уторак, 5. новембар 2013.

СВЕТКОВИНЕ ВУКОВА - ВУЧИЈИ ДАНИ

 5, 6, 7, 8, 9, 10. и 11. студеног/новембра



     



   Вучји дани, као и слични вишедневни празници посвећени животињама (мишевима, псима, медведима, змијама итд.) у вези су са култом предака. Вучји дани трају седам дана, завршавају се Дајбоговим даном који је уједно и растурњак. Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у вуковима) су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају. Према веровању, Дајбог окупља вукове, одређује где ће и колико оваца да поједу, обезбеђује им храну за зиму и после их распушта. За време Вучјих дана посебно се обраћала пажња на растурњак:

   „...посебно је празнован последњи дан, када се креће и последњи, или сакати, криви вук, који се и код Срба и Бугара назива кривељан. Он је најопаснији, и зато се тај последњи дан празника, под именом "растурњак", строго празнује. У митологији је познато како митски вук, који је уједно и шумски али и лунарни демон, будући да је сакат, представља Месец у опадању, чиме симболизује ранији, у основи хтонски митски основ...“
    
Сретен Петровић/Српска митологија

     Један од разлога слављења Вучјих дана код нас је вероватно повезаност нашег народа са вуком као митским претком. О тој повезаности писао је Веселин Чајкановић:
    „Нaмa je из стaрe књижeвнoсти сaчувaн jeдaн кaтaлoг нaрoдa, у кoмe je свaки нaрoд вeзaн зa пoнeку живoтињу, изjeднaчeн с њoм. Кaтaлoг, кojи je сaчувaн у вишe рукoписa и прeмa тoмe извeснo биo jaкo пoпулaрaн, имa извeстaн симбoличaн кaрaктeр, и у тoмe пoглeду биo би близaк срeдњoвeкoвнoм Физиoлoгу. У кaтaлoгу спoмeнути су и ближи и дaљи нaрoди. Ближим, пoзнaтиjим нaрoдимa увeк je трaжeн живoтињски eквивaлeнaт пo кaквoj унутрaшњoj вeзи.
     Зa Србинa сe нпр. кaжe дa je вук, и тo je сaсвим нa свoм мeсту утoликo штo je вук, кao штo сaм у jeднoм рaниjeм рaду пoкaзao, митски срoдник и прeдaк Србинoв, уoпштe митски прeдстaвник српскoг нaрoдa.
     Дaљe, зa Aлaмaнинa сe кaжe дa je oрao, зa Гркa дa je лисицa, зa Бугaринa дa je бик, зa Сирjaнинa дa je рибa, зa Taтaринa дa je хрт (зaгaр) итд. Имaмo рaзлoгa дa мислимo дa и у oвим другим случajeвимa живoтињe нису узимaнe нaпaмeт.“

    За време Вучјих празника, због разних забрана, жене су посебно пазиле да не додирују вуну, а све из поштовања и страха према митском вуку. Народно веровање каже да се не сме ништа радити како вук не би улазио у торове стоке и давио овце. Вук је у нашој митологији табуисано демонско биће. О „демонској природи вука веома јасно говори и наше народно веровање да вука не треба спомињати, посебно за време вучјих празника, и свакако никада ноћу, а уколико се и помене, онда га обично називају следећим именима: непоменик, каменик, ала, дивјина. Култ вука је вероватно некада био свесловенски. У 15. веку код западних Словена могли су се наћи трагови поштовања вука. Познат је био обичај позивања вука на заједнички обед како би се на тај начин сачувале овце од вукова. Сличан обичај постоји и код нас када се вуку износи вечера на раскршће. На Косову се некада спремао посебан колач који би увече домаћин износио на кућна врата и нудио га вуку. У неком деловима Босне и данашње Хрватске постојао је обичај познат као „вучари“. У зимском периоду ловци носе по селу кожу вука напуњену сламом, иду од куће до куће певају песме о вуковима и траже дарове од укућана. Обичај највероватније води порекло из периода пре примања хришћанства, а касније је доста искварен и прилагођен новијим временима. Слично као на Косову и код западних Словена и овде се давала одређене „жртва“ вуку:

Подај вуку сланине, 
да не слази с планине. 
Подај вуку сочице, 
да не коље овчице. 
Подајте му које јајце,
да не коље јањце. 
Подај вуку варке, 
да не коље јарице. 
Подај вуку вунице, 
да не коље јунице. 
Домаћине, пладањ сира, 
домаћине, кварту пира. 
Кити, снашо, мрка вука, 
биће ћерка љепшег струка. 
Још нек снаша дарак меће, 
биће ћерка боље среће. 
Подај газда и новаца, 
биће већи број оваца. 
Подај вуку свега доста, 
да не коље око моста. 
Подајте му киту власа, 
да не коље ваши' паса.

    Вучји дани обележавали су се и у данашњој Македонији, а такође и код Бугара. Према бугарском етнологу Василеву, у Бугарској је било раширено веровање, да ако би мушкарац био сахрањен у одећи која је прављена у време Вучјих дана, он би се претворио у вукодлака.