и Љутића спомиње Радгоста:
     „...који услед старине свога града и гласовитога храма, где се показује Радгостов идол, тврђаху, да су они најплеменитији, јер их походе сва остала словенска племена због питања пророштва, и ради приношења годишњих жртава.“ /Хелмолд/
...
      Једно спомињање бога Радгоста имамо и из мало новијег периода, тачније из 18. века. Историчар Стредовски каже да брдо Радхост у Моравској дугује име богу Радгосту. На том брду староверци су некада славили празник посвећен свом богу. Тврдио је да на то брдо и даље у великом броју долазе верни из околних парохија, па чак и Словаци из удаљеније Угарске „и по једном врло старом обичају, не мешајући у осталом никакву сујеверицу, они се ту одају задовољству пића и игре".

      23.9. Радгостов дан славе родноверне заједнице:
.
Союз славянских общин славянской родной веры и др.




                         ШУМОПАД (ОКТОБАР)



Мишји дани – шумопадске задушнице; Мокошин дан



24, 25, 26, 27. и 28.10. Мишји дани – шумопадске задушнице


     Осим у месецу сечку (фебруару) Мишје дане имамо и у шумопаду (октобру). Мишји дани су у вези са култом предака и посвећени су душама умрлих. Субота или „безимени дан“ је по правилу задушни дан и почетак овог обичаја који је трајао пет дана. Мишје дане најбоље је описао етнолог Веселин Чајкановић у књизи „О магији и религији“:
     „...После оного што смо рекли о мишу као о сеновитој животињи јасно је да је празник мишева исто што и празник душа. О томе празнику у далекој прошлости чинио се култ мишевима у којима су инкарниране душе предака и покојника уопште, онако исто као што се у другим приликама приносила жртва душама предака које су замишљане у облику птица или у облику разних дивљих или питомих животиња...“       „...Мишји празник у српском паганизму трајао је, као што се види из хомољског обичаја, пет дана од којих је, као што се сме закључити из тетевенског обичаја, последњи дан био „растурњак“. Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају.
     По мишљењу Веселина Чајкановића, митровданске и михољданске задушнице имају претхришћанско порекло: „...О тим задушницама православна црква не зна ништа - оне су, дакле, чисто народни празник.“ О „мишјем дану“ који се у бољевачком крају обележавао око Митровдана писао је у 19. веку Саватије М.Грбић: „Сутрадан по Митрову-дне празнује се Мишољ-дан или Мишији-дан. Овога дана не раде ништа од женских радова ни жене ни девојке. Овога дана неће жене за живу главу да претресају ни кућне ствари. Људи тога дана опет не смеју да дирају у кошеве и амбаре са житом. Све се то пази, да миши не би чинили штету.“
     Некада се радило о једним задушницама које су подељене примањем хришћанства и везивањем за различите хришћанске празнике. Заједнички назив Мишољдан, остао је сачуван у данашњем Михољдану (Ми'ољдану). У источним и централним крајевима настањеним Србима већина се определила за митровданске задушнице док су у западним највише обележаване михољданске задушнице. Митровданске задушнице вероватно су старије због мноштва култних радњи, забрана и разних обичаја, док су михољданске сиромашније народним обичајима и данас једва познате. За крај шумопада (октобра) може се рећи да је најподеснији месец за приношење жртви мишевима јер се тада, због доласка хладнијих дана, склањају мишеви из поља у село.
„...После свега овога јасно је да ми овде, у ствари, имамо једне задушнице, које су, према познатом правилу да се периодични обичаји из старе вере везују за какав одређен црквени празник, стављене у једном случају на Михољдан, у другом на Митровдан. Јесење задушнице су, било везане за септембарски Михољдан или за Митровдан, остатак из старе вере.“ В.Чајкановић, О магији и религији, стр.185 Мишје дане посебно су обележавале жене јер у том периоду нису радиле ништа од “женских послова“. Мушкарци нису дирали амбаре са житом да им мишеви не би појели дарове. Такође, ништа се не ради са вуном, а маказа за стрижење држе се затворене.

     Последњи петак у шумопаду (октобру) је Мокошин дан, субота пре Мокошиног дана је почетак Мишјих дана. Други Мишји дани тј. сечковске задушнице падају у прву суботу девет уторака после родноверног Божића - Сварожића. Бројне родноверне заједнице обележавају задушнице крајем месеца шумопада (октобра) али се датуми мало разликују.




30.10. Мокошин дан   


     Последњи петак у шумопаду (октобру) је празник богиње Мокош или Мокош Јесења, ове 7523. (2015.) године то је 30.10. Осим овог, постоји пролећни празник посвећен богињи, то је Мокош Пролећна.

     У Несторовој хроници спомиње се кип богиње Мокош који је подигао кнез Владимир на брду изнад Кијева. Мокош је била једино женско божанство кијевског пантеона. Уз кип Мокоши на истом брду налазили су се кипови: Перуна, Хорса, Дажбога (Дајбога), Стрибога и Симаргла.

      Мокош је богиња плодности, заштитница жена и женских послова. Представљана је као висока жена, бујних груди и расплетене косе, док је негде представљана и као жена велике главе и дугих руку. Као и Жива, Мокош помаже породиљама, штити децу али и помаже женама да одрже добар брак. Предење је област која је нераскидиво везана за ову богињу. Многи обичаји везани су за Мокош као заштитницу преља. Жене су некад бацала кудељу у воду, називале су је "мокрица" и то је представљало жртву Мокоши. Верује се да је назив богиње изведен из речи „мокро“. Мокош се повезује и са земљом, поготово са мокром, влажном, земљом. Постоји и пролећни празник посвећен овој богињи и сматра се да је на тај дан лоше копати или убадати земљу оруђем или било каквим предметом, као и да је лоше чупати траву јер се веровало да се тако Мокоши чупа коса.

      Богиња обилази куће и надгледа преље, добре и вредне награђује, док лење кажњава. Поштована је и код западнословенских племена, а судећи по сачуваним топонимима позната је и у нашим пределима. Код Словенаца постоји прича о чаробници Мокошки што је директно повезано са богињом Мокош и вероватно неком много старијом причом. Веровање у Мокош је било толико јако да се одржало доста дуго после примања хришћансва. Много векова после слома наше старе вере, забележено је да су хришћански свештеници питали девојке које исповедају да ли су се молиле Мокоши. Сматра се такође да Мокош има функцију сличну суђеницама (суђаје, рођенице, рожанице). Будући да је везана за вретено и преслицу, претпоставља се да се Мокошина делатност протеже и на неком вишем, космичком, плану као делатност богиње која одређује људску судбину и сече кратке или дуге нити човековог живота. Уз Сварога, Мокош је заслужна за стварање првих људи и на тај начин повезана је са „белом пчелом“ женским митским претком свих Словена. Осим пчеле, са богињом Мокош повезује се овца, а сматра се и да су липа, лан и конопља Мокошине биљке.

        30.10. Мокошин дан славе родноверне заједнице:
„Dažbogovi vnuci“, „Об`єднання Рідновірів України“,„Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, "Savez hrvatskih rodnovjeraca", "Svaroži krug" и др.






СТУДЕН (НОВЕМБАР)



Вучји дани; Дајбогов дан; Морана Јесења


5, 6, 7, 8, 9, 10. и 11.11. Светковине вукова - Вучји дани


     Вучји дани, као и слични вишедневни празници посвећени животињама (мишевима, псима, медведима, змијама итд.) у вези су са култом предака. Вучји дани трају седам дана, завршавају се Дајбоговим даном који је уједно и растурњак. Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у вуковима) су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају. Према веровању, Дајбог окупља вукове, одређује где ће и колико оваца да поједу, обезбеђује им храну за зиму и после их распушта. За време Вучјих дана посебно се обраћала пажња на растурњак:

   „...Посебно је празнован последњи дан, када се креће и последњи, или сакати, криви вук, који се и код Срба и Бугара назива кривељан. Он је најопаснији, и зато се тај последњи дан празника, под именом "растурњак", строго празнује. У митологији је познато како митски вук, који је уједно и шумски али и лунарни демон, будући да је сакат, представља Месец у опадању, чиме симболизује ранији, у основи хтонски митски основ...“
Сретен Петровић/Српска митологија

      Један од разлога слављења Вучјих дана код нас је вероватно повезаност нашег народа са вуком као митским претком. О тој повезаности писао је Веселин Чајкановић:
    „Нaмa je из стaрe књижeвнoсти сaчувaн jeдaн кaтaлoг нaрoдa, у кoмe je свaки нaрoд вeзaн зa пoнeку живoтињу, изjeднaчeн с њoм. Кaтaлoг, кojи je сaчувaн у вишe рукoписa и прeмa тoмe извeснo биo jaкo пoпулaрaн, имa извeстaн симбoличaн кaрaктeр, и у тoмe пoглeду биo би близaк срeдњoвeкoвнoм Физиoлoгу. У кaтaлoгу спoмeнути су и ближи и дaљи нaрoди. Ближим, пoзнaтиjим нaрoдимa увeк je трaжeн живoтињски eквивaлeнaт пo кaквoj унутрaшњoj вeзи.
      Зa Србинa сe нпр. кaжe дa je вук, и тo je сaсвим нa свoм мeсту утoликo штo je вук, кao штo сaм у jeднoм рaниjeм рaду пoкaзao, митски срoдник и прeдaк Србинoв, уoпштe митски прeдстaвник српскoг нaрoдa.
      Дaљe, зa Aлaмaнинa сe кaжe дa je oрao, зa Гркa дa je лисицa, зa Бугaринa дa je бик, зa Сирjaнинa дa je рибa, зa Taтaринa дa je хрт (зaгaр) итд. Имaмo рaзлoгa дa мислимo дa и у oвим другим случajeвимa живoтињe нису узимaнe нaпaмeт.“

      За време Вучјих празника, због разних забрана, жене су посебно пазиле да не додирују вуну, а све из поштовања и страха према митском вуку. Народно веровање каже да се не сме ништа радити како вук не би улазио у торове стоке и давио овце. Вук је у нашој митологији табуисано демонско биће. О „демонској“ природи вука веома јасно говори и наше народно веровање да вука не треба спомињати, посебно за време вучјих празника, и свакако никада ноћу, а уколико се и помене, онда га обично називају следећим именима: непоменик, каменик, ала, дивјина.
      Култ вука је вероватно некада био свесловенски. У 15. веку код западних Словена могли су се наћи трагови поштовања вука. Познат је био обичај позивања вука на заједнички обед како би се на тај начин сачувале овце од вукова. Сличан обичај постоји и код нас када се вуку износи вечера на раскршће. На Косову се некада спремао посебан колач који би увече домаћин износио на кућна врата и нудио га вуку. У неком деловима Босне и данашње Хрватске постојао је обичај познат као „вучари“. У зимском периоду ловци носе по селу кожу вука напуњену сламом, иду од куће до куће певају песме о вуковима и траже дарове од укућана. Обичај највероватније води порекло из периода пре примања хришћанства, а касније је доста искварен и прилагођен новијим временима. Слично као на Косову и код западних Словена и овде се давала одређене „жртва“ вуку:



Подај вуку сланине, 

да не слази с планине. 

Подај вуку сочице, 

да не коље овчице. 

Подајте му које јајце,

да не коље јањце. 

Подај вуку варке, 

да не коље јарице. 

Подај вуку вунице, 

да не коље јунице. 

Домаћине, пладањ сира, 

домаћине, кварту пира. 

Кити, снашо, мрка вука, 
биће ћерка љепшег струка. 
Још нек снаша дарак меће, 
биће ћерка боље среће. 
Подај газда и новаца, 
биће већи број оваца. 
Подај вуку свега доста, 
да не коље око моста. 
Подајте му киту власа, 
да не коље ваши' паса.

      Вучји дани обележавали су се и у данашњој Македонији, а такође и код Бугара. Према бугарском етнологу Василеву, у Бугарској је било раширено веровање, да ако би мушкарац био сахрањен у одећи која је прављена у време Вучјих дана, он би се претворио у вукодлака.





11.11. Дајбогов дан


    Вучји дани, као и слични вишедневни празници посвећени животињама у вези су са култом предака. Вучји дани трају седам дана, завршавају се Дајбоговим даном који је уједно и растурњак. Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у вуковима) су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају. Према веровању, Дајбог окупља вукове, одређује где ће и колико оваца да поједу, обезбеђује им храну за зиму и после их распушта.
     Божанство Даjбог (Дабог, Дажбог, Даждбог) веома је тешко објаснити јер у научној јавности постоји много различитих мишљења често веома супротстављених. Можемо рећи да је Дајбог словенски бог који даје живот Земљи, јер је истовремено бог Сунца (сунчеве топлоте) и кише (дажд) који су најважнији услови за опстанак људи. Међутим он је и у вези са прецима као бог подземног света што је можда (код нас јужних Словена) његова најбитнија карактеристика. Судећи по томе, боговима не могу строго да се приписују соларни или хтонски принципи већ једно божанство може бити и соларно и хтонско. Сличан пример супротности постоји и код Хорса за кога се сматра да је бог излазећег Сунца (соларни принцип) али и бог Месеца (хтонски принцип).

