субота, 18. јун 2016.

НИКЛОТОВА СМРТ


     Смрт кнеза Никлота описана је у старим германским хроникама али и у саги о данским краљевима (Knýtlinga saga). Како овај велики ратник није могао бити побеђен на други начин, његови непријатељи Саксонци одлучили су да прибегну превари. Преобучени у сељаке опколили су великог кнеза и убили га. Догађај је до детаља описао Хелмолд фон Бозау, у свом делу „Словенска хроника“:

     „И он изађе са неколико изабраних мужева и вребаше у заседи близу војводине војске (саксонског војводе Хенрика). Слуге изађоше из војводиног табора да сакупљају жито у то време и дођоше близу заседе. Измешани са слугама такође су изашли и витезови, око шездесет њих, сви са навученим оклопима испод спољашње одежде. Не приметивши ово, Никлот појури на најхитријем коњу кроз њих с намером да једног од њих прегази. Али његово копље, ударајући у оклоп одскочи у узалудном ударцу. Када је затим покушао да се врати међу своје људе, био је окружен и убијен оставши без помоћи иједног свог човека. Његову главу препознаше и донесоше у логор, на чуђење многих да је један тако велики човек уз Божју помоћ био једини из свог друштва који бејаше пао“.
стр. 66, Растко Костић, „Пад Арконе или сумрак словенског паганизма“, Атос, Београд, 2009

     Хелмолд наставља даље:
     „Кад су његови синови чули за смрт свог оца, они запалише град Верлу и сакрише се у шуму, пребацивши претходно своје породице ка бродовима“.

     Упада у очи да Никлотови синови нису наследили храброст свог оца, а видећемо касније да је његов најстарији син Прибислав био и велики издајник. Наиме, он је издао највећу светињу — свој род, одричући се такође родне вере, и препуштајући свој народ непријатељу.


Споменик Никлоту налази се у оквиру замка у Шверину (Zwěrin)

     „Након што је уништио целу земљу, војвода започе са обновом и утврђивањем Шверина. На место команданта гарнизона постави извесног Гунцелина, ратоборног човека. Никлотови синови се вратише у војводино окриље и он им поклони Верлу и сву ту земљу“

     На скоро идентичан начин Никлотова смрт описана је у „Делима Данаца“ Сакса Граматикуса (Књига 14, глава 20).
     „Тада саксонски оклопници смислише дрско ратно лукавство да освете овај (вендски) напад: они сакрише своју ратну опрему и навукоше прљаву, изношену одећу изнад оклопа; затим почеше са жетвом жита, претварајући се да скупљају храну. А кад је једна група Венда, предвођена Никлотом, излетела из својих скровишта да их посече, ови скочише брзо на коње, заменише српове мачевима и побише их. Никлотову одсечену главу однели су на копљу у свој табор; тај призор је одушевио обе војске“.
стр. 86, Растко Костић, „Пад Арконе или сумрак словенског паганизма“, Атос, Београд, 2009


Никлотова смрт- Теодор Шлепке


     Из овога видимо да није само саксонска војска напала Никлота већ је била удружена са данском. Оне су, дакле, заједничким снагама ратовале против Словена при чему су Данци то радили јер су Словени „скоро трећину земље претворили у опустошену дивљину“ , док је саксонски краљ Хенри ушао у савез „због дебеле зараде“ и могућности да се освоји суседна земља (Саксо Граматикус). Несумљиво је било да Венде тј. Словене уопште није било лако савладати, и тек после Никлотове смрти и рушења кипова и светилишта почиње период опадања њихове војне моћи.

     Опадање словенске моћи било је повезано и са христијанизацијом која је већ била у зачетку, а њој су подлегли сами кнежеви. Због овог су ослабиле везе медју члановима кнежевског рода, и између владара и самог народа који се држао вере предака. Никлот јесте био староверни владар али су неки кнежеви Ободрита (Бодрића) пре њега прихватили хришћанство. Нако, Удо (име добијено на крштењу), Готшалк (кога су у тзв. „паганском устанку“ убили Бодрићи и Лужичани), Будивој и Хенри, сви су они издали родну веру, а такође склапали и савезе са Германима. Заједно са Германима неки су ратовали против словенских племена. Последњи у низу био је Никлотов син Прибислав...

     Али да видимо ко је прво био издајник Прибислав, као син, вођа, владар. У овом одељу „Дела Данаца“ видимо на који начин је примио вест о смрти оца:

     „Његов син Прибислав, кога протераше из отаџбине и који беше побегао Данцима јер је волео хришћанство, а гнушао се паганског безверја, седео је и јео кад је вест стигла до њега. За тренутак он остави храну, обори главу са руком испод образа, а онда рече како је то заправо једино исправно — да један такав богохулник какав је био његов отац погине на такав начин, на ужас и упозорење осталима.
Затим одагна те мисли и окрете се ка својм друговима за столом, са оним истим увесељавајућим осмехом и веселим умом који су га красили...“

     Љубав Прибислава према оцу била је једнако велика као његова љубав према роду и отаџбини:

     „Он такође није имао превеликог сажаљења према својој отаџбини, напротив; док су му друга два народа пљачкала земљу, баш је он био тај који им је показивао пут и подстицао их да то чине.“Саксо даље пише како се Прибислав понудио да буде у пратњи бискупа Абсалона који је од краља Валдемара кренуо као изасланих краљу Хенрију. И бискуп и Валдемар познати су нам већ као освајачи Рујна и рушитељи Световидове Арконе.


                                          Laurits Tuxen: Bishop Absalon topples the god Svantevit at Arkona in 1169.


     Чињеница је да Саксо није био благонаклон према Словенима и приказивао их је у најгорем могућем светлу, због чега је Прибислав представљен на начин на који је представљен. Питање је и да ли је он примио хришћанство пре или после Никлотове смрти 1160-те. Постоји верзија да је примио хришћанство 1167. након чега се окреће против староверних Венда. Са краљем Хенријем, он улази у борбу против Рујана - последњег словенског племена које се опирало хришћанству.
Његово духовно али и политичко „преобраћење“ можда почиње касније али има исте последице и исти значај. Неопростиво је то што је склопио савез са убицом свог оца, макар за то добио титулу грофа од Мекленбурга (данас је мекленбуршка династија, наравно, немачка). Забележено је и да је ишао на ходочашће у Јерусалим са краљем Хенријем. Велики Никлот бар није доживео да види ову срамоту свог сина.


     Познато нам је шта се даље дешавало после Никлотове смрти и којом брзином је опадала словенска моћ, узрокујући и једнако брзу пропаст њихове културе и идентитета. Удружена германска војска уништила је словенске градове, њихова светилишта, гајеве. Намећући своју веру полако је наметнула и власт, а резултат свега овог је да данас, од свих Венда „Германије“, у Немачкој преостало само 60 000 Лужичких Срба.

.

Словенска „Германија“



     Словени се могу победити само ако изгубе своју веру и ако се са њима не ратује лице у лице већ уз помоћ сплетки, манупулација, превара... Убиство великог кнеза и преобраћање његових потомака у хришћанство одлични су примери за то, али и показатаљи пута који не смемо да следимо.

     Весна Какашевски