1,2,3,4. и 5. коложега/јануара
Међу животињама којима је у народном календару посвећен неки дан или празник налази се, сасвим разумљиво, и пас, човеков пратилац још из доба неолита. Тако, уз светковање дана посвећених: вуковима, коњима, змијама, мишевима и др. имамо и Пасје дане. Сви ови празници припадају култу умрлих. О пасјим данима имамо и запис из 1754. године у извештају хришћанског мисионара Николе Пуљезија који је овај празник забележио у централној Бугарској, а вероватно је био слављен на целом јужнословенском поднебљу.
Време Пасјих дана везано је за хришћански празник св.Василија али не можемо бити сигурни да је то право време обележавања нашег празника. Ако се држимо Миланковићевог (или новојулијанског) календара Пасји дани почињу данас и трају пет дана (мада постоји могућност да су трајали и седам дана).
Наиме, на овај празник био је обичај да се туку, опрљују ватром или убијају пси. Одмах да нагласимо да ово малтретирање животиња нема везе са старим обичајем везаним за псе. То је чињено под изговором да се предупреди беснило код паса, а права сврха је заборављена. Из тог периода остала је изрека: "прошао к'о пас на Василицу" - што значи страдао.
Наш етнолог Миле Недељковић сматра да:
„старина обичаја упућује на остатке словенске демонологије по којој је пас, врло јака, па и опака, демонска животиња, која има моћ предсказања, откривања, сузбијања болести итд, те му је у старој српској многобожачкој религији негован и посебан култ“.
Примањем хришћанства овај обичај је, вероватно, доста искварен у односу на изворни облик. Пасји дани јесу постојали али пси нису убијани и мучени, већ су уживали посебне привилегије у периоду њима посвећеном.
„Пасја недеља може значити само недељу поклоњену, посвећену псима - један период времена у коме се псима дугују нарочити обзири и привилегије.“ Веселин Чајкановић, О магији и религији
Као и код свих вишедневних празника посвећеним прецима и овде је постојао растурњак – последњи дан празника када се душе умрлих (у облику паса) растурају – распуштају, терају. Обичај је временом заборављен и од свега је остао само део када се пси терају али у веома исквареном и бруталном облику.
Карактеристична је у том смислу и руска изрека:
Наиме, на овај празник био је обичај да се туку, опрљују ватром или убијају пси. Одмах да нагласимо да ово малтретирање животиња нема везе са старим обичајем везаним за псе. То је чињено под изговором да се предупреди беснило код паса, а права сврха је заборављена. Из тог периода остала је изрека: "прошао к'о пас на Василицу" - што значи страдао.
Наш етнолог Миле Недељковић сматра да:
„старина обичаја упућује на остатке словенске демонологије по којој је пас, врло јака, па и опака, демонска животиња, која има моћ предсказања, откривања, сузбијања болести итд, те му је у старој српској многобожачкој религији негован и посебан култ“.
Примањем хришћанства овај обичај је, вероватно, доста искварен у односу на изворни облик. Пасји дани јесу постојали али пси нису убијани и мучени, већ су уживали посебне привилегије у периоду њима посвећеном.
„Пасја недеља може значити само недељу поклоњену, посвећену псима - један период времена у коме се псима дугују нарочити обзири и привилегије.“ Веселин Чајкановић, О магији и религији
Као и код свих вишедневних празника посвећеним прецима и овде је постојао растурњак – последњи дан празника када се душе умрлих (у облику паса) растурају – распуштају, терају. Обичај је временом заборављен и од свега је остао само део када се пси терају али у веома исквареном и бруталном облику.
Карактеристична је у том смислу и руска изрека:
„Не туци пса, и он је био човек“.