     Један од најстаријих извора који спомиње Дајбога, а повезан је са нашим, јужнословенским, поднебљем је словенски превод Хронике Јована Малале из 1114. године. Преводилац (који је највероватније са подручја данашње Бугарске) је грчке богове који су владали Египтом, превео словенским именима како би појаснио текст и учинио га ближим читаоцима код којих је памћење на стара божанства још увек било свеже.
    „После Хефестове смрти, кога су звали и Сварог, Египћанима је владао његов син Сунце, кога зову и Дажбог (Дајбог)... А Сунце цар, Дажбогов (Дајбогов) син био је снажан мушкарац... није желео да не поштује закон свога оца Сварога... Како је за њега рекао песник Хомер... Дажбог (Дајбог) је оптужио Афродиту због браколомства с Арејом... После смрти Дажбога (Дајбога), Свароговог сина, Египћанима је владао Сосис“
     Дајбог се сматра родоначелником Срба али и свих Словена. Спев „Слово о полку Игорову“ јасно нам говори да су се Руси сматрали потомцима Дајбога (Дажбога):
''Тад за доба тог Ољега Злославића
сејала се и бујала кавга свуда,
гину благо Дажбогових потомака,
у бунама кнежевскима век се људски поскраћива''

      Дајбог је замишљан као старац, одевен у животињску кожу, са штапом у руци којим се помаже зато што је хром. Најчешће је у пратњи вука који је такође хром. Дајбог и вук су нераскидиво повезани, јер је вук један од Дајбогових облика. Вук је, такође, сматран претком свих Срба:
   „Нaмa je из стaрe књижeвнoсти сaчувaн jeдaн кaтaлoг нaрoдa, у кoмe je свaки нaрoд вeзaн зa пoнeку живoтињу, изjeднaчeн с њoм. Кaтaлoг, кojи je сaчувaн у вишe рукoписa. Jeдaн je oбjaвио и прeмa тoмe извeснo биo jaкo пoпулaрaн, имa извeстaн симвoличaн кaрaктeр, и у тoмe пoглeду биo би близaк срeдњoвeкoвнoм Физиoлoгу. У кaтaлoгу спoмeнути су и ближи и дaљи нaрoди. Ближим, пoзнaтиjим нaрoдимa увeк je трaжeн живoтињски eквивaлeнaт пo кaквoj унутрaшњoj вeзи. Зa Србинa сe нпр. кaжe дa je вук, и тo je сaсвим нa свoм мeсту утoликo штo je вук, кao штo сaм у jeднoм рaниjeм рaду пoкaзao, митски срoдник и прeдaк Србинoв, уoпштe митски прeдстaвник српскoг нaрoдa."
В.Чајкановић
     Српска православна црква на Дајбогов дан обележава помен на српског краља Стевана Дечанског. Ако се држимо најсавршенијег календара на свету - Маланковићевог или „новојулијанског“, тај дан је 11. студена (новембра). У неким крајевима Србије на овај празник клао се црни петао на прагу куће. У кљун му се стављала длака од сваке домаће животиње, затим му се кљун везивао црвеним концем и после тога петла би обесили под стрехом. Овај празник познат је и као Мратин дан, а цео период око празника као „мратинци“ или Вучји дани. Етнолог Радомир Ракић доводи у везу Мрату са светим Мартином кога су прослављали рудари Саси живећи и радећи у Србији. Међу тим рударима било је вероватно и лужичких Срба који су се касније лако претопили у околно становништво и пренели назив свог празника који је очуван до данашњих дана. Битно је напоменути да св. Мартин нема никакве везе са вуковима. Претпоставке да је можда овај дан био посвећен персијском божанству светлости - Митри, исто нам не објашњавају народне обичаје. Јасно је да обичаји везани за овај празник немају никакве везе са хришћанством (поготово не са вуковима) већ им је порекло много старије.
      Веселин Чајкановић сматра да је Мратиндан повезан са претхришћанским врховним богом код Срба и сматра да је то био Дајбог.
    „Према Чајкановићу, врховни српски бог има хтонски карактер, а његов култ, мање или више, био је присутан у свим значајним обичајима. Првобитна хипостаза овог божанства имала је вучји облик са карактеристичном хромошћу која се задржала и након његове антропоморфазације“.
Бојан Јовановић/Српска народна религија у светлости Чајкановићевих проучавања

     Дајбог јесте био моћан бог познат свим словенским народима, знамо да је по Несторовој Повести минулих лета његов кип био на брду изнад Кијева (уз Перуна, Мокош, Стрибога, Симаргла и Хорса) али је, ипак, тешко доказати да се радило о врховном божанству. Без обзира на то да ли је Дајбог био врховни бог Срба или није, држимо се Чајкановићевих истраживања и верујемо да је 11. студен некада слављен као Дајбогов дан.

     Примањем или наметањем нове вере - хришћанства народ се није олако одрекао старих богова. Атрибути наших богова делимично су пребачени на хришћанске свеце, па тако Свети Сава на неки начин замењује Дајбога, а од народа добија надимак „заштитник вукова“ сачувавши бар на тај начин успомену на веру предака.


21.11. Морана Јесења





     Према руским и украјинским родноверним заједницама Моранин дан је 21. студена (новембра). Осим овог дана према нашим, српским, изворима постоје два дана у православном хришћанском календару која су посвећена Морани и називају се Чумини дани. То су 17. и 18. коложег (јануар) по јулијанском. Моранин дан не славимо али га обележавамо на неки начин.

     Морана је словенска богиња смрти, зиме и мрака. Као богиња зиме она никад није била омиљена међу Словенима што се и може разумети ако се узме у обзир поднебље у коме су они некад живели. Морана је била дуга и хладна зима, зима која је са собом могла да донесе смрт у облику глади и неиздрживе хладноће, као што је могла да буде узрок болести или помора стоке. Због тога се њен долазак увек са страхом ишчекивао, а одлазак бурно и радосно славио. Њена сушта супротност је богиња Весна коју је народ поздрављао слављем и клицањем док је истовремено са радошћу испраћао Морану - зиму. Бројни ритуали везани су за овакво испраћање Моране. Најчешће се правила лутка која је представљала ову богињу и која би потом била ритуално уништавана. Лутку направљену од сламе или прућа народ би тако тукао моткама, да би је потом бацио у воду или евентуално спаљивао. О бацању Моранине лутке у воду писао је и Милош Милојевић:
   „...Овој мећу венац на главу па је пуштају низ реку да плови. Овако чине и око Дрима једног и другог и око Бојане, па и око горње Дрине наше у кнежевини данашњој. Кад пуштају ту луткицу коју зову негде Муреном, Мораном, а негде и Чојчолем, певају овако :
   "Ој ти наша Мурено Ој ти наш мили Чојчоле! Плови плови низ воду Тамо даље у море. Када будеш у море Оно црно велико. Кажи кажи Мурено Кажи кажи Чојчоле! Пливам пливам младена, Пливам пливам младена Из те земље далеке Где но бива Купало И са њиме Коледо Оба брата једнака...“
    У месецу дерикожи (марту) на Беле покладе практиковао се још један ритуал везан за Морану. Селима су шетале маскиране поворке људи, певајући обредне песме и правећи буку имали су за циљ, имеђу осталог, и да отерају Морану . И неким пределима и данас се одржавају ови обичаји али прилагођени нашем времену и више као туристичка атракција.
    Према неким веровањима Морана је повезана са богом Воданом. Водан и Морана заједнички даве људе у својим мрачним водама због чега су Словени покушавали да их одобровоље и умилостиве жртвеним понудама. О Водану и Морани говоре народне песме које је записао такође Милош Милојевић:
   „Ој Водане Водане, И твој сине Моране! Не мути нам водице Не пушт у њу Морице. Нама вода потребна За прстена венчана. Чиста вода пречиста Љубав чиста да нам је...“
Као водено божанство Морана се јавља и као Модруна, вештица која према веровању уралских Словена живи у барама. Она се обично појављује као стара и ружна баба, али се оном који не покаже страх пред њом појављује као млада и лепа девојка. Морана се описује као тамнокоса жена застрашујућег изгледа, а идентичан опис везан је за још једно биће сличне природе – Кугу или Чуму (на санскриту „марака“ значи куга или епидемија).
    По предањима, Чума (Куга) је црна, дебелих образа и с ресом под грлом. Име јој се избегава и еуфемистички се назива: кума, тета. Ако се назове кумом, онда не напада. Кућу која јој се замери подупире „мртвачким коцем". Увече се не остављају неопрани судови, јер оне, када дођу ноћу, гребу посуђе и затрују га. Од ње се треба чувати, јер све што дохвати однесе са собом, па је у народу остала изрека: „Купи као Чума децу". Жене је преклињу да им поштеди децу. Заштита од ње је бели лук. Села су се некада оборавала да би се заштитила од њена доласка. О њој се много прича на зимским поселима. Куга највероватније представља само један аспект Моране, исто као што то представља и Мора – женски демон који ноћу напада људе седећи им на грудима и узрокујући им кошмарне снове. У нашим народним предањима остало је записано доста веровања повезаних са Мором. Питање је да ли је Мора само демонско биће слично вештици или је Мора настала од сећања на богињу Морану као један њен аспект. Вештице су такође везане за Морану као и остала демонска бића. Мора у себи има зао дух који ноћу излази у различитим облицима и лута. Напада људе у сну, притиска их, гњави и сиса им крв. Позната је изрека: „Притиснуо ме к'о мора". Најчешће се веровало да само девојка може бити мора. Она, као и вештица, има способност да се претвара у разне ствари и животиње. Обично се претвара у кокош или лептира, али и у друге животиње, посебно оне које лете. Мора постаје од женског детета које се роди у крвавој кошуљици. Али може постати и од девојке која дође у везу са ђаволом. Кад се мора уда, постаје вештица. Иначе, она може отворити свака врата и може се провући кроз сваку рупу, а најрадије се провлачи кроз кључаоницу.
     Најпознатији пример о својству и способности море да се појављује у разним облицима је приповетка у Српском рјечнику Вука Караџића: „Приповиједа се да је некаквога човјека тако морила мора да већ најпослије није могао заспати, и досади му се код куће живљети, него узјаше на свога бијела коња и побјегне у свијет не знајући ни куд ни камо; али му је и то било залуд, јер и на путу како би склопио очи, одмах мора на њ. Идући тако по свијету, дође на конак неком терзији. Кад послије вечере терзија узме свој посао и стане шити, гост му се потужи како га мори мора, „него" вели, „док ти још радиш, лећи ћу овдје крај тебе, не бих ли могао мало заспати." Потом се покрије гуњем и легне. Кад заспи, одмах га мора притисне, и кроз сан стане викати и као отимати се. Кад терзија то чује, он дигне свијећу да види како се гост мучи, кад тамо, а то по његовом гуњу којијем се био покрио миче се велика бијела длака тако брзо као змија кад трчи. Кад терзија то види, он својијем ножицама, које су му се у руци десиле, длаку пресијече, и као се ова престане мицати, гост се одмах ућути, и тако је спавао мирно док ујутру сунце није огријало. Кад се пробуди, захвали Богу што је тако спавао и опоравио се, па одмах потрчи ка коњу да га види и намири, кад тамо, а то коњ у кошари лежи мртав. Пошто му терзија приповједи како га је мора давила и како му је он длаку на његову гуњу пресјекао, онда дознаду да му је коњ био мора која га је притискала и морила."
    Људи различито поступају да би се заштитили од море. Многе радње су магијског садржаја и веома сличне онима за заштиту од вештица (мазање тела белим луком, уплитање белог лука у венце, глогов колац, вериге окренуте наопако, паљење ђубрета итд.). Моћ море престаје њеном смрћу. Али она и за живота, слично као и вештица, може да постане обична и добра жена ако се сама открије и зарекне да неће више чинити зло људима.
    Веровања о мори стара су и општесловенска, а име је познато код свих Словена у истом значењу као и код Срба. Мора се први пут спомиње у једном чешком извору из XIV века. Реч „мора“ је старог индоевропског порекла чији се корен сачувао у француском cauchemar, енглеском nightmare и немачком Nachtmare. На санскриту речи „мара“ и „марана“ имају слично значење: умирање, убијање, смрт...
    Да се вратимо на Морану као божанство. Не може се рећи да је Морана потпуно негативно божанство. Ниједан пагански систем заправо нема божанство са таквим одликама будући да је нереална подела на савршено добро и потпуно зло дошла тек са хришћанством. У појави Моране једноставнио видимо како су наши преци поштовали и оно што им није доносило добро већ их је плашило и ужасавало.

  21.11. обележавају родноверне заједнице:
„Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“, „Велесов круг“, Союз славянских общин славянской родной веры“, „Savez hrvatskih rodnovjeraca“ и др.
 



КОЛЕДАР (ДЕЦЕМБАР)



Детинци; Материце; Оци; Коледарски дани; Коледо, Бадњи дан/вече; Божић-Сварожић, почетак нове календарске године



2.12. Детинци


   
По нашим старим, претхришћанским, веровањима пред Божић имамо неколико битнијих празника који сви заједно припадају циклусу божићних празника. Детинци се славе 2.12. три недеље пред родноверни Божић. На тај дан, рано ујутру (можда некада и пре изласка сунца), одрасли вежу руке или ноге својој или чак туђој деци. Везују се канапом једним крајем за столицу, а другим за сто. Деца да би се откупила, да би била одвезана, дају дарове (суво воће, колаче и сл.) који су унапред спремљени.
Ово везивање има вишеструку улогу, а податак на који најчешће можемо да наиђемо је да чин везивања има за циљ стварање чвршћих веза између родитеља и деце. То је тачно, међутим, везивање само по себи има много дубљу улогу. Завезак и чвор имају, по народном веровању, велику магијску снагу, везивањем се духови и демони завезују, они остају везани у завеску или чвору и не могу да науде (на првом месту деци). При одвезивању водило се рачуна да се чвор не одвеже него се канап секао пре или после чвора, јер сечењем чвора ослободили би се заробљени демони, болести и сл. Магично везивање познато је у свим крајевима у којима живе Срби. Аналогно практичном везивању и одвезивању, магичним се уклањају препреке и опасности и штити се унапред од истих злих сила.




9.12. Материце


    Материце се славе 9.12. две недеље пред родноверни Божић. На тај дан, рано ујутру, деца вежу руке или ноге својој мајци. Мајка да би се откупила, да би била одвезана, даје дарове који су унапред спремљени. Везивање има исту улогу као и код претходног празника.


16.12. Оци


    Оци се славе 16.12. недељу пред родноверни Божић. На тај дан, рано ујутру, деца вежу руке или ноге свом оцу. Отац да би се откупио, да би био одвезан, даје дарове који су унапред спремљени. Везивање има исту улогу као и код Материца и Оца. Везивање има исту улогу као и код претходних празника.







16,17,18,19,20,21. и 22.12. Коледарски дани


    Коледарски дани се дан-данас обележавају (у доста измењеном облику) у многим крајевима Србије али и у другим словенским земљама. Празник је почињао обавезно пре Божића у време задушних дана и у вези је са култом предака, а по неким изворима и са богом Коледом. Наш стари, претхришћански Божић слављен је први дан после зимске краткодневнице. Коледарски дани завршавани су на Бадње вече, односно, на Коледов дан. Тога дана Коледо умире тј. умире стара година, а Божићем (младим богом - Сварожићем) почиње нова:

Кољед давно прјеминуо,

Млади Бого освануо,

Ој Божићу Сварожићу,

Свако добро освануло...“

Песме и обичаји укупног народа српског, 1869.год.

     Коледа или коледари је у народу обичај по којем је група маскираних младића и млађих ожењених људи обилазила сваку кућу у селу и певала коледске песме, изводећи при томе и разне магијске радње, све са жељом да се утиче на здравље укућана и да се дочара обиље и напредак куће. Колеђани или коледари су заузврат добијали поклоне у храни од сваке куће. Број коледара се никад није знао јер је постојало веровање да ако неко преброји присутне младиће неко из групе ће те године умрети. Код западних Срба обичај се давно изгубио, тако да су и подаци о њему веома ретки. Забележен је код Срба у Босни, где су коледавци (коледаре, коледарице, вјешалице) у групама обилазили одређени заселак. Пошто отпевају песму, улазе у кућу, траже разне намирнице, а децу плаше да ће их вешати о вериге (отуда и назив вјешалице). Постојале су разне коледарске песме, које су се разликовале у зависности од краја. Певане су углавном у осмерцу:

„Колеђани коло граде.

Коледо! Коледо!

Шта ћемо им даривати?

Весело! Весело!

Тораљицу, бокарицу.

Коледо! Коледо!

И два овна виторога.

Весело! Весело!
Једну козу лежакињу.
Коледо! Коледо!
И ђевојку уходницу.
Весело! Весело!“

      Обичај је боље познат у источној и јужној Србији. Учесници су искључиво мушкарци. Коледари носе маске и прерушавају се у животиње (вука, медведа, лисицу, јарца, овна...), гараве лица, лупају у звона и клепетуше правећи велику буку, певају и скупљају дарове од мештана. Зашто су се маскирали појасниће нам Српски митолошки речник:
   „Маска је магијски реквизит у народним обредима, помоћу ње маскирани треба да се ослободи своје личности и добије магијску моћ у прогањању злих духова и демона који пакосте људима у времену када сунце побеђује сурову зиму. Маскиране поворке настале су због прастарих веровања да се божанства јављају људима у мистичном људском или животињском облику. Маска је у употреби код многих примитивних народа, а код Срба се одржала као рудимент прастарих култова, сада у забавној улози.“
Обичај се доста мењао и губио од свог изворног облика, у 19. веку је већ био измењен, а данас је готово изгубљен и заборављен. Ево како је Милош С. Милојевић описао коледарске обичаје у 19. веку:
    „У свима крајевима србским на Туцин дан, а увече Бадњег дана, ишла је од пре момчад као и данас што у млогим местима чини и певала Коледа или његове песме. Најмање 7 момака добрих, - а увек мора бити лијо, а не тако, - иду од куће до куће и под сваким прозором и пред вратима певају коледске песме. Један је од њих као Колед и овај увек има самур калпак на глави, други је његов војвода, трећи врећар или онај што носи накупљене ствари. Те су ствари сланина, кобасице, суво месо, а често по која ђаволаста цура баци и лешњика и ораха, на што се коледари страшно љуте и такве ствари бацају натраг. Ово чине обично оне које су заљубљене у ког коледара или које јих не волу. Свакојако је то непријатна ствар дати јим посних јестива. У вече Бадњег дана целу ноћ скоро иду колендари колеђани или коледари те певају и сабирају поклоне, као што смо казали. Кад буде пред зору они све то поделе, но краљу или цару Коледу даду највише.“

     Постоји проблем код одређивања почетка Коледарских дана и њиховог трајања. Можемо бити прилично сигурни да су се некада давно завршавали пре рођења младог Сунца, вероватно на Коледов дан/Бадње вече (22.12.) због повезаности са култом предака и хтонским периодом. Сличан обичај маскираних мушкараца, који ритуално певају и играју, имамо и на Беле покладе и траје седам дана завршавајући се на пролећну равнодневницу пред почетак првог дана дужег од ноћи. Коледарски дани, као вишедневни празник, трајали су вероватно исто седам дана, пошто се завршавају на Бадње вече које ове године пада 22.12. значи да почињу седам дана раније - 16.12. на родноверни празник Очеви или Оци.


22.12. Коледо, Бадњи дан/вече - зимска краткодневница


    Наш стари, претхришћански, Божић био у време зимске краткодневнице, односно дан касније када се рађа ново Сунце, мали бог – Божић – Сварожић. По неким веровањима, зимска краткодневница је у исто време и празник Коледа, дан када стари Коледо умире, а рађа се Купало и најављује свој период који траје 6 месеци. Дан пре Божића празновао се слично као и данас, наши преци обележавали су Бадњи дан и Бадње вече. На Бадње вече завршавали су се Коледарски дани.

      Треба споменути и то да је црква 25. децембар (коледар) као датум слављења хришћанског Божића усвојила у 4. веку у Риму желећи да потисне „пагански“ празник (Natalis Solis Invicti) слављења рођења Сунца. У целој старој, претхришћанској, Европи зимска краткодневница и дан рођења Сунца обележавали су се празнично. Код Келта, рецимо, овај дан означава смрт сунчаног бога и његов одлазак у подземни свет. Дан после краткодневнице бог Сунце се поново рађа јер је прикупио своје снаге у земљама бесмртних. У нордијској митологији бог Балдур који представља само Сунце бива убијен на зимску краткодневницу и одлази у подземни свет. Ипак, ноћ и тама су побеђени од стране сунчаног бога који се поново рађа у лику Валија.

      Већина обичаја везаних за Бадњи дан и Бадње вече имају претхришћанско порекло, мада је црква покушава да им да хришћанско обележје. Обичаје око Бадњег дана су Срби наследили од својих предака и и даље их одржавају. За бадњак се сече храст, који је код Словена одувек био свето дрво јер је посвећен Перуну - богу громовнику. Црква се тешко мирила са старим народним обредима али је на крају је много тога морало бити прихваћено, између осталог и паљење бадњака. Ипак, и данас је остала запамћена поповска изрека која сведочи о великој одбојности према правим народним обичајима:
      "Да је сваки дан Божић, не би било дуба вражијега." (Сав храст би био посечен)

      Бадњи дан је пун ритуала и симболике, живописних радњи и сви су они повезани са породичним култом, култом огњишта али и веома битним култом предака.

      Већ у рану зору, пуцањем из пушака и пиштоља, објављује се одлазак у шуму по бадњак. У стара времена није било пушака и пиштоља па се одлазак по бадњак вероватно најављивао песмом. Бадњак секу искључиво мушкарци, најчешће домаћин и најстарији син, у рано јутро, пре изласка сунца. Углавном се сече храст лужњак или китњак, а у неким крајевима секу и цер или ређе букву.

      Број бадњака такође варира зависно од краја. Негде се сече један бадњак, негде два или три а понегде и девет, а негде онолико бадњака колико има мушкараца у кући. Углавном је то значило да се одсече једна грана дрвета (у новије време) или младо дрво (као што се то некада радило), које би се тако цело носило кући, или се прво кресало на више једнаких или неједнаких делова. Ова разноликост у броју бадњака такође иде у прилог претхришћанском пореклу бадњака и Бадњег дана.

      Бадњаци се секу уз особиту пажњу и уз такве обичаје који показују да се бадњак поштује као дух дрвећа, по неким, и као само божанство, од којег се очекује помоћ и од којег зависе плодност, срећа и напредак. По старијем обичају, бадњаке су секли рано пре изласка сунца.

      Пре сечења се дрвету назове "добро јутро", честита му се празник са жељом да донесе здравље и срећу породици. Негде бадњак ословљавају "свети бадњаче" и уједно му објашњавају с којом га намером секу. Том приликом домаћин обраћа се бадњаку овим речима:
    "Дошао сам к теби да те однесем дому моме, да митамо будеш веран помоћник у сваком напретку и бољитку, у кући, у тору, у пољу и на сваком месту". Бадњак се сече са источне стране, тако да и падне на источну страну, и то без задржавања, да се не би срећа задржавала. Дрво се не сме додирнути голим рукама, па човек који га сече навлачи рукавице. Затим се дрво посипа житом, а у неким крајевима му се дарује колач посебно умешен за ту прилику.
Дрво се увек засецало са источне стране јер је требало да падне на исток. Онај ко је секао бадњак, трудио се "да се дрво не мучи" тј. да се обори из једног ударца или највише са три. Ако дрво не падне ни после трећег ударца, мора се кидати рукама јер више удараца није дозвољено.

      Први ивер који се одваја од бадњака има такође магичну моћ. Пазило се да овај ивер не падне на земљу, па је са ониме ко сече бадњак ишао још један мушкарац да ухвата први ивер. Стављањем првог ивера од бадњака у карлицу веровало се да ће помоћи да се у њој скупља кајмак дебео као ивер, или, ако се стави на кошнице онда нико неће моћи пчелама да науди, а веровало се и у лековитост воде у којој је први ивер потопљен па су је оболели пили ради оздрављења. Негде, опет, тај ивер стављају у кошарник да живина буде увек на окупу, а негде под квасац са жељом да у кући све расте као квасац.
Када се домаћин врати из шуме и донесе бадњак тј. бадњаке, их на кућни зид а тек са првим мраком се бадњак уноси у кућу и ставља на огњиште. Понегде бадњак окрешу у шуми, а понегде га донесу са гранама.

      Док су бадњачари још у шуми, из куће се посакривају троножне столице, метле, кудеље вретена и игле. Сврха овог обичаја је давно заборављена али је јасно да води порекло из времена пре примања хришћанства.
Бадњаку се приноси жртва биљних плодова и приликом уношења, на тај начин што бадњак и лице које га уноси укућани посипају пшеницом или сваковрсним житним семеном. Бадњаци се кући носе одсечком натраг а гранама напред, па се пред кућом прислоне уз врата врховима наниже, док се на ватру полажу брадом према истоку. По општем обичају, домаћин поспе бадњаке пшеницом и прелије вином (раније вероватно медовином), што очито представља жртву бадњаку, од којег се очекује свако добро.

      После доношења бадњака се коље печеница. Обично је то прасе, ретко јагње (у време Божића нема јагањаца), а понегде ћурка или гуска. Печеница је жртва за ново лето, а понегде се зове и веселица или божићњар. То је остатак старог култа приношења жртве за рађање новог сунчаног бога.

      Највећи део радњи и обичаја је везан за Бадње вече.
      У току дана, домаћица у једно сито стави све врсте житарица, сувих шљива, ораха и јабука и то све стоји у врху стола где се вечера. Понегде сито ставе под сто, а понегде код огњишта. Тим житом посипа се бадњак, слама и полажајник.
      Пред вече домаћин уноси бадњак и сламу у кућу. Куца на врата, а када укућани питају "Ко је?" одговара "Бадњак вам долази у кућу". Потом му домаћица отвара и обраћајући се бадњаку говори "Добро вече бадњаче!". Домаћин ступајући десном ногом преко прага уноси бадњак у кућу, и поздравља укућане речима "Срећно вам Бадње вече", на шта га укућани отпоздрављају са "Бог ти добро дао и среће имао", док га домаћица дочекује сипајући по њему жито из сита.
Носећи бадњак домаћин обилази кућу квоцајући као квочка, а домаћица и сва деца иду за њим пијучући као пилићи. Домаћин обилази све углове дома бацајући по један орах у сваки угао, што се сматра жртвом прецима. Остали ораси и лешници се остављају и у слами испод стола и најчешће се једу са медом. Ораси који су у угловима нико не узима.
По уношењу бадњака, домаћин или домаћица, уноси сламу и разноси је по целој кући, а посебно на место где ће бити постављена вечера. При томе онај ко носи сламу квоца, а остали пијучу. Преко сламе се поставља столњак јер се служи и једе на поду. Столице су изнете из куће и седи се на слами. После Божића се ова слама носи у обор, шталу или амбар, а њоме су и обавијали воћке да би боље родиле.

     Слама има и за богове и за душе предака нарочиту привлачну снагу. Када су Словени и други стари европски народи приносили жртве простирали би их по трави, сену или слами и призивали би богове и душе предака до дођу и приме те жртве. У неким деловима Србије и данас постоји обичај да се на четрдесетодневни помен по гробу поспе слама и по њој поређа јело за душе умрлих.
      После Божића се ова слама носи у обор, шталу или амбар, а њоме су и обавијали воћке да би боље родиле.

      Бадњак се целива, маже медом и ставља на огњиште. Када је бадњак стављен на огњиште, према њему се морало понашати као према живом бићу: китили су га зеленим гранама, љубили, али и преливали вином, посипали житом, итд. Глава домаћиновог бадњака остаје за следећу годину и на њој ће се наложити нови бадњаци.
      Понегде засечени крај бадњака намажу медом, па то чобани лижу, говорећи Како ми за бадњаком, тако овце за јагањцима, краве за телцима...
     Обичај налагања бадњака на ватру врло је стар и помиње се у писаним изворима још 1272. године, где се у једном документу бележи да су на Бадње вече дубровачки бродовласници приносили кнезу пањ-цепонем и налагали га на ватру, а у 17. веку је забележено да је у Истри постојао обичај паљења и даривања бадњака храном.
      Негде деца, а негде домаћин, "џарају" ватру односно гранчицама распаљују и чачкају ватру изазивајући прегршти варница и искри говорећи: "колико искрица толико парица, пилића, кошница..." набрајајући сву стоку и живеж чије се благостање прижељкује.
Негде се уз бадњак у кућу уноси и печеница и говори "Добро вече, честити ви и бадње вече" а укућани одговарају "Добро вече, честити ви и ваша печеница".
      Негде се за Бадње вече меси чесница, бадњачки колач, без квасца са орасима и мазана медом. Чесница се за вечером ломи, а не сече.
      У сврљишком крају се прави бадњидански обредни хлеб "њива" на коме је украс урађен у облику змије, која је у вези и са култом мртвих али у неким ситуацијама има везе и са родношћу године. Обредни хлебови који се месе бадњега јутра су у тесној вези са магијском веровањима у вези плодности.
      У неким крајевима Србије и садашње Босне за Бадњи дан спремао посебан колач који се износио на кућни праг и ритуално нудио вуку. Такође, од обредне вечере од сваког јела по мало ношена су на раскшће вуку за вечеру. Вук је, као што знамо, митски предак Срба и посебно поштовано биће.
      Бадња вечера је посна трпеза/посна, али је трпеза богата. Треба да обилује јелом и пићем да би и нова година била родна и пуна изобиља. Неким јелима се придавао посебан, магијски значај, која су и обавезна: мед, бели лук (који има амајлијско значење), пасуљ, купус, риба, воће (ораси, лешници, јабуке, суве шљиве). Вечера протиче у миру и тишини. Пост пред велике празнике није хришћанског порекла. Како неки аутори сматрају у претхришћанско време дан пред сваки велики стари празник људи су постили, док је главнои празник по обичају обавезно мрсан.
      Слама која се уноси у кућу, једење на поду и разношење ораха по кући су део култа мртвих. Бацање хране преко рамена (пасуља, ораха...) као и остављање исте по ћошковима кућа је свесловенски обичај, повезан са духовима предака, сачуван из најстаријих дана. То вече се у кући очекују "домаћи" или "домаћи покојници" или "домаћи духови". Сви преци су са укућанима, зато је вечера тиха да се не би отерали и зато се три дана са трпезе не прикупља него само доноси па се чак и не чисти по кући.
      Већина јела са бадњеданске вечере користе се и при даћама тако да је та вечера пре свега жртвени обред посвећем породичним прецима. Бадњеданска вечера је једна од најважнијих вечера у част мртвима и један део сваког јела се оставља за покојнике. Вечера се кади да би се за вечером спојили и живи и они који то нису.
      Некада су сви укућани остајали будни док бадњак не прегори, а касније је само један мушкарац остајао да бди. Сам тренутак прегоревања домаћин је оглашавао пуцњем из оружја. У Црној Гори мушкарац је чекао да прегори бадњак и за то време често чаркао ватру, говорећи: "Оволико у нашем тору било оваца, коза..."
      Вода која се захвати у бадњеданској ноћи, пре изласка сунца, такође се придаје магијско значење. У неким крајевима се она зове "јакова вода".
      Пре захватања воде, извор, река или бунар дарују се житом, новцем или воћем.

     Бадње вече, односно, зимска краткодневница је време када се дочекује стара словенска Нова година. На дан после краткодневнице почиње нови годишњи круг или коло. 





 


    Литература

  1. Антић, Д.П. Континуитет винчанске цивилизације. www.svevlad.org.rs
  2. Бајић, А. Календар предака. Београд: Пешић и синови, 2011.
  3. Бајић, А. Триглав, Троглав, Тројство. www.svevlad.org.rs
  4. Васиљев, С. Словенска митологија. Београд: Србобран, 1928.
  5. Велецкаја, Н.Н. Многобожачка симболика словенских архајских ритуала. Ниш: Просвета, 1996.
  6. Велесов круг. Коло года. www.velesovkrug.ru
  7. Вељтман, А.Ф. Атила и Русија 4. и 5. века. www.svevlad.org.rs
  8. Влаховић, П. Обичаји, веровања и празноверице народа Југославије. Београд: Бигз, 1972.
  9. Гајић, Н. Словенска митологија. Београд: Лагуна, 2011.
  10. Грбић, С.М. Српски народни обичаји из среза бољевачког. 1908.
  11. Грубачић, Б. Томић, М. Српске славе. Београд: Литера, 1988.
  12. Јанковић, М. Буквар словенске духовности. Београд: Супер принт, 2000.
  13. Јанковић, Н.Ђ. Астрoнoмија у предањима, oбичајима и умoтвoринама Срба. Београд: Сану, 1951.
  14. Јацановић, Д. Српско календарско знање у народним епским песмама. www.svevlad.org.rs
  15. Какашевски, В. Родна вера: зборник радова о старој вери Словена и њеној обнови. Београд:        Самиздат, 2012.
  16. Какашевски, В. Владар трију светова. 2012.
  17. Караџић, В.С. Српске народне пјесме. Београд: Просвета, 1975.
  18. Кононенко, А.А. Кононенко, С.А. Ликови словенске митологије. Београд: Свети Сава, 2002.
  19. Костић, Р. Пад Арконе или сумрак словенског паганизма. Београд: Атос, 2009.
  20. Кулишић, Ш. Пантелић, Н. Петровић, П.Ж. Српски митолошки речник. Београд: Нолит, 1970.
  21. Леже, Л. Словенска митологија. Београд: Графос, 1984.
  22. Ловмјањски, Х. Религија Словена. Београд: Словограф, 1996.
  23. Матић, Д. Српски календар. www.svevlad.org.rs
  24. Мијатовић, С.М. Обичаји српског народа из Левча и Темнића. Београд: Државна штампарија краљевине Србије, 1907.
  25. Милојевић, М.С. Песме и обичаји укупног народа српског - обредне песме. Београд: Државна штампарија краљевине Србије, 1869.
  26. Недељковић, М. Годишњи обичаји у Срба. Београд: Вук Караџић, 1990.
  27. Недељковић, Н. Српске славе - чувари огњишта. Београд: Младинска књига, 2012.
  28. Недељковић, Н. Календар српских народних обичаја и веровања. Ваљево: Ваљевац, 1994.
  29. Недељковић, Н. Српски обичајни календар. Београд: Чин, 1998.
  30. Нодило, Н. Стара вјера Срба и Хрвата. www.svevlad.org.rs
  31. Обровски, М.А. Слово о огњишту. www.svevlad.org.rs
  32. Об’єднання рідновірів України. Коло Свароже на 7520 літо. www.oru.org.ua
  33. Орбин, М. Краљевство Славена. 1601.
  34. Пелагић, В. Пелагићев народни учитељ. Београд: Слобода, 1970.
  35. Петровић, С. Српска митологија - Антропологија српских ритуала. Ниш: Просвета, 1997.
  36. Петровић, С. Српска митологија - Систем српске митологије. Ниш: Просвета, 1997.
  37. Петровић, С. Српска митологија - Митолошке мапе. Ниш: Просвета, 1997.
  38. Пешић, В. Велесова књига. Београд: Пешић и синови, 2005.
  39. Поњавић, В. Деца богиње мајке Славе. Београд: Мирослав, 2009.
  40. Поповић, А.В. Један византијски запис о обичају Русалија код Словена. Зборник радова Византолошког института, 2006.
  41. Раденковић, С. Толстој, С.М. Словенска митологија - енциклопедијски речник. Београд: Zepter world book, 2001.
  42. Рибаков, Б.А. Язычество древней Руси. 1981.
  43. Рибаков, Б.А. Древней Руси. 1966.
  44. Родовое огнище родной православной веры. Колодарные Праздники. www.alatyr.org.ua
  45. Седов, В.В. Словени у раном средњем веку. Нови Сад: Академска књига, 2013.
  46. Срејовић, Д. Цермановић-Кузмановић А. Лексикон религије и митова древне Европе. Београд: Савремена администрација, 1992.
  47. Станојевић, С. Триглав, Тројан и свето тројство. www.svevlad.org.rs
  48. Стевић, В.С. Сунце старешина србскога рода. www.svevlad.org.rs
  49. Тјунјаев, А. Русские праздники: происхождение, значение, магия. 2008.
  50. Тројановић, С. Главни српски жртвени обичаји. 1869.
  51. Тројановић, С. Старинска српска јела и пића. 1869.
  52. Францисти, Ј. Календар и мерење времена. Нови Сад: Дневник, 1982.
  53. Чајкановић, В. Мит и религија у Срба. Београд: Српска књижевна задруга, 1973.
  54. Чајкановић, В. О магији и религији. Београд: Просвета Баштина, 1985.
  55. Чајкановић, В. Речник српских народних веровања о биљкама. Београд: Српска књижевна задруга, 1985.
  56. Чок, Б. Опис древног обреда у пећини Триглавца. www.svevlad.org.rs.
  57. Шафарик, П. О пореклу Словена. www.svevlad.org.rs


                                           
            

Посетите званичну страницу Удружења родноверних Србије "Старославци"