среда, 18. новембар 2015.

КУЛТ ЈЕЛЕНА У ВЕРИ ПРЕДАКА

 
                           КУЛТ ЈЕЛЕНА У ВЕРИ ПРЕДАКА



Европски јелен (Cervus elaphus) је шумска животиња из фамилије виторогих преживара. Има складан облик тела, високе снажне ноге доказују, да је грађен за дуго и истрајно трчање. Јелен је велика и јака животиња са дужином и преко 2.5м. Телесна маса креће се у распону од 125 до 300кг али може бити и тежи. Снажна грађа мишића омогућава му брзи бег и скок и до 12м у дужину и 3.5м у висину. Креће се најчешће у крду. Распрострањен је у европским шумским комплексима већих река и у брдовитим шумама. Иако живи у шумама облик и величина рогова указују на прилагођеност кретењу на отвореним просторима. Рог јелена се грана на више парожака (8, 10, 12 или 14). Број парожака, масивност и чврстина рогова повећавају се са годинама.

Стари Словени су знали да јелену сваке године отпадају рогови, да би идуће године поново израсли већи, снажнији и лепши. Тако су ти рогови у народном схватању постали симбол који у себи уједињује смрт и поновно рађање и то на најлепши начин, као вечито кружење. Осим код Словена, и код многих несловенских народа јелен је био света животиња:

- у Малој Азији јелен је био познат као света животиња још у 3. миленијуму пре нове ере;
- ефеска богиња Артемида повезана је са култом јелена;
- римска Дијана често је представљена у пратњи јелена;
- грчки Дионис, Аполон, келтски Kернунос, па чак и Христ идентификовани су често с јеленом, или носе на глави јеленске рогове;
- нордијском Фреју приписује се јелен као света животиња;

У целој Европи ову животињу прате разне народне легенде, па је јелен и данас, код словенских и других европских народа, остао божанска животиња обдарена магијском снагом. Посебно су цењени стари јелени који не живе у крдима већ одвојено као самотњаци. И рогови јелена имају посебну моћ, поготово у магији, али и као лек, па се и данас у неким крајевима Србије од јеленских рогова праве разни лековити напици. Народна веровања кажу да велику моћ имају рогови јелена самотњака и то они који отпадају раније него млађим јеленима. Они израсту за један дан уместо за неколико месеци, колико обично траје раст.
                             
                                                             Рогови јелена и парошци

Многобројни народни обичаји у вези с јеленом, нарочито маскирање у јелена, познати су код готово свих европских народа. До пре неколико деценија постојао је један интересантан обичај код Срба у Банату. Овај обичај практикује се на Бадње вече. Тада се млади маскирају да им се не виде лица, а на мотки носе специјалну маску - „клоцалицу“. Са њом иду од куће до куће, поигравају се, а забаве ради, поклањају им се воће, новац, јаја и сл. Клоцалица се прави од дрвета и има облик коњске главе, али јој се на чело закаче две гране, које изгледају као јеленски рогови са парошцима. Испод  доње вилице привезује се звонце, а рогови се украшавају шареним тракама. Клоцалицу прати један младић који свира у фрулу или звижди, а млади око њега певају црквене и световне песми. Клоцалица је имала првобитно облик јелена, али претераним ловом и истребљењем ове животиње улогу јелена преузима коњ. Сличан обичај постојао је и у пожаревачком крају али и на приморју - у Дубровнику и околини, што нам говори да је овај обичај некада обележаван на целом јужнословенском простору.


Још је занимљивији обичај са југа Србије (из некадашњег Јабланичког среза). Сваке године почетком месеца жетвара (јула) народ одлази на Петрову гору, где се одржава нека врста великог сабора. Том приликом се на једном пропланку, где стоји камени жртвеник, приноси на жртву ован окићен цвећем, чија крв треба да попрска камени жртвеник. Овај обичај објашњава легенда која је с њим у вези. Некада је на пропланак, где се данас приноси жртва, сваке године долазио велики јелен са златним роговима да прими жртве које му је народ остављао. Једне године људи су заборавили да му донесу жртве (поклоне) и тада је он наредио да њега самог жртвују. За успомену на тај догађај кад је проливена крв јелена са златним роговима и данас сваке године крв једног овна, који се закољe ту, прска камени жртвеник. Место на коме се одржава обичај вероватно је било свето нашим прецима у време пре примања хришћанства, а обичај је још  један доказ да је стара вера и данас присутна у животу нашег народа. Могуће је да се обичај некада одигравао неколико дана раније - на летњу дугодневницу, али да је временом померен због усклађивања са црквеним празницима, односно са нетачним црквеним календаром.
 
 Ова два народна обичаја нису усамљена. Они припадају великој групи сличних обичаја код осталих европских народа, поготово словенских, који показују колико је значајну улогу некад имао јелен у старој вери европског становништва.
Трагове обичаја, најсличнијем нашем, налазимо у Бугарској. Близу града Пипрода постоје развалине једне цркве која потиче из 6. века. Ову цркву народ назива „јеленска црква“ и у вези с њом постоји легенда која је готово идентична легенди о јелену са Петрове горе. Вероватно је и у Бугарској на овом месту жртвован јелен. Могуће је и да је црква грађена на месту на коме се некада налазило старословенско светилиште, што не би био усамљен случај.

Занимљив је и археолошки локалитет у селу Буша у Виничкој области (Украјина). 1896. године откривено је старословенско светилиште. Игром случаја преживело је хришћанско уништавање, највероватније зато што је било затрпано земљом. Рељеф који је урезан у пешчару приказује дрво са лишћем, храст, који је словенско свето дрво. На дрвету седи петао који симболизује зору, звезду Даницу и нови живот. Поред је приказан старословенски свештеник (жрец) иза кога на узвишењу стоји јелен. Може се претпоставити да је светилиште било посвећено словенском богу чији је један од облика јелен. Према проценама светилиште је старије од 1000 година.


                                                
                                    Старословенско светилиште, село Буша, Украјина


На основу археолошких споменика и писаних података нађених на територији читаве Европе, можемо пратити кроз векове трагове обожавања јелена као свете животиње. Односно, трагове култа једног божанства чији је јелен атрибут и света животиња. Раније се веровало да се сви средњовековни и савремени обичаји у Европи у вези с јеленом заснивају на култу келтског рогатог бога Кернуноса (Cernunnos).
                   
 
                                                                     Келтски бог Кернунос


Међутим, то није тачно. Археолошки материјал са територије наше земље, као и из суседних области, показује да је јелен био познат као култна животиња аутохтоног становништва југоисточне Европе, пре инвазије Келта у Подунавље, Грчку и Малу Азију. Према томе, ови остаци обожавања јелена у данашњој Европи имају корена у верском схватању праисторијског становништва југоисточне Европе, тј. у вери оних народа који су својом културом и цивилизацијом вршили снажан културни утицај на области континенталне Европе. Маскирање у јелена, а вероватно и култ који је с тим у вези, било познато у Европи још у палеолитско доба у време кад су формирана насеља у Винчи, Потпорњу и Вучедолу.


У прастарој ведској цивилизацији такође наилазимо на култ јелена. У ведским еповима појављује се златни јелен који поседује магичне моћи. Кретањем индоевропских народа и ширењем њихових територија шири се култ јелена кога налазимо и на територији данашње Индије, Пакистана, Авганистана, Ирана и др. азијских земаља.

У каснијем периоду такође наилазимо на култ јелена у Европи. Код номадских Скита јелен је био света животиња. У скитској уметности (на оружју, накиту, култним предметима и др.) преовлађују стилски зооморфни мотиви, најчешће јелена. Предмети са мотивима јелена најчешће су од злата.

 
                                  Скитски јелен од злата са 9 парожака на роговима
 
У областима насељеним Трачанима јелен је био света животиња пре келтске инвазије. Археолошки остаци (око 470. год. п.н.е) на атинском Акропољу приказују Трачанке које растржу Орфеја. На руци једне Трачанке тетовирана је фигура јелена.
 
Тешко је одредити на који је начин јелен био поштован и обожаван у Европи пре појављивања келтског Кернуноса. Сигурно је да већ тада имамо антропоморфно божанство чија је света животиња јелен. У том смислу интересантна је једна теракота нађена у Градцу код Злокућана и неколико теракота из Винче. Теракота из Градца је делимично очувана, али је јасно видљива глава која има људске црте лица и рогове јелена. За теракоте из Винче може се рећи да представљају људе маскиране у јелене. Значајна је и амфора из Винче с рељефном представом лова на јелена. На овој амфори је или представљено божанство са својом светом животињом или лов овде има симболичан смисао, тј. ловац представља смрт (божанство мртвих), а јелен самог покојника. Једна фигура јелена са посудом на глави нађена у Вучедолу као и жртвена јама, са очуваним скелетом јелена на истом локалитету, драгоцени су подаци за упознавање култа јелена тј. божанства чија је света животиња јелен.
 
 
Ширење хришћанства није нанело много штете старом култу јелена. То веровање је било тако снажно код европских народа да је на неким представама Христа сам хришћански бог примио на главу уместо трновог венца јеленске рогове, упркос томе што се Црква енергично борила против култног маскирања у јелена. Ово маскирање вршено је и у самим црквама или на гробљима, обично око Божића, који је такође празник у вези с мртвима јер се на тај дан некада завршавао мрачни - хтонски годишњи период и почињао светли - соларни. У „Chronica Boemorum“ (11. век) помињу се маскиране гомиле које јуре по гробљу, вичу и праве разне шале. У Тиролу, Баварској, Салцбургу и Швајцарској сличне се маскараде одржавају и данас. Ови народни обичаји, у периоду када се Црква борила без милости против сваке јереси, показују да је један од старих богова још увек жив и да са успехом конкурише новом богу. По правилу, старе обичаје које Црква не може да уништи она их прихвати и да им ново значење. Тако јелен у хришћанској симболици почиње да означава вернике одане Христу, пуне љубави и праштања, чисте и побожне. Сам Христ постаје „јелен међу јеленима“ и „верник међу верницима“, колико год то сулудо звучало.

Неспорно је да је јелен повезан са покојницима и са смрћу уопште. На многобројним средњевековним саркофазима често је приказан лов на јелена. Најбројнији саркофази су у Француској и потичу из 6. или 7. века. Сличних мотива има и у другим деловима Европе поготово код нас. Средњовековни надгробни споменици - стећци (око 14. века) често приказују усамљеног јелена, човека који јаше на јелену или сцену лова. На више од 140 стећака можемо видети приказе лова на јелена. Слично као на амфори из Винче, мотив лова на јелена инспирисан је посебним верским схватањем. Познато је да коњаник означава хтонско божанство смрти. Јелен симболизује самог покојника и тим обликом он се већ идентификује с божанством у чије му царство смрт отвара пут. Битно је споменути да је већина призора лова на стећцима окренута ка западној страни која означава смрт. У прилог хтоничности јелена иде и старо веровање из Босне по коме јелен између рогова носи душе умрлих.
Посебно су занимљиви мотиви на стећцима који приказују јелена поред дрвета необичног изгледа за које постоје претпоставке да се ради о Дрвету живота. Са тим у складу је и старопољска легенда о митолошком бићу Лелен. Ово биће је јелен са магичним моћима, који залуталим путницима показује пут до Дрвета живота. И сама реч „лелен“ слична је старом босанском називу за јелена - „љељен“. Oво је један од примера обједињавања смрти и живота кроз поновно рађање јер у Дрвету живота препознајемо Свет живих, Свет мртвих и Свет богова.
Лако је закључити да је наш народ у 14. веку, и поред примања хришћанства, веровао у једно божанство у облику јелена које господари душама умрлих. Анализа обичаја са клоцалицом, обичаја на Петровој гори и у Бугарској, показује да култ јелена и даље живи, па чак и да постоји могућност да континуитет веровања у овај култ опстаје у нашим крајевима од палеолита до данас.

                                                                              
                              Јелен и дрво живота, стећак из Доње Згошће, 15. век                         
 
Обичај с клоцалицом одржава се на Бадње вече. Бадње вече је пре свега празник посвећен умрлима (задушнице), те вечери приређује се гозба душама покојника. Обичај с клоцалицом или маскирање у јелена, такође су празници мртвих. Зато је разумљиво што и клоцалица има облик јелена, пошто је јелен изразито хтонска животиња и стоји у посебном односу с душама умрлих које и саме могу имати облик јелена. Значајно је да клоцалица на Бадње вече, које је у ствари гозба приређена душама покојних предака, иде од куће до куће и прима јаја и воће, управо оно што се даје покојницима и на даћама. Маскирана гомила (у којој има и оних маскираних у јелене као и у друге сеновите животиње) представља саме душе предака које долазе на Бадње вече да се огреју и приме жртве, а клоцалица означава јелена, врховно божанство мртвих. Не треба заборавити да је некада Бадње вече било на дан зимске краткодневнице када су ноћи најдуже, а дани најкраћи.

Слични су и обичаји народа Балтика, чија је претхришћанска вера сродна старословенској. Древне литванске божићне песме певају о Elnias devyniaragis - Јелену деветорогом (односно са 9 парожића) који између рогова носи Месец или Сунце. У истим песмама Јелен деветороги је побегао од летње дугодневнице да би претрчао до зимске краткодневнице. Остаје нам да се запитамо, да ли је то исти онај јелен који је жртвован на Петровој гори у периоду дугодневнице да би се касније појавио пред Божић - Бадње вече - краткодневницу.
                                                             
                                                      Elnias devyniaragis, 16. век


Сваки хтонски ритуал садржи и елементе аграрног ритуала јер по старим веровањима смрт и рађање нераскидиво су повезани. Узмимо за пример Диониса, Артемиду и Кернуноса - божанства која господаре мртвима, али су у исто време и божанства вегетације. Зато извесни детаљи у обичају с клоцалицом, као звонце, шарене траке, свирање у фрулу, звиждање и певање световних песмица, подсећају на поворке познате из грчких мистерија које су изразито хтонско-аграрног карактера. У Дионисовим мистеријама појављује се звонце као и шарене траке. Свирање у фрулу и певање световних песама имамо такође у грчким мистеријама. Обичаји су слични и вероватно воде порекло из палеолитских времена. Јелен се креће у сумрак и ноћу, дању ретко, а околност да клоцалица иде кроз село после заласка сунца и да се готово сви обичаји у вези с маскирањем врше ноћу, јасно потврђује мистичан карактер овог нашег народног обичаја у коме се не може одвојити хтонски од аграрног ритуала. Узрок овоме је наше старо веровање по коме су смрт и поновно рађање једна целина, део великог животног круга.
 
Много изразитијег аграрног карактера је обичај који се сваке године обавља на Петровој гори. Легенда која објашњава данашњи ритуал јасно показује да је на месту где се коље ован некада убијен јелен у својству свете животиње. Велики је број примера ритуалног убијања божанске животиње постоји код готово свих народа Европе. За разумевање обичаја на Петровој гори нарочито је важно што се он врши почетком месеца жетвара (јула), тј. у време кад је жетва жита завршена. Стога је логично да мора постојати некаква веза између пожњевеног жита и убиства јелена. Познато је да је у словенским крајевима први или последњи откос посвећен богу па одатле и назив „божја брада“. Жито се након откоса увеже и стави у врх амбара или се чува у кући. Зрна из овог снопа се користе као прва у сетви наредне године, али и за прављење брашна од којег се касније меси посебан хлеб, а код Срба се од тог брашна месио славски колач. Код Источних Словена тај сноп се назива „Велесова брада“ што би могло да нас упути на бога који нам обезбеђује успешну жетву. То је исти онај бог који влада светом умрлих и често је представљен са роговима.
Ако погледамо словенски родноверни календар ствари ће можда постати јасније. Најбитније обележје јелена су његови рогови. Они имају посебну снагу и магијску моћ, између њих може бити пролаз ка Свету мртвих (то видимо из босанске легенде) или пролаз ка Сунцу и Месецу, односно божанствима која их представљају (литванска легенда). Јелени почињу да мењају рогове у месецу сечку (фебруару), тај процес најављује Велесов свесловенски празник који је у истом месецу. Раст нових рогова прати циклус буђења и обнављања природе. Рогови расту 3-4 месеца и раст се завршава пред жетву. Када су рогови у пуној величини, а јелени у пуној снази, следи обичај на Петровој гори, жетва и чување „Велесове браде“ као и родноверни празник посвећен Велесу Летњем који је такође у месецу жетвару (јулу).
 
Обичај с клоцалицом у Банату и Пожаревцу и обичај приношења жртве на Петровој гори као и легенда у вези с њим представљају последње остатке ритуала из култа јелена, који је некада био божанска животиња која доноси смрт, али и нови живот, заузимао је значајно место у старој вери становника Европе, посебно код Словена. Упркос труду Цркве да уништи и забрани старе обичаје, хришћанство није унело велике промена у стари култ. Захваљујући томе ми у данашњим обичајима можемо открити по које старо божанство и његов култ, у овом случају можда баш Велеса - владара подземног света али и бога мудрости, магије, поезије, заштитника стоке, бога обиља - стада и усева, чија је света животиња вероватно био и јелен.



                               Лелен и дрво живота, савремен приказ родноверних Пољака